Kontrasti i senke srpskog stonera



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Žanr muzike koji se najlakše (ali ne i najtačnije) obuhvata jednim imenom kao „stoner“ podrazumeva veoma širok spektar muzičkih senzibiliteta i energija. Može biti snovidan, ekstatičan, hladno jednostavan, a opet zvučati moćno i žestoko.

Teško je shvatiti šta sve podrazumeva stoner kao muzički žanr. Ova muzika je nekad spora, teška, histerična i mračna. Može zvučati poletno, meditativno i orgazmično, može zvučati opskurno koliko i spiritualno.

Najjednostavnije rečeno, stoner karakteriše grub i silovit gruv koji se od ostalih muzičkih žestina razlikuje po tome što lebdi i talasa šireći se kroz etar kao nezaustljiva plima. U rasponu od cosmic rock-a do post metala nekako se uvek odlikuje inovativnim odnosom prema kultnim muzičkim paradigmama, te može biti i Black Sabbath i Pink Floyd i Frank Zappa, a da sa svom tom mračnom patinastom romantikom '70-ih, i dan-danas, na razne načine odzvanja sasvim progresivno. Može se oslanjati i na novija vremena razlažući šeme i standarde koje su postavljali bendovi ’90-ih i ranih dvehiljaditih kao što su Pantera, Down, Alice in Chains, Tool... – i katkad, sve to u isto vreme.

Larska
U pitanju je veoma fuzična muzika koja se prepoznaje (i razlikuje u odnosu na ostale) kao alternativa svim trenutnim alternativama. Svojim mešovitim poigravanjima iznova dotiče mnoge poštovaoce istančanih žestina sa „zaprljanih“, tvrdih i masivnih ozvučenja gradeći kontraste i senke koji se međusobno najtananije prepliću i prožimaju.

Kvalitet ove muzike mnogo češće ume da zavisi od sklada pojedničanih energija koje se na bini sučeljavaju nego od pukog usaglašavanja sviračkih veština. Čak i kad je najsiroviji, stoner (i sve ono što se makar uslovno tako može nazvati) je naglašeno emotivan.

Stoner je muzika tako opsežna i influentna, u stanju da dopre do veoma širokog spektra poštovalaca, ali kao da u isto vreme „pikira“ baš one najprobranije iz svih mogućih sfera. Sem što je „izbirljiv“ po pitanju publike, ovaj pravac, možda bolje reći – pravci, veoma teško i sporo osvaja(ju) prostranstva srpskog andergraunda.

Dovoljno je baciti pogled na stranicu (zajednicu) pod imenom Stoner Serbia, osnovanu na facebook-u sa ciljem da promoviše i afirmiše ovakve žanrove, i bendove koji ih izvode, i shvatiti koliko ih zapravo ima u svim krajevima Srbije. Ipak, najveća koncentracija (u smislu organizovanja svirki, većih koncerata, eventualno i festivala) odvija se po svim opštepoznatim pravilima centralizacije – u velikim gradovima kao što su Beograd i Novi Sad i sem par izuzetaka, sporadično – gotovo nigde drugde. To je naravno, veliki problem za ovakvu muziku koju karakteriše težnja za stalnom promenom i slobodom kretanja u svim pravcima. Dakle, problem nije u tome što takve muzike kod nas nema nego što su prilike za njeno ispoljavanje veoma oskudne, čime se, sasvim logično, postavlja glavno problemsko pitanje, a to je: kako ona onda opstaje i uspeva da dopre do svoje publike?


Konkretni primer svemu do sada pomenutom mogla bi da bude svirka novosadskih bendova Lednik i Northern Revival koji su pre desetak dana održali dve zajedničke svirke za redom. Jedna se odigrala u Zrenjaninskom klubu Mitraljez u petak 14. februara, a druga u novosadskom klubu Dom-b612, sutradan, 15. februara.

Kao i što se očekivalo, (da se vratimo na pomenutu centralizaciju) zrenjaninska izvedba je praćena daleko manjim odzivom publike (svega 17 posetilaca), dok je novosadski klub posetilo oko 130 ljudi.

Potpuno kontrastne emocije i potpuno različiti načini muzičkog delovanja su se, nadovezujući jedni na druge, sklopili u jedinstven doživljaj.

Pre svega, ova dva benda se ne mogu porediti, to su dva dijametralno suprotna viđenja „žestokog“ zvuka.

Nastup Lednika nije bio obično ređanje pesama. Oni su, zapravo, izveli jednu celovitu, bajkovitu kompoziciju koju čini album zvan Celestial Monuments. Izuzetno sugestivan vizuelni dizajn i čisto instrumentalna muzika zalaze u vrlo apstrakne sfere oblikujući skladnu metaforu. Samo ime nas asocira na nešto glatko i prozračno, ali čvrsto i masivno čija struktura stalno podrhtava, kao staklo pod uticajem jakih vibracija. Lednik je, zapravo, simbol čoveka koji pokušava da ne sagori u žaru svoje unutrašnje borbe, u ekstazi između bola i ponosa, da se ne rasprsne. Hladnoća kao osnovna idejna nit ima krajnje egzistencijalistički smisao. Svetlo-plava boja dominira omotom albuma i verno iscrtava durski polet najdublje melanholije koja zanosno isijava iz Lednikove muzike.


Northern Revival je potpuno druga krajnost psihodelije, sastavljena iz jednog prašnjavog kovitlaca ritmova. Ona je besna i goropadna, ona ne talasa i ne podrhtava već reži i zuji na granici da eksplodira. Gruba, ali zarazno pevljiva melodičnost, na ovoj, ali i na prethodnih nekoliko svirki Norther Revival-a došla je do punog izražaja, bez ikakvih metafora.

Iza oba benda stoji veliki trud i rad, ne samo u sferi muzike već i u sticanju svih propratnih veština koje im garantuju samoodrživost, nezavisnost i autentičnost, a pri tom omogućavaju polagani, ali i siguran proboj na stoner sceni Srbije, a i šire.
Čudno je što se ovakva muzika koja kombinuje rok, bluz, psihodeliju, HC, metal, doom i raznorodne progresivne i avangardne žanrove žestine, pa i neka dejstva klasične muzike, ipak vrlo teško uklapa u opšti poredak srpskog andergraunda. Iako ume da se prilagodi, odbija da se ukalupi i deklariše.

Northern Revival
Često se dešava da ovakvi bendovi teško zakazuju koncerte u Srbiji jer se jednostavno, u različitim sredinama i u različitim klubovima pojavi problem da organizatori ne znaju sa čim bi ih „spojili“ jer su preteški za alternativu koja se dobro prodaje, previše slobodoumni za okoštale žanrove koji prave siguran promet, a opet suviše rizični za organizovati ih „solo“.

Tu već nastaje problem vidljivosti stoner bendova na sceni. Ovakve muzike nema često čak ni u medijima koji se bave isključivo andergraundom. Iako ih ima širom Srbije, od Vlasotinca do Subotice, veliki broj stoner bendova ne nastupa dovoljno, te samim tim nemaju ni mnogo toga da promovišu u pomenutim medijima. Bendovima iz Novog Sada i cele Vojvodine se često ne isplati vožnja na jug, i obrnuto (južnjacima na sever), a voziti se konstantno u istom, utabanom i više puta isprobanom radijusu baš i nekako nije zanimljivo a ni produktivno. Stoga se nametnula potreba za formiranjem stoner zajednice koja će voditi gerilski marketing kako bi pribavila šanse za opstanak izvan mehanizama hiperprodukcije (sa kojom ni ne želi da ima ikakve veze). Svakako, nije dovoljna samo volja i par „šerova“ već kudikamo ozbiljnija strategija koja bi bendovima iz širokih sfera srpskog stonera učinila dostupnijim prilike za snimanje i promovisanje materijala, omogućila konekcije sa kvalitetnim studijima (i tehničkim ljudstvom) u zemlji i regionu i nadasve, pribavila šanse da se njihova muzika ispolji formiranjem baze pratilaca i fanova zarad kojih i postoji. Sve su to preduslovi za ono glavno što dolazi kao „alfa“ i „omega“ svakog benda, a to su nastupi, nastupi i nastupi, konstantni nastupi - na „malim“ i „velikim“ binama, na koncertima i festivalima (i to ne samo u Srbiji).

Većina klubova u Srbiji za sada još uvek teško otvara vrata stoner žanru, kao da postoji neko uvreženo predubeđenje da tu neće doći dovoljno publike, te se tako nešto (s obzirom da bendovi rade „na karte“ a lokali na „šank“) nikome ne isplati. I tu neko mora opasno uložiti u promociju. I to, naravno, najčešće budu bendovi.

Good Ol' Bastards
Pojedini bendovi, u koje spadaju i Lednik i Northern Revival uložili su puno u kvalitet svog snimljenog materijala koji mora da privlači i zvučno i vizuelno i da pritom nešto prodaje, nešto što nama slušaocima ostaje i posle svirke, kao „suvenir“. Lednik na primer, privlači artističnim omotom koji odlično „čuči“ na majicama i pakovanjima za diskove i vrlo intenzivno intrigira da poslušamo o čemu se tu radi. Northern Revival, na primer, pribavlja svoju publiku tako što je sasvim otvoreno, uživo i na čistom srpskom jeziku pozove da dolazi na svirke. Naime, direktno sa bine, u pauzi između pesama, sproveli su zanimljivu kampanju: svi koji su kupili kartu za koncerte 14. i 15. februara, imaju besplatan „download“ njihovog predstojećeg albuma te je dovoljno fotografisati ulaznicu i poslati stranici benda kako bi se „osvojila“ nagrada.

I ponovo, da li bi to sve imalo smisla (na ovakvom pojedinačnom primeru) da novosadski koncert nije „prevagnuo“ po pitanju brojnosti posetilaca? S druge strane, postavlja se ključno pitanje: da li bi oba pomenuta benda, bez obzira na svoj stvaralački potencijal, uspela da dokažu (i nastavila da uporno dokazuju) neosporan kvalitet, da nisu, igrom slučaja, baš iz Novog Sada, koji je bio i ostao najplodnije tle za „pelcovanje“ svakojakih, žestokih muzičkih alternativa? Pitanje je, naravno, retoričko jer kad se prebroje klubovi i organizacije koje se ozbiljno bave andergraundom (uopšte), može se reći da njihov broj u Novom Sadu nadmašuje Niš, celu južnu, pa i centralnu Srbiju zajedno.

Ipak, i ovim krajevima su se iskristalisali vrhunski bendovi čiji se senzibilitet usko povezuje sa stoner žanrovima te se Larska (Kragujevac), Good Ol' Bastards (Knjaževac) i Fluid Underground (Vlasotince) pojavljuju se kao najjače pokretačke struje u tom smislu. Takođe, su to bendovi međusobno potpuno različiti, koji zalaze u široke sfere muzičkih uticaja, od (ne)standardizovanog bluza pa sve do grandža i nazad.


Uglavnom, kao što je rečeno na početku teksta, na stoner svirke dolazi probrana publika iz svih sfera andergraunda u najširem smislu. Dakle, u pitanju je najčešće fina publika koja, zapravo, i očekuje da čuje, ako ne nešto baš sasvim novo, onda sigurno nešto drugačije. Stoga, organizatori ne treba da se plaše da je to neka „nova“ muzika, jer, realno, ni Kuyss ni Sleep (kao, eto, nekakvi očevi stonera) nisu baš tako mladi i već su se duboko ukorenili u našim „podzemnim“ strukturama. Kod nas trenutno ima mnogo izdanaka takve muzike koja se ne svrstava ni u jedan već definisani pokret niti formulu. Mnogi od njih, iako sviraju u određenim krugovima, nisu ni približno dobacili do nekog opipljivog, takoreći „fizičkog“ izdanja ili uspeli da „zaređaju“ neku turneju po gradovima Srbije. A trebalo bi, jer njihovi nastupi zaista osvežavaju etar.

Zato su novosadski i beogradski bendovi treba da mudro iskoriste prednosti svoje sredine da bi konačno prostrujala krv srpske muzičke scene. Njihova uloga u već pomenutom gerilskom marketingu je da nastave da postoje i nastave da dovlače evropske i ostale svetske bendove u Beograd, Novi Sad i druge zabiti Srbije, da pokreću inicijative za festivale, sopstveno izdavaštvo, pravljenje kompilacija i slično...

Svi pomenuti bendovi (i još mnogo njih) reprezenti su jednog zasebnog muzičkog talasa koji zapljuskuje Balkan i obrazuje jedan potpuno zaseban alternativni svet srpske muzičke scene. To je muzika uz čije opise često stoje reči kao što su: atmosferičnost, session i improvizacija ali nikad generičnost.

To je zvuk srpske scene koji je u stanju baš daleko da otputuje!



Ana Bjes



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva