GAME OF THRONES (2011-2019) – Zima je došla i prošla



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Lepo jednom neko reče: „Mišljenje je kao zadnjica, svako ga ima“. Međutim autor ove izuzetno tačne maksime nije imao u vidu seriju „Igra prestola“, jer ona prkosi zakonima fizike i percepcije tako što mišljenje o njoj imaju čak i oni koji je nisu gledali, pa na neki način tim priznajem potvrđuju svoje kulersko mimohođenje mejnstrim tokovima.


Bio sam jedan od pratilaca ove serije, nikada njen zakleti pobornik, branitelj ili proklamator, ali pažnjom jednog prosečnog gledatelja koji prati jedan nesumnjivi televizijski fenomen ispratio sam sve od prve do poslednje epizode, ponekad sa zadrškom, ponekad sa frustracijom i željom da odustanem, a katkada sa iskrenim oduševljenjam.

Ne možemo sporiti globalnu popularnost „Igre prestola“ i činjenjicu da je drugo zlatno doba televizije, započeto serijama kao što su „Lost“ ili „Sopranovi“ pre desetak godina, kulminiralo „Igrom prestola“ u nešto što je mnogo više od samo večernjeg televizijskog programa, postajući identifikacioni popkulturni obrazac kojim se ljudi međusobno prepoznaju, osluškuju, pozicioniraju i čak dele u tabore – gledanje ili negledanje ove serije stvaralo je jasnu sliku o nečijem kulturološkom bekgraundu, toliko da ni „kežual“ gledatelji kao što sam ja nisu mogli da izbegnu a da je ne uvrste u repertoar svojih lakih i neobaveznih društvenih tema kojima se pletu niti bilo kog međudruštvenog razgovora.

Neke stvari ne možemo sporiti, a to je da je serija profitirala na izuzetno pedantno osmišljenom književnom predlošku Džordža R. R. Martina, skoro proročki odabranim glumcima početnicima (osim Brana, on je dibidus zalutao) vešto uparenim sa mahom prekaljenim britanskim iskusnicima i više nego ubedljivim produkcijskim zahvatima. Međutim, vena koja je pumpala krv u ovo serijsko pletenije jeste snažan scenario slagan ciglu po ciglu od Martinovog literarnog zaveštanja, do te mere da su se pojedine scene više „čitale“ nego što su se „gledale“ – koliko samo mračnih, zakulisnih, makjavelističkih razgovora u potajama smo posvedočili? Martin je izradio čitav jedan svet, naselio ga živim, opipljivim karakterima, utemeljio ga mitologijom i predanjima, zastubio ga istorijom, zadenuo religijom, preplićući epsko-fantastične elemente sa onim sitnim, svakodnevni, društvenim.

Ono što me je privuklo svetu „Igre prestola“ jeste što je u pitanju bio tako vešto postavljen univerzum koji se temeljno bazira na našoj poznatoj srednjevekovnoj tradiciji, i što fantastični, mitološki i nadnaravni elementi u njemu ne „kradu“ priču i ne bivaju sami sebi svrha – zmajevi, vaskrsnuća, magija, nemrtvi, sve ima svoju predistoriju, motivaciju, svrhu i ulogu u masovnom makrokosmosu Sedam kraljevstava. A kada se tome dodaju mračne zakulisne intrige, šekspirovski dijalozi, neočekivane, brutalne i potresne pogibije i jedan opšti „adult“ pristup koji je svestan da su njegovi gledatelji mahom punoletni – hit je skoro pa bio zagarantovan. Koliko je serija bila pedantna u mirkopotezima senčenja svojih likova, čak i onih sporednih i bočnih, svedoči epizoda u kojoj je grandmaster Pajsel, inače pogureni starac, odjednom poskočio kao mladi gimantičar, a potom se opasao svojom odeždom i ponovo pogurio kao ubogi jadnik ne bi li takav izašao u svet i folirao se da je nemoćan. Koliko pažnje i detalja je posvećeno ovom scenom karakterizaciji realno 38. po važnosti lika u celom serijalu.


Ali posvetimo se malo završetku serije koji je izazivao opšte negodovanje ljudstva diljem sveta. Mislim da tu velike mudrosti nema, naime kola su krenula nizbrdo onog momenta kada je iscrpljen Martinov književni predložak i kada je scenario počeo da se piše od nule od strane Dejvida Beniofa i D.B. Vajsa, iako su i te epizode od strane publike u startu bivale lepo prihvaćene. Ipak, bilo je više nego očigledno da se noseći likovi priče polako ali sigurno dezintegrišu, nekada vrcavi i mudri Tirion i Varis postali su blede senke svojih nekadašnjih dostignuća, a serija je sve više svoje scenarističke mane sakrivala sve dužim i sve elaboranijim scenama bitaka, takozvanim masovkama, čijim je trajanjem i sprektakularnošću htela da pokrije šupljine na drugim mestima. Međutim, da je vrag odneo šalu postaje očigledno negde u sedmoj sezoni u kojoj najednom likovi prelaze deonice duge hiljadama kilometra za nekoliko minuta (za koje im je nekada trebalo pola sezone), kao da imaju neki intergalaktički portal, a brzina kojom se odjednom likovi, koji se nisu nikada sreli, sreću i udružuju bivala je ravna nekoj sapunici. Videlo se da se autorima žuri da što pre sve zapakuju verovatno svesni da nemaju ni talenta ni mogućnosti da ono što je Martin godinama zidao sada rastežu na još nekoliko sezona nemajući u šta da vire i prepisiju. Međutim, precizno seciranje leša serije počelo je tek osmom sezonom koju većina vernih fanova javno prezire i odriče je se.

8. SEZONA


Pompezno najavljivana, osma sezona je pokušala slično što i sedma, da nekolikim epizodama čiste masovštine i epštine zamaskira činjenicu da fan fikšn koji mastiljare Vajs i Beniof nema snage ni literarnog talenta da izađe nakraj sa hiljadama konaca koje je Martin upleo u čvor. I tada se počelo sa „najveća bitka svih vremena…“ i ostalim marketinškim forama koje su, u suštini, jednu seriju koja se ozbiljno bavila političkim zamešateljstvom, vlastoljubljem, porodičnom sudbinom i nasleđem banalizovali do nivoa običnog spektakla za publiku željnu makljaže koju je mogla dobiti i na nekom drugom mestu. Međutim, i kao takva serija je na kraju, iako se mnogi neće složiti, donela nekoliko opravdanih odluka što se tiče razvoja likova i njihove krajnje sudbine, iako ih je traljavo i trapavo dramatrurški do ciljne linije dogurala, više dogegala. Pokušaću da obrazložim:


Nije li, zapravo, Martinov svet preslikana geopolitička slika i prilika onoga što sada živomo i jedan alegorijski odgovor na aktuelne svetske razmirice i trvenja – nisu li Sedam kraljevstava na neki način ogledalo u kome se ogledaju različiti promašaji na svetskoj političkoj sceni. U tom ključu, Deneris ne može biti ništa nego simbol Amerike kao takve – ona ide svetom i oslobađa ugnjetavane i obespravljene tako što svrgava vlade i namesnike osuđujući ih na smrt vodeći za sobom najmoćniju vojsku i tri zmaja. Ne radi li Amerika to isto? Nisu li njeni zmajevi upravo njena nuklerana moć kojom tobože želi da ustoliči sebe kao vrhovnog poglavara svemira, a nije li satiranje s zemljom Kraljeve luke neki pandan Hirošimi kojom se hotela vaspostaviti vrhovna moć i hegemonija? I koliko god lik Deneris Targerijan bio jedan od nosećih likova cele serije, i njeno delanje na momente bilo opravdano, njeno mesto na prestolu bilo bi pogrešno, jer bi poslalo poruku o tome da vlast pripada onome sa najvećom vojskom i najvećom nukleranom moći. Ipak, koliko god Deneris bila moderan, profeminstički uzor-lik njeno posrnuće na tamnu stranu, koje tematski i motivski nije neobično i u duhu je umetničkog sagledavanja tako snažnog lika i antiherojskog toposa, slično Dartu Vejderu, trebalo je izvesti brižljivije i pažljivije, a ne svesti ga na ishitrenu „iz vedra neba“ poluhisteričnu promenu koja se duboko ogrešila ne samo o Deneris nego o bilo koju ženu na vladajućem položaju.

S te strane, završetak serije je skoro pa naivno plement, vlast zamalo pređe u demokratsku (u deplasirano kvaziduhovitoj sceni kao isečenoj iz nekog sitkoma), ali na posletku završi kod skoro pa katatoničnog Brana koji će u skladu sa svojom ezoteričnom prirodom sveznajućeg čuvara istorije i pamćenja zasesti da vlada u skladu sa vrednostima koje baštine očuvanje mira i poretka, nešto slično kao Ujedinjene nacije. Nije li Bran kao trooki gavran (što je titula ostala u debeloj misteriji i misticizmu) zapravo simbol moćnih medija i državnih službi koje znaju celu našu prošlost i svuda imaju svoje kamere. mikrofone i došnike? I nije li zasedanje malog veća skoro pa prikladan završetak, jer šta je stvarnost ako ne onaj svakodnevni sitan, nevidljivi rad pčelinjaka koji omogućava životu da se kotrlja i kreće? Ispade da se cela igra prestola igrala da bi Tirion uređivao kanalizaciju i brodarsku industriju. Što nas dovodi do drugog pitanja…

KO SU MRTVI?



Treća epizoda donela nam je sukob sa Kraljem noći i mrtvima, sukob koji je nakon sedam sezona gradacionog i mic-po-mic približavanja i zle slutnje apsolutne apokalipse i stradanja koje će se sručiti na ljude završen jednim „duh iz boce“ nindža upadom Arje Stark i njenog bodeža negde pod plećku. I puf! – svi mrtvi nestadoše netragom. Isti oni od kojih je Džon Snou sezonama strepeo, isti oni od kojih je Bran sezonama bežao, a Sem sezonama bogoradio naokolo u potrazi za odgovorom kako ih ubiti, isti oni zbog kojih su se svi ujedinjavali ne bi li im se združeno suprotstavili. U momentu sam pomislio da je u pitanju bio jedan jeftini trik ne bi li se taj deo priče završio i ne bi li se radnja vratila na drugi kolosek i onome što nosi naziv serije, dakle „Igra prestola“, a ne „Igra mrtvih i pretvorenih u nemrtve prestola“.

Međutim, možda i nije tako. Jer ako svet „Igre prestola“ shvatimo kao naš svet, onda vojska mrtvih nije ništa drugo nego kuga, zapravo pošast – bolest, glad, globalno zagrevanje, poplave – sve ono na šta čovek ne može da utiče, a što mu se upravo obija o glavu i preti da eliminiše njegovo bivstvovanje. A potez Arje Stark zapravo jeste jedno svesno okretanje glave od „problema“ i vraćenje onome što zapravo ovaj svet pokreće u smeru globalističko-kapitalističkog pakla – jedna obična i zapravo vrlo banalana igra prestola, borba za globalnom premoći nad ovo malo resursa koje još nismo pojeli i popili. To ne znači da su mrtvi nestali i da su „pobeđeni“, naprotiv, oni će se vratiti jači nego ikada dok mi igramo svoje prestolne igre. A tada će već biti kasno.

Ako stvari postavite ovako, onda kraj serije i ima nekog smisla, i u trapavom pisanju, zbrzanim i zbrda-zdola zapakovanim likovima možete naći neko opravdanje. Ili održati jedno opelo nečemu što je nekada bila dobra serija koja se udavila u svojoj preambicioznosti i pohlepi, ko još snima seriju a da književni predložak nije završen?

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva