Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Filmozofija: Andrej Tarkovski



Sviđa ti se? Javi ostalima!

„ Kad god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu i kad nakon toga on sam nestaje bez traga tada je to neverovatna poezija“.
Andrej Tarkovski


„ Prvi film Tarkovskog delovao je na mene kao čudo. Neočekivano sam se našao na pragu sobe od koje mi do tog vremena nisu davali ključeve. Tamo, gde sam ja davno želeo da stignem, Tarkovski se osećao slobodno i sigurno. Našao se čovek koji je umeo da izrazi ono što sam i ja uvek želeo, ali nisam uspevao - to me je ohrabrilo i inspirisalo. Tarkovski je veliki majstor filma, tvorac novog organskog, filmskog jezika u kojem se život predstavlja kao ogledalo, kao san“.
Ingmar Bergman

„ Razvoj današnjeg sveta odvija se na čisto materijalnom planu. Savremeno društvo kreće se u empirizmu i, konačno bez ikakve duhovnosti. Ako posmatramo stvarnost kao vidljivi i materijalni poredak stvari, od njega onda ne možemo očekivati drugo nego obične stvari koje možemo dohvatiti rukom. Ako čovek sreće isključivo empirijske činjenice, bilo na društvenom planu, političkom, tehničkom ili planu življenja, rezultati mogu biti samo užasni i život postaje nemoguć. Jer nemoguće je živeti bez razvoja duhovnosti. Čovek gubi svoje razloge za život jer se njegov univerzum smanjuje i jer nestaje njegova usklađenost. Verujem da se čovek nalazi u ćorsokaku, jer je rešenje svojih problema tražio u spoljašnjim, materijalnim, tehnološkim aspektima života. Tamo ne postoje rešenja. Dokle god čovek i društvo ne mogu da ostvare harmoničan razvitak i dok se ne razvijaju duhovno, neće moći da nađu spokoj. Rešenje počiva u uravnoteženju tih dveju linija razvitka „.
Andrej Tarkovski


Ruski reditelj i scenarista ( Zavrožje, 4.april 1932.- Pariz, 28.decembar 1986. ). Sin pesnika Arsenija Tarkovskog. Kao dečak zanimao se muzikom, potom slikarstvom. Tokom celog detinjstva bio je okružen delima klasične umetnosti, a kao tinejdžer je mnogo vremena provodio s ocem slušajući Baha i proučavajući knjige o ruskoj religioznoj umetnosti. Ljubav prema umetnosti nasledio je i od majke- Marije Ivanovne, koja se bavila glumom. Ti će klasični uticaji, kao i ljubav prema ruskom selu gde mu je živela baka, biti temelji svih njegovih budućih dela.

Pre nego se 1959. prijavio na poznati VGIK, Moskovsku filmsku školu, Andrej je studirao arapski na Moskovskom institutu za Orijentalne jezike, ali i geologiju u Sibiru. Na studijama filma upoznaje M. Končalovskog, koscenarista svog diplomskog kratkometražnog filma Valjak i violina.

Već prvim igranim filmom Ivanovo detinjstvo (1962.), vizuelno atraktivnom, lirskom, ali ne i sentimentalnom pričom o doživljajima i snovima dečaka za vreme Drugog svetskog rata, svraća na sebe pažnju i biva nagrađen Zlatnim lavom za debitantsko delo u Veneciji. Glavnu ulogu u toj priči o ratnim strahotama, dvanaestogodišnjem dečaku- obaveštajcu na istočnom frontu tumači Nikolaj Burljajev.

... Film, to je velika i visoka umetnost, i kad bi me pitali kako da ga vrednujem, ja bih ga postavio negde između muzike i poezije, bez obzira na to što ove umetnosti postoje već hiljadama godina...

Nakon debitantskog, veoma uspešnog filma, montažno razlomljenog pod uticajem sovjetske montažne škole, sledi film epske širine u kome preovlađuju dugi kadrovi: Andrej Rubljov( 1966.). Tarkovski prikazuje sliku srednjovekovne Rusije, nadiranje otelotvorenog zla u obliku Tatara- bezbožnika, osvajača, napaćeni, verom oplemenjeni ruski narod i velmože- nevernike i izdajnike, bratoubice koji zarad vlasti i novca uništavaju sve pred sobom. Priča se formira i oblikuje kroz biografiju ikonopisca Andreja Rubljova koji u nemogućnosti da se odupre zlu i najezdi nevernika daje zavet ćutanja. Film je veoma složene strukture, prepun simbolike, pravoslavne mistike, poetičnih i naturalističkih prizora, freska jednog burnog i mračnog vremena, koji tek u završnim scenama iz crno-bele prelazi u kolor tehniku- scenama koje prate katarzični prikaz ikona Andreja Rubljova, te zvukom teško izlivenog crkvenog zvona kao poslednje nade u spas napaćenih ljudskih duša i konačne pobede nad zlom.

... Umetnost je u svim vremenima izražavala nadu u čovekovo usavršavanje, u sposobnost čoveka da se uzdigne iznad svojih strasti i poroka i da se približi idealu. Čovek živi zato da bi postao bolji. Ne može se za cilj života smatrati nabavka frižidera ili automobila. Ako je to životni cilj, znači da je čovek u moralnom smislu doživeo krah. Zar u mom Rubljovu postoji takav strah? Zar to nije film o pobedi ideala? Zar Rubljoveva dela koja su prožeta svetlošću nisu nastajala u vremenima kad je brat ubijao brata, kad su od prelepih gradova ostajala samo zgarišta? Kad bi svet bio divan i harmoničan, umetnost tada, sigurno, ne bi bila potrebna. Čovek ne bi tražio harmoniju u nekakvim sporednim delatnostima, on bi živeo harmonično i to bi mu bilo dovoljno. Po mom mišljenju, umetnost postoji samo zato što je svet loše ustrojen. I baš o tome se govori u mom Rubljovu... Svrha umetnosti nije, kako se obično misli, prenošenje ideja, propagiranje misli. Svrha umetnosti je priprema čoveka za smrt, preorati mu, uznemiriti dušu, čineći je tako sposobnom da se okrene dobru...

Sam Tarkovski govori sledeće o svom Rubljovu:

... Na primeru Andreja Rubljova hteo sam da pratim psihologiju stvaralačkog čina i, istovremeno, da istražim duševno stanje, kao i stanje koje u umetniku izaziva društvo...

Film je trebalo da govori kako se u vreme bratoubistva i tatarske vladavine pojavljuje osećanje nacionalne čežnje za bratstvom, odražene u genijalnoj ikoni Svete Trojice – Andreja Rubljova, koje obuhvata ideal bratstva, ljubavi i sjedinjujuće vere. Upravo to je činilo osnovu idejno-estetskog koncepta scenarija ...

Andrej Rubljov
veličanstvena je freska srednjovekovne Rusije, naslikana patnjom, stradanjem i nesalomivošću vere napaćenog ruskog naroda pod naletima divljih tatarskih hordi i zlom izdaje ruskih vladara u zavadi, u jednom od prelomnih trenutaka povesti. U pozadini burnih istorijskih zbivanja prikazana je impresivna biografska priča o slavnom ruskom ikonopiscu Rubljovu- priča o razdiranju, unutrašnjim lomovima i patnjama proizvedenim mukama kroz koje je prolazio ruski narod izložen bedi, nasilju i poniženju, te božijom ravnodušnošću na zlo koje je zadesilo jedan krotak, prostodušan, hrišćanski narod, posvećen veri i milosrđu... U Rubljovu Tarkovski progovara o Bogu kao transcendentalnom idealu( iz ugla ruskog pravoslavlja i njegovog misticizma) i čoveku kao najvišem božijem stvorenju, rascepljenom između sveta materijalnosti i sveta duhovnosti...

... Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu... Ono što sanja i ono čemu se nada...

Veoma složena struktura filma izmiče brojnim mogućnostima tumačenja, deskripcije i pojednostavljivanja. Pred gledaocem oživljavaju crno-bele slike Rusije 15.-og veka, kadrovi nepreglednih prostranstava, manastira, zamkova, tatarskih konjanika i seoskih, rustikalnih pejzaža, života u bedi i patnji, zaodenute u ruho pravoslavne mistike, snažnog emotivnog naboja i lirike...

... Film je po svojoj suštini, po svom slikovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost, zato što može bez bukvalnosti, bez svakodnevnog sleda događaja, čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Postoje neki aspekti ljudskog života koji mogu biti prikazani jedino kroz poeziju... Nema ničega lepšeg i tajanstvenijeg od jednostavnosti...
Spasavajući jednu devojku koju Tatari žele da siluju za vreme pohoda i pokolja naroda unutar pravoslavnog hrama, Rubljov ubija. Da bi okajao greh, daje zavet ćutanja, povlači se u manastir, napušta slikarstvo i posvećeno pomaže ostalim seljanima u izlivanju crkvenog zvona...

... Tarkovski duboko veruje u rusku otadžbinu i mesijanski duh ruskog pravoslavlja. Bog je za Tarkovskog transendentalni ideal, dok je čovek trajno rascepljen između sveta materijalnog i duhovnog... Prolazeći kroz svet ikona i crkvenog slikarstva Tarkovski svojim remek-delom slika srednjovekovnu Rusiju... Podeljeno je u niz epizoda koje prate lik ikonopisca Andreja Rubljova u različitim fazama života i različitim trenucima rešavanja mnogih egzistencijalnih dilema...

Poslednja epizoda iz 1423. godine – Zvono , pokazuje iz nebeske perspektive ljude kao vredne mrave koji stvaraju Bogu ugodno delo...Količina emotivnog naboja koja prati završne scene ovog epskog spektakla- simboliku prevladavanja patnji i užasa stradanja, jedinstva naroda u nevolji i zajedničkoj težnji, umetnikov put pokajanja i odricanja zarad služenja čoveku i Bogu i trenutak kada se nakon izlivanja i postavljanja gromko oglasi ogromno crkveno zvono simbolizujući zvukom vapaj miliona paćenika i nesalomivu snagu pravoslavne vere naroda, prosto je neopisiv ma koliko puta se vraćao ovom filmu. Dok odjekuju zvuci zvona, sažimajuči svu dotadašnju patnju, trud i jedinstvo u trenutak smirenja, propraćeni simbolično pljuskom koji sapira grehe sveta kroz pokajanje, kreću završne sekvence slikarevih ikona u koloru, naglašene živopisnošću boja i snagom muzike, simbolizujući tako potresno i katarzično prevladavanje patnji i snagu nesalomive, iskrene vere... U plavičastoj izmaglici vidimo konje – kao simbole privrženosti patnji, strepnji i nadi...

... Cilj svake umetnosti je... da objasni ljudima razlog za njihovu pojavu na ovoj planeti, ili, ako ne da objasni onda bar da postavi to pitanje... Slika je impresija Istine, koju nam je Bog dozvolio da vidimo našim slepim očima... Čini mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom da ili nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara, ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti, put koji bi na kraju mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje, već očuvanje društva uopšte; drugim rečima okretanje Bogu...

Umetnost je za Tarkovskog hijeroglif apsolutne istine, kroz nju je izražena svesnost o beskraju, večnosti u konačnom, duhu u materiji, uobličenom u bezobličnom. Apsolut je dokučiv samo kroz veru i stvaralački čin, kaže Tarkovski. Vera i stvaralaštvo dva su temeljna principa poetike Tarkovskog, to su praktično dve manifestacije iste suštine. Vera je neophodna za stvaralački čin. Umetnik koji nema vere je kao slikar koji je rođen slep. Prema Tarkovskom umetnost simbolizuje smisao našeg postojanja, smisao koji treba tražiti u duhovnom uzdizanju, usavršavanju i harmoniji sa večnim bićem univerzuma.

Nakon uspele ekranizacije SF romana Stanislava Lema Solaris( 1971.)( specijalna nagrada žirija u Kanu), Tarkovski realizuje film Ogledalo(1974.), vrlo složeno delo u kojem koristeći fragmente svog sećanja na detinjstvo, govori o istoriji jedne ruske porodice. Smrtno bolestan, nevidljivi narator, četrdesetogodišnji filmski reditelj Tarkovski, priseća se majke, a uz ta sećanja vizualizuju se događaji koje je čuo, zamišljao ili sanjao ... Događaji se pretapaju – preklapaju i kao odraz u ogledalu mešaju prošlost i sadašnjost, tuđe i vlastite uspomene ... Film je poput mozaika, ima svoju unutrašnju logiku, a to je logika sna ... Rediteljev otac, uvaženi pesnik Arsenij Tarkovski, prisutan je u filmu preko recitovanja sopstvenih pesama u ključnim trenucima filma ...

Što se samog stila tiče, Tarkovski je voleo duge kadrove i sporu kameru, dok je prolaznost vremena prikazivao promenama u prirodi. U filmovima je često koristio životinje, posebno pse, dok su zgrade često propale i uništene, a seting bezvremenski. Ogledalo je ujedno bila priča o staroj kući u kojoj je autor proveo detinjstvo, o imanju na kojem je rođen i na kojem su živeli njegov otac i majka. Hteo sam da napravim priču o bolu čoveka koji je patio jer je osećao da svojoj porodici nikad ne može uzvratiti onoliko koliko je ona njemu pružila, rekao je Tarkovski. Za njega je suština rada filmskog reditelja oblikovanje jednog celovitog komada vremena, napravljenog od ogromnog broja živih istina iz kojih se sve suvišno eliminiše.

Film je po svojoj suštini, po svom likovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost. Zato što može bez bukvalnosti. Bez svakodnevnog sleda događaja. Čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Specifičnost kinematografije je u tome da je film prizvan da fiksira i izrazi vreme. Vreme u filozofskom, pesničkom i doslovnom smislu.
Naučno-fantastičnoj tematici Tarkovski se vraća narednim filmom - Stalker (Uhoda) 1979., pričom o fantastičnom odlasku u imaginarnu zonu, s višeznačnom simbolikom koja sugeriše da samo odabrani vide put.

Tajnovito, kontemplativno, prepuno mističnih tonova i metafora na savremeno totalitarno društvo bez duše i vere, antologijsko ostvarenje kultnog ruskog reditelja Andreja Tarkovskog o čovekovom traženju smisla postojanja, traženju istine koja bi obuhvatila sva njegova saznanja i dala puni smisao njegovom postojanju u beskaraju prostora i vremena...

... Šta je dakle tema koja odzvanja kroz Stalkera?, objašnjava Tarkovski svoje tajnovito delo... Najopštije govoreći, to je tema ljudskog dostojanstva; šta je dostojanstvo i na koji način čovek pati ukoliko nema samopoštovanja. Dozvolite mi da podsetim čitaoca da se likovi u filmu nalaze na putu u Zonu, njihov je cilj jedna soba u kojoj će, kao što nam je rečeno, svakome biti ispunjena njegova najtananija želja. I za vreme rizičnog probijanja preko čudnovatih prostranstava Zone, predvođeni Stalkerom, Pisac i Naučnik u jednom trenutku slušaju istinitu priču ili samo legendu koju im priča njihov vodič o jednom drugom Stalkeru, kome je dat nadimak Bodljikavac. On je otišao na tajno mesto da moli da mu brat, koji je ubijen njegovom krivicom, bude vraćen u život. Međutim, kada se vratio kući, Bodljikavac shvata da je postao basnoslovno bogat. Zona je ispunila onu želju koju je on u stvarnosti poželeo svim srcem, a ne onu za koju je mislio da mu je najdragocenija. I Bodljikavac se obesio.

I tako su dva čoveka postigla cilj. Prošli su kroz mnogo toga, razmišljali o sebi, došli do nove samoprocene: i nemaju hrabrosti da prekorače prag sobe do koje su, da bi došli, rizikovali živote. Shvatili su koliko su nesavršeni na tragičnom, najdubljem nivou svesnosti. Oni su skupili snagu da pogledaju u same sebe – i bili užasnuti, ali im je nedostajalo duhovne hrabrosti da u sebe poveruju.

Dolazak Stalkerove žene u kafanu u kojoj se odmaraju suočava Pisca i Naučnika sa zagonetkom i njima neshvatljivom pojavom. Tu, pred njima je žena koja je prošla kroz nečuvenu bedu zbog svog muža a i ima sa njim i bolesno dete; ali ga ona i dalje voli istom neobičnom, nepromišljenom odanošću kao kada je bila mlada. Njena ljubav i njena odanost su ono poslednje čudo koje može biti postavljeno nasuprot neverovanju, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje moderni svet, čije su žrtve i Pisac i Naučnik ...


U stravičnoj atmosferi postapokaliptičnih predela (Tarkovski je scenografiju osmislio i smestio u beživotne predele napuštene elektrane, negde u Estoniji, rizikujući svoj i živote ljudi iz snimateljske ekipe zbog zračenja u tom predelu – kasnije će se ispostaviti da ima maligno obolenje pluća, koje će ga stajati života) Stalker priča metaforičnu priču o putovanju troje ljudi u neizvesnosti tajanstvene zone u kojoj je pojam sreće nešto što je uvek nadohvat ruke, ali... Uvodeći u film dve reprezentativne ličnosti naše materijalističke i licemerne civilizacije – Naučnika i Umetnika, Tarkovski izražava svu uzaludnost i pad njenih stremljenja, ideala i brutalnog cinizma bez istinske potrebe za saosećanjem i verom... U Stalkeru Tarkovski suprotstavlja svet čisto materijalnog i naglašeno duhovnog, svet oholih u znanju i svet luda poslatih od Boga da posrame mudre. Kao nikad pre ni posle toga Tarkovski snažno progovara protiv materijalizma i ateizma zabludelog sveta...

... Stalker traži ljude koji veruju u nešto u svetu koji više ne veruje ni u šta... Film govori o Bogu u ljudima i o umiranju duhovnosti kao posledici prigrljivanja lažnog znanja...
Radeći krajem sedamdesetih godina na svom poslednjem filmu snimljenom u rodnom SSSR-u, Tarkovski tih prelomnih godina beleži u svom dnevniku:

... Gospode, osećam Te blizu, mogu osetiti Tvoju ruku na mom zatiljku... Želim videti Tvoj svet onakav kakvog si ga Ti stvorio i Tvoje ljude onakve kakve si ih Ti zamislio. Volim te, Gospode, i ne želim ništa više od Tebe. Prihvatam sve što je od Tebe, a samo težina mog zla i mojih greha, potamneli deo duše, sprečavaju me da budem Tvoj ponizni sluga, o, Gospode!... Šta raditi! Samo moliti! I verovati. Najbitniji od svih ovaj je simbol, koji nam nije dan da ga razumemo, već da ga osećamo. Da imamo veru uprkos svemu – da imamo veru!...

Scenario za Stalkera je nastao na bazi pripovetke Piknik pored puta braće Strugacki (SF žanra)... Stalkeri su u stvari pripadnici jednog prokletog zanimanja, oni koji poznaju vanljudske zakone kretanja po Zoni, čiji je posao da druge sprovedu kroz brojne opasnosti koje vrebeju u njoj do sobe u njenom središtu...

U svoj suštini i dubini misli ruskog maestralnog filmskog umetnika, Stalker je u stvari slika jednog ciklusa rađanja i umiranja, traženja vere u dubini čistog srca, mistika i metafizika početka i kraja svega, drama vere i put nadrastanja ljudske ograničenosti i nesavršenosti istinskom duhovnošću – bez amoralnosti, skepse i cinizma savremene Nauke i Umetnosti...

... Ima li čovek suočen s očitim znakovima neminovne apokaliptične tišine ikakve nade u opstanak? Možda odgovor na to pitanje možemo naći u legendi o istrajnom osušenom drvetu lišenom vode života na kojoj sam bazirao svoj film Žrtvoprinošenje... Monah, korak po korak, vedro po vedro, donosio je uzbrdo vodu isušenom drvetu, verujući u neophodnost svoga čina, ne posmunjajući ni na tren u čudesnu snagu svoje vere u Boga. On je živeo da doživi čudo: jednoga je jutra drvo procvalo životom, grane mu je prekrilo mlado lišće. I to čudo nije ništa drugo nego – Istina...
Prevazilaženje patnje i prolaznosti dolazi kroz Veru, Trpljenje i Ljubav: Bolja je i gorka sreća, nego siv i dosadan život , katarzične su reči jedne proste i tragične, žene tragača za smislom – Stalkera...

Nakon Stalkera, vidno izmučen stalnim mešanjem komunističkih vlasti SSSR-a u njegov život i rad, te stalnim zabranama i glupostima, Tarkovski sa suprugom Larisom beži u inostranstvo, tačnije Italiju, gde ubrzo snima svoj novi, šesti po redu igrani film Nostalgija(1983.). Formalna tema filma su lutanja i maštarije Jednog Rusa ( Rusa uopšte), za koga nostalgija predstavlja doslovno bolest, nešto što ti oduzima svaki životni san, svako uživanje u životu. Rus u Italiji traga za jednim svojim zemljakom, za kompozitorom iz 18. veka, Zasnovskim. Junak filma, Gorčakov, prepun je oduševljenja za lepotu italijanskog kulturnog predanja i za lepotu pejzaža, ali sve to na kraju negira.

... Ja sam u Nostalgiji želeo da nastavim svoju temu o slabom čoveku kojeg vidim kao pobednika u životu. Čovek me interesuje po svojoj sposobnosti da služi nečem višem, po svom otporu, ili svojoj nesposobnosti da se povinuje običnom moralu, uskom i bednom. Privlači me čovek koji shvata da se smisao života prvenstveno sastoji u borbi protiv zla koje on sam u sebi nosi, borbi koja će mu omogućiti da se tokom života popne sa nekoliko stepenica prema savršenoj duhovnosti. Na žalost, postoji samo jedna alternativa na tom putu, a to je duhovna degradacija na koju nas predodređuje egistencija i svakodnevni pritisci...

Tarkovski smatra da se ritam filma stvara ne u montaži, već naponom vremena unutar samih kadrova. Dobar reditelj, kaže on, može se prepoznati već na osnovu jednog kadra. Uvek ćete prepoznati režiranje Bergmana, Kurosawe i Antonjonija, niko od njih nikada ne može biti pomešan sa bilo kim drugim, jer je kod svakoga od njih opažanje vremena uvek isto. Pravi umetnik stvara intuitivno.

Svoj sedmi, ispostaviće se i poslednji igrani film, Žrtvoprinošenje (1986.) Tarkovski snima u Švedskoj, već teško bolestan od raka pluća. Film je predstavljao oporuku s prevladavajućim, dugim kadrovima o postnuklearnom svetu u kojem se čovek žrtvuje za čovečanstvo.

Umetnik koji nema vere je kao slikar koji je rođen slep. TARKOVSKI

Kao i većina značajnih ruskih umetnika, Tarkovski je suštinski bio vezan za motive Apokalipse i kraj istorije( zato i Otkrovenje Jovanovo smatra možda najvećim poetskim delom stvorenim na zemlji). Njegov stil kritika je najpreciznije odredila sintagmom metafizički realizam . Krećući se snolikim prostorom, Tarkovski je plovio između obe obale života- gornje u kojoj živimo u snu, i donje u kojoj sanjamo da živimo. Svojim organskim filmskim jezikom, u kojem se život predstavlja kao ogledalo, kao san, kao i prinošenjem vlastite žrtve kroz umetnost i veru, uzdigao se do neslućenih visina, ostavljajući za sobom remek-dela koja sama po sebi više nego rečito govore o istini, ljubavi i konačnom prevladavanju patnje kroz istinsku veru i stvaralaštvo pročišćenom dušom.

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva