THE IRISHMAN (2019) – Skorsezijev oproštaj od žanra koji je vaspostavio



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Na neki način, „The Irishman“ je dragulj u kruni Martina Skorsezija koju krase još i „Dobri momci“ i „Kazino“, treći film koji tematizuje kriminalni milje kojim Skorseze suvereno vlada, ali kojim ovaj reditelj zapravo zaokružuje jedan temat i opisuje epsku kružnicu oko žanra koji je praktično digao iz pepela.


„The Irishman“ je oduvek bio kompleksan i ambiciozan projekat koji je Marti na iskustvo i autoritet izgurao do kraja i koji bi se u bioskopima sa brutalnim vremenom trajanja od skoro tri i po sata možda teško snašao da Netfliks pre par godina nije uskočio i pljunuo budžet koga se ne bi postideo ni neki osrednji Marvelov film. S jedne strane, ovo jeste Martijev odgovor Marvelu – mafijaška „all star / dream-team“ saga koja predstavlja labudovu pesmu cele te poetike koja je počela još sa „Kumom“ 70-ih. S tim što ovaj film ima jednu elegičnu crtu posvete ne samo žanru već i tom periodu i tim glumcima, jer ovo je prvi put da, makar kod Skorsezija, vidim kako junaci stare i zanemoćavaju, kako lagano blede i nestaju iz života koji su ispunili različitim marifetlucima koji su ostavili duboko udubljenje ne samo na njihove živote i živote njihove porodice već i na tkaninu američke novije istorije. S te strane ne treba očekivati strandardnu glamuroznu, živopisno i vitalno režiranu skorsezijevštinu ala „Dobri momci“. „The Irishman“ je donekle mirniji, kontemplativniji film u kome se sudaraju dva motiva, a to su starenje i odumiranje „zanata“ koji je neko vreme vukao glavne konce u radničkoj Americi, i motiv autoriteta, sujete i moći.

Te teme provlače se kroz Skorsezijevu interpretaciju događaja u vezi sa Džimijem Hofom i moguće uloge koju je u njegovoj smrti imao Frenk Širan. Hofa je bio suvereni vođa sindikata kamiondžija čije su veze sa mafijom sezale do nelegalnih umakanja prstiju u penzioni fond i finansiranje različitih „poduhvata“, od kockarnica do hotela. Širan je bio Hofin ispomoćnik i desna ruka, posrednik, telohranitelj, produžena ruka mafije, ali ponekad i samo svedok događaja koji su jedno vreme kreirali bilo američke unutrašnje politike i socijano-ekonomskih prilika. Iako bratski, njihov odnos je zapravo dirigovan višim interesima mafije, a Skorseze savršeno dočarava taj tajnoviti milje u kome jedan mig, jedna kruta reč može nekoga da liši života, u kome se poruke prenose od uva do uva, u kome se jedan znak nepoštovanja rešava surovim smaknućem u poslastičarnici pred porodicom. S te strane Skorseze ne donosi ništa novo što već od njega nismo videli, ali daje sebi za pravo da se sve u ovom filmu lepo slegne i utaba, da se oseti težina svake reči i odluke, da se ureže pod kožu oštrina svakog pogleda i svake misli.

De Niro, veći deo filma podmađen CGI-jem koji nije savršen, ali i ne smeta previše, pruža najbolju ulogu još od pitajboga kad, dočaravajući svog „Irca“ kao krutog čoveka od zadatka koga iznutra previre krivica koja nikad ne sme da ispliva na površinu i koja pred porodicom mora da igra ulogu neumoljivog patera familijusa, koja ga naposletku od porodice i otuđuje. Ali film mu pod nogama kradu Paćino i Peši. Paćino je kao Hofa magnetski „privlačan“, klasičan paćinovski galamdžija koji grabi pažnju, dere se i lumpuje, ali i nosi u sebi čvrste kodekse i sujetu koji će ga koštati života (nije čudo što su Hofu do sada na filmu tumačili upravo Paćino i Nikolson, dva glumca koji znaju kako da te zgrabe za gušu svojom glumom i da drže oči prilepljene za sebe). Upravo se kroz likove Hofe i Pešijevog Bufalina ogleda sukob dve škole autoriteta, jedna koja autoritet mora da zasluži dranjem, vikanjem i grandioznim gestovima i druga, tiha, pritajena, zakulisna, koja deluje namigivanjem, glađenjem ruke ispod stola i sl. Peši je senzacionalan kao Bufolino, mafijaški bos koji deluje iza zavese, koji neprimetno vuče konce odozgo ne prljavši ruke, a zapravo pomera sve figure kako mu naređuje biznis koji čuva i štiti. Glumeći mimo svoji uobičajnih obrazaca koji podrazumevaju kreštanje i bacakanje, Peši je u isto vreme i zastrašujuć i dopadljiv, spokojno hladan i pritajeno beskrupulozan, dok De Nirov Širan ponekad deluje samo kao oživljena manifestacija onog što Peši misli.

„The Irishman“ neće leći svima, na momente je spor, posebno pri polovini, i za one koji nisu gledali filmove tog perioda, kao što su „Dž.F.K.“ ili „Hofa“ može biti izazovan da pohvataju ko su ti ljudi i kakav je politički kontekst, ali jeste dosledan Skorsezijevom kanonu kojim ovaj zaokružuje jednu dugu istoriju mafijaškog filma. S obzirom na sve probleme koje je imao u produkciji, treba da budemo zadovljni što smo ovaj film uopšte i dobili.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva