Prvak i povratak – Kriva Istina, ROIR i No Comply u Beogradu
Helly Cherry
Već je neko vreme subota, 9. mart, bila obeležena prazničnim bojama u pankerskom kalendaru jer su se tri odlična benda susrela u beogradskom Jazz Baru. Kriva Istina iz Hrvatske, koja je prvi put posetila Beograd, ROIR koji mu se vratio nakon nekoliko godina pauze i No Comply sa reprizom reunion-a od prošle godine. Organizaciju je prihvatio basista potonje grupe – Petar Janjatović.
Sa malim zakašnjenjem u odnosu na najavljen početak, oko 22.35, pred odlično popunjenim prostorom Jazz Bara izlaze Novosađani. Reflections of Internal Rain je sastav koji postoji petnaest godina. Imali su neke pauze u radu gde je nakon poslednje došlo i do personalnih promena na pozicijama bubnjara i glavnog vokala. Ja sam ih uhvatio uživo u ranijoj fazi, još pre izlaska prvog albuma i moram priznati da su mi u to vreme, uz Ground Zero, bili možda i najdraži bend Novog Sada. Muziku koju stvaraju je raskršće portlandske d-beat i španske neocrust scene. Dakle melodični rifovi, d-beat takt i vriska. Set su započeli spojivši Intro i Resurrection. Basista je najveći deo pažnje odvlačio svojom agilnošću, ali i vokalista koji je sve vreme bio među masom. Jedina zamerka ide drugom vokalu gitariste čiji je glas malo posustajao i čiji je mikrofon probijao. Nakon pesme My Own Heaven se dogodio i mali tehnički tajm-aut, ali se sve sredilo za moju omiljenu numeru još iz myspace perioda - Shadow. Svoju najpoznatiju Answers su sačuvali za sam kraj gde je i narod iz publike zapevao barabar sa njima. Na kratko su mislili tu da se zaustave, ali odsviraše još i My Promise i tako se uz zahvalnicu svima povukoše sa bine oko 23.05.
Naredni bejahu oni koji su prvi put u misiji isporuke dobre poruke i lepih melodija prijehali u Beograd - Kriva Istina. Dolaze iz Slavonskog Broda/Zagreba i postoje duže nego njihovi prethodni binski saborci (od 2002. godine). Ovo veče bih nekako okarakterisao kao sonični povratak u srednjoškolske dane, kad sam sve tri grupe aktivno slušao. Krivu Istinu sam upoznao preko, čini mi se, kompilacije brodskih bendova, a ubrzo potom i kroz split sa Faak Am See. Sazreli su u potpunosti kroz godine sviranja i sada se slobodno može reći za njih da su hrvatski Propagandhi, ako je to uopšte neko merilo kvaliteta. Repertoar se većinom oslanjao na njihov poslednji, fenomenalni album Manifest pobune iz prošle godine, a upravo su ga i otvorili pesmom kojom startuje – Vječna borba. Interesantno je kako je zvuk potpun, iako ih je samo troje – dakle jedna gitara. Sa aktuelnog albuma ređale su se Nema povratka, Ostajem, Old school stvar, Manifest... Svaka je imala svoju posvetu i priču koju je pred izvođenje nosila. Numera S.A.W.A, posvećena istoimenom festivalu u Županji je stigla pred, a za sam kraj starije Jedna obitelj i Uvjek tu. Moram napomenuti da je dosta ljudi iz publike pevalo njihove stvari i nadasve uživalo u jednoj uvežbanoj i tečnoj izvedbi. Sa njom su krenuli u 23.35, a završili je petnaest minuta iza ponoći.
Poslednja grupa večeri, ujedo i domaćini – No Comply, startovali su dvadesetak minuta kasnije. SHCP records i sajt su me pre skoro petnaest godina upoznali sa njihovim radom, pre svega kroz kompilaciju Up and Coming. Tada su mi bili omiljeni beogradski melodični pank bend, a bilo ih je za ono vreme pregršt. Vratili su se prošle godine u sviračke vode i odradili remix svog prvenaca od ,,onomad’’ – Some Better Days. Auditorijum, odnosno prvi redovi, bili su uglavnom konstituisani od fanova i prijatelja sastava i svi oni su sa njim otpevali dobar deo numera. Jedan od interesantnijih delova nastupa bio je onaj kada je gitarista Miša, inače član Tea Break-a, dobio bakšiš od 20 dinara, prvo na čelo, posle među žice dok su izvodili pesmu Self. Horsko pevanje ispratilo je traku Goodnight, a najveći haos nastao je pri kraju za Some Better Days. Pevač Tea Break-a Igor se latio mikrofona, ali je pre svega masa bila ta koja je vodila glavnu reč. Stagediving nije izostao. Za sam kraj obrada – We’re Only Gonna Die legendarnih Bad Religion koja je najavljena kao bonus i kao poslednji put odsvirana 2002. godine. I tu je nakon pola sata svirke bio kraj. Međutim, Miša je ostao na bini, ostatak No Comply-ja se povukao i prepustio instrumente drugarima iz Tea Break-a. Njih četvorica su kao trešnju na vrh šlaga torte stavili Killing Words i tako okončali ovo uzbuljivo veče u 1.20.
Zaista jedna uzbuljiva i za neke nostalgična svirka. Svi ovi bendovi koji poseduju visoku dozu kvaliteta i iskustva su se definitivno ponovo angažovali i vratili među publiku kojoj pripadaju. Kriva Istina novim albumom, ROIR i No Comply prekidom hibernacije. No, ipak je sve to dobra muzika koja odnosi prevagu.
Nemanja Mitrović Timočanin
Sa malim zakašnjenjem u odnosu na najavljen početak, oko 22.35, pred odlično popunjenim prostorom Jazz Bara izlaze Novosađani. Reflections of Internal Rain je sastav koji postoji petnaest godina. Imali su neke pauze u radu gde je nakon poslednje došlo i do personalnih promena na pozicijama bubnjara i glavnog vokala. Ja sam ih uhvatio uživo u ranijoj fazi, još pre izlaska prvog albuma i moram priznati da su mi u to vreme, uz Ground Zero, bili možda i najdraži bend Novog Sada. Muziku koju stvaraju je raskršće portlandske d-beat i španske neocrust scene. Dakle melodični rifovi, d-beat takt i vriska. Set su započeli spojivši Intro i Resurrection. Basista je najveći deo pažnje odvlačio svojom agilnošću, ali i vokalista koji je sve vreme bio među masom. Jedina zamerka ide drugom vokalu gitariste čiji je glas malo posustajao i čiji je mikrofon probijao. Nakon pesme My Own Heaven se dogodio i mali tehnički tajm-aut, ali se sve sredilo za moju omiljenu numeru još iz myspace perioda - Shadow. Svoju najpoznatiju Answers su sačuvali za sam kraj gde je i narod iz publike zapevao barabar sa njima. Na kratko su mislili tu da se zaustave, ali odsviraše još i My Promise i tako se uz zahvalnicu svima povukoše sa bine oko 23.05.
Naredni bejahu oni koji su prvi put u misiji isporuke dobre poruke i lepih melodija prijehali u Beograd - Kriva Istina. Dolaze iz Slavonskog Broda/Zagreba i postoje duže nego njihovi prethodni binski saborci (od 2002. godine). Ovo veče bih nekako okarakterisao kao sonični povratak u srednjoškolske dane, kad sam sve tri grupe aktivno slušao. Krivu Istinu sam upoznao preko, čini mi se, kompilacije brodskih bendova, a ubrzo potom i kroz split sa Faak Am See. Sazreli su u potpunosti kroz godine sviranja i sada se slobodno može reći za njih da su hrvatski Propagandhi, ako je to uopšte neko merilo kvaliteta. Repertoar se većinom oslanjao na njihov poslednji, fenomenalni album Manifest pobune iz prošle godine, a upravo su ga i otvorili pesmom kojom startuje – Vječna borba. Interesantno je kako je zvuk potpun, iako ih je samo troje – dakle jedna gitara. Sa aktuelnog albuma ređale su se Nema povratka, Ostajem, Old school stvar, Manifest... Svaka je imala svoju posvetu i priču koju je pred izvođenje nosila. Numera S.A.W.A, posvećena istoimenom festivalu u Županji je stigla pred, a za sam kraj starije Jedna obitelj i Uvjek tu. Moram napomenuti da je dosta ljudi iz publike pevalo njihove stvari i nadasve uživalo u jednoj uvežbanoj i tečnoj izvedbi. Sa njom su krenuli u 23.35, a završili je petnaest minuta iza ponoći.
Poslednja grupa večeri, ujedo i domaćini – No Comply, startovali su dvadesetak minuta kasnije. SHCP records i sajt su me pre skoro petnaest godina upoznali sa njihovim radom, pre svega kroz kompilaciju Up and Coming. Tada su mi bili omiljeni beogradski melodični pank bend, a bilo ih je za ono vreme pregršt. Vratili su se prošle godine u sviračke vode i odradili remix svog prvenaca od ,,onomad’’ – Some Better Days. Auditorijum, odnosno prvi redovi, bili su uglavnom konstituisani od fanova i prijatelja sastava i svi oni su sa njim otpevali dobar deo numera. Jedan od interesantnijih delova nastupa bio je onaj kada je gitarista Miša, inače član Tea Break-a, dobio bakšiš od 20 dinara, prvo na čelo, posle među žice dok su izvodili pesmu Self. Horsko pevanje ispratilo je traku Goodnight, a najveći haos nastao je pri kraju za Some Better Days. Pevač Tea Break-a Igor se latio mikrofona, ali je pre svega masa bila ta koja je vodila glavnu reč. Stagediving nije izostao. Za sam kraj obrada – We’re Only Gonna Die legendarnih Bad Religion koja je najavljena kao bonus i kao poslednji put odsvirana 2002. godine. I tu je nakon pola sata svirke bio kraj. Međutim, Miša je ostao na bini, ostatak No Comply-ja se povukao i prepustio instrumente drugarima iz Tea Break-a. Njih četvorica su kao trešnju na vrh šlaga torte stavili Killing Words i tako okončali ovo uzbuljivo veče u 1.20.
Zaista jedna uzbuljiva i za neke nostalgična svirka. Svi ovi bendovi koji poseduju visoku dozu kvaliteta i iskustva su se definitivno ponovo angažovali i vratili među publiku kojoj pripadaju. Kriva Istina novim albumom, ROIR i No Comply prekidom hibernacije. No, ipak je sve to dobra muzika koja odnosi prevagu.
Nemanja Mitrović Timočanin