Izveštaj sa koncerta Beast in Black: Kako smo se našli oči u oči sa zveri u crnom
Helly Cherry
Ovaj izveštaj neće biti standardni izveštaj sa koncerta. Ovo će biti Tolkinovska avantura o patuljcima koji su išli na planinu uprkos vremenskim uslovima, fanatično-poludelom Smiglu koji ljubomorno uz grudi steže svoj dragoceni (prešsss) dragulj, gubljenju bogatstva, pričanju nepoznatim jezikom, dok pod vođstvom neustrašivog Mitrandira idemo u susret zveri u crnom.
Okej... možda ne baš toliko epohalno. Ali svakako Tolkinovski i svakako tragično (okej, možda ne baš toliko tragično). Krećemo iz početka... polaskom sa juga „Srednje zemlje“.
Avantura je počela trinaestog novembra kada je hobita broj jedan iz topline svog doma otrgnuo magični zvuk. Taj zvuk beše mobilni telefon, a vreme beše pola šest ujutro. Svako ko je krenuo na putovanje bez prve kafe, zna da je misija u startu propala. I tako hobit broj jedan sede u magični autobus 51 koji ga je vozio preko srednje zemlje ka okrugu gde je živeo hobit broj dva. Morali smo da uključimo nevidljivost kako bismo kafu popili bez da probudimo uspavanu ženu hobita broj dva, jer da je ustala usled naše buke u šest sati, ono što se desilo patuljcima u Ereboru bi sada izgledalo kao ogrebotina. Obzirom da su hobiti poznati po šunjanju, upešno smo se iskrali i krenuli putem Rivendela koji se u našoj avanturi zove Novi Sad. Hobit broj jedan je konstantno kukao da mu se spava i da je rano, dok je hobit broj dva bio tu da ga podrži do kraja avanture. „Samo malo izdrži, sećaš li se mirisa lipe u okrugu“ – govorio mu je. I tako stigosmo u Novi Sad gde nas je, glavom i bradom čekao Gandalf Sivi da nam pokaže put ka Mordoru.
Vozač za Budimpeštu, koji je zaista imao bradu (ne toliku kao Gandalf) je zaista nosio sivi duks, a u kočiji marke folcvagen nas je vodio preko reke Anduin dok je lagani džez u pozadini pržio svom svojom virtuoznošću.
U Budimpeštu su hobiti stigli par sati pre koncerta, a Gandalf sivi im reče. „Ostaviću vas ovde kod mosta, a vi možete ka centru ili u brdo da vidite zamak“. Nebo je počelo da se crni kao da je predosećalo šta će se desiti, a hobitu broj jedan u glavi je samo odzvanjalo „Run you fools“.
Sad, kako biste videli da vas nisam lagao, kreću muke malih hobita. Pošto su hteli da vide dvorac u brdu, krenuše da se penju i ubrzo shvatiše kako se iz lagane kiše stvara pljusak i kako brza hrana nije saučesnik penjanju. Dobrano pokisli, iznervirani, ali vedri duhom, hobiti se vratiše sa planine na most i krenuše u centar grada da se okrepe i osuše. Ovde dolazimo do tragičnog dela i gubljenja bogatstva. Nakon što krčag piva i kafe platiše deset zlatnika (10 evra za dva pića ej!), hobiti krenuše u poznati deo starog sveta, MekDonalds. Obzirom da jezik nisu poznavali, prstima pokazaše na bilbord, gde je stajala slika lepog hamburgera, potom na svoje stomake, a potom na otvorena usta, simbolizujući gladne ptiće u gnezdu. Nakon što platiše dva hamburgera sa džigericom (novo na meniju) i dva pomfrita 20 evra, odoše putem Barba Negre da se suoče sa zveri, dok je u pozadini odjekivao smeh Šmauga koji se nagnjezdio na njihovo izgubljeno bogatstvo, a u ustima im ostade gorak ukus poraza pomešan sa džigericom.
U Barba Negri, raspoloženje je počelo da raste već na samom ulazu. Polu prazna sala je malo po malo počela da se pretvara u prosečni autobus u Beogradu. Znoj, mađarski jezik i lajtšou bio je svuda oko nas, a tačno u 20h na binu je izašao „Myrath“. Poreklom iz Tunisa, Myrath je bend koji je stvorio svoj stil kombinujući metal i orijentalne melodije, heavy vriske i turska pevanja. I zaista, pokazali su zavidan nivo svirke promovišući svoj poslednji album „Shehili“. Da bi ste stekli utisak o ovom bendu, obratite pažnju na pesmu „Dance“, koja je najavila album, najbolje će vam reći da li je ovaj bend za vas. Takođe, odlično odsvirana „Believer“, jedan od vodećih singlova pre novog albuma. Popularnost ovog benda je u porastu, što govori najavljena samostalna turneja sledeće godine. Voleli ga ili ne, ali svakako primer benda koji je trudom i radom stigao tu gde jeste.
A onda... ono što smo čekali. Svetla su se pogasila, lobanje upalile i krenulo je. Beast in Black su napali punom snagom i bez milosti otvorili sa „Cry out for a hero“ sa poslednjeg, drugog albuma. Više stvari kod ovog benda je fascinantno, a pogotovo činjenica da Anton Kabanen, gitarista i glavni autor pesama od kad je izbačen/izašao iz matičnog benda Battle Beast, mrtav ’ladan je napravio novi. koji je za dve godine dostigao popularnost prvog benda. Čovek je jednostavno mašina za pravljenje hit pesama. Uz sve hvalospeve njemu, jednostavno mora se naglasiti da glavna nagrada ide pevaču Janisu. Čovek je udaljen od realnosti koliko sebe daje na bini. Ovo je drugi put da ih gledam uživo, a on ne posustaje. Od ženskih intonacija i falseta, do krvničkog vrištanja, Janis daje i preko onoga što „mora“ da odradi. Sad, da l' je to dobro ili loše na duže staze, ostaje da se vidi, ali ako je nešto najbliže savršenoj svirci, onda je ovo bilo to, jer ja ni jednu grešku nisam uočio ni čuo. Momci su raspalili masu, ređajući hitove i odsviravši skoro u celosti drugi album, kao i najbolje sa prvog. „Unlimited sin“, „Beast in Black“, „Blood of a lion“, „Die by the blade“, „Crazy, mad, insane“ (sa sve koreografijom), „Sweet true lies“, i naravno „Blind and frozen“, koja je dobrim delom učinila ovaj bend time što jeste. Jedina zamerka (lično moja) je što nisu odsvirali i „Zodd the immortal“ iz prostog razloga što se preterano palim na Berserk. No, biće prilike.
Zaista šou koji ukoliko imate prilike, nemojte propustiti. Iako nemaju vatre, pirotehniku, glomazne bine i maskote, imaju svirku i imaju Janisa.
Dobrano oznojeni, preumorni, hobiti izađoše na svež vazduh, a jedan od njih se već pretvorio u Smigela, držeći potpisanu ploču uz grudi dok je mumlao nerazumljive reči. Mitrandir vozač nas dočeka u svoj topli folcvagen, a avantura je mogla da se završi. Hobiti klonuše na zadnjem sedištu njegovog auta dok je lagani džez pržio u svojoj virtuoznosti.
I svi su živeli srećno do kraja života... ili bar do Novog Sada, gde su od dva ujutro do pet sedeli u jedinoj otvorenoj pekari i čekali da krene prvi autobus za Beograd. A Bugarska se tek sprema krajem meseca...
Milan Simić
Okej... možda ne baš toliko epohalno. Ali svakako Tolkinovski i svakako tragično (okej, možda ne baš toliko tragično). Krećemo iz početka... polaskom sa juga „Srednje zemlje“.
Avantura je počela trinaestog novembra kada je hobita broj jedan iz topline svog doma otrgnuo magični zvuk. Taj zvuk beše mobilni telefon, a vreme beše pola šest ujutro. Svako ko je krenuo na putovanje bez prve kafe, zna da je misija u startu propala. I tako hobit broj jedan sede u magični autobus 51 koji ga je vozio preko srednje zemlje ka okrugu gde je živeo hobit broj dva. Morali smo da uključimo nevidljivost kako bismo kafu popili bez da probudimo uspavanu ženu hobita broj dva, jer da je ustala usled naše buke u šest sati, ono što se desilo patuljcima u Ereboru bi sada izgledalo kao ogrebotina. Obzirom da su hobiti poznati po šunjanju, upešno smo se iskrali i krenuli putem Rivendela koji se u našoj avanturi zove Novi Sad. Hobit broj jedan je konstantno kukao da mu se spava i da je rano, dok je hobit broj dva bio tu da ga podrži do kraja avanture. „Samo malo izdrži, sećaš li se mirisa lipe u okrugu“ – govorio mu je. I tako stigosmo u Novi Sad gde nas je, glavom i bradom čekao Gandalf Sivi da nam pokaže put ka Mordoru.
Vozač za Budimpeštu, koji je zaista imao bradu (ne toliku kao Gandalf) je zaista nosio sivi duks, a u kočiji marke folcvagen nas je vodio preko reke Anduin dok je lagani džez u pozadini pržio svom svojom virtuoznošću.
U Budimpeštu su hobiti stigli par sati pre koncerta, a Gandalf sivi im reče. „Ostaviću vas ovde kod mosta, a vi možete ka centru ili u brdo da vidite zamak“. Nebo je počelo da se crni kao da je predosećalo šta će se desiti, a hobitu broj jedan u glavi je samo odzvanjalo „Run you fools“.
Sad, kako biste videli da vas nisam lagao, kreću muke malih hobita. Pošto su hteli da vide dvorac u brdu, krenuše da se penju i ubrzo shvatiše kako se iz lagane kiše stvara pljusak i kako brza hrana nije saučesnik penjanju. Dobrano pokisli, iznervirani, ali vedri duhom, hobiti se vratiše sa planine na most i krenuše u centar grada da se okrepe i osuše. Ovde dolazimo do tragičnog dela i gubljenja bogatstva. Nakon što krčag piva i kafe platiše deset zlatnika (10 evra za dva pića ej!), hobiti krenuše u poznati deo starog sveta, MekDonalds. Obzirom da jezik nisu poznavali, prstima pokazaše na bilbord, gde je stajala slika lepog hamburgera, potom na svoje stomake, a potom na otvorena usta, simbolizujući gladne ptiće u gnezdu. Nakon što platiše dva hamburgera sa džigericom (novo na meniju) i dva pomfrita 20 evra, odoše putem Barba Negre da se suoče sa zveri, dok je u pozadini odjekivao smeh Šmauga koji se nagnjezdio na njihovo izgubljeno bogatstvo, a u ustima im ostade gorak ukus poraza pomešan sa džigericom.
A onda... ono što smo čekali. Svetla su se pogasila, lobanje upalile i krenulo je. Beast in Black su napali punom snagom i bez milosti otvorili sa „Cry out for a hero“ sa poslednjeg, drugog albuma. Više stvari kod ovog benda je fascinantno, a pogotovo činjenica da Anton Kabanen, gitarista i glavni autor pesama od kad je izbačen/izašao iz matičnog benda Battle Beast, mrtav ’ladan je napravio novi. koji je za dve godine dostigao popularnost prvog benda. Čovek je jednostavno mašina za pravljenje hit pesama. Uz sve hvalospeve njemu, jednostavno mora se naglasiti da glavna nagrada ide pevaču Janisu. Čovek je udaljen od realnosti koliko sebe daje na bini. Ovo je drugi put da ih gledam uživo, a on ne posustaje. Od ženskih intonacija i falseta, do krvničkog vrištanja, Janis daje i preko onoga što „mora“ da odradi. Sad, da l' je to dobro ili loše na duže staze, ostaje da se vidi, ali ako je nešto najbliže savršenoj svirci, onda je ovo bilo to, jer ja ni jednu grešku nisam uočio ni čuo. Momci su raspalili masu, ređajući hitove i odsviravši skoro u celosti drugi album, kao i najbolje sa prvog. „Unlimited sin“, „Beast in Black“, „Blood of a lion“, „Die by the blade“, „Crazy, mad, insane“ (sa sve koreografijom), „Sweet true lies“, i naravno „Blind and frozen“, koja je dobrim delom učinila ovaj bend time što jeste. Jedina zamerka (lično moja) je što nisu odsvirali i „Zodd the immortal“ iz prostog razloga što se preterano palim na Berserk. No, biće prilike.
Zaista šou koji ukoliko imate prilike, nemojte propustiti. Iako nemaju vatre, pirotehniku, glomazne bine i maskote, imaju svirku i imaju Janisa.
Dobrano oznojeni, preumorni, hobiti izađoše na svež vazduh, a jedan od njih se već pretvorio u Smigela, držeći potpisanu ploču uz grudi dok je mumlao nerazumljive reči. Mitrandir vozač nas dočeka u svoj topli folcvagen, a avantura je mogla da se završi. Hobiti klonuše na zadnjem sedištu njegovog auta dok je lagani džez pržio u svojoj virtuoznosti.
I svi su živeli srećno do kraja života... ili bar do Novog Sada, gde su od dva ujutro do pet sedeli u jedinoj otvorenoj pekari i čekali da krene prvi autobus za Beograd. A Bugarska se tek sprema krajem meseca...
Milan Simić