Balkansko hardcore okupljanje - Decenija SAWA festivala



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Gradska plaža ’’Poloji’’ – Županja (Hrvatska), 20-21.7.2018.

Sick As We Are festival u Županji je jubilarni deseti put omogućio pankerima i pankerkama, korašima i korašicama i ostalim ljubiteljima i ljubiteljkama soničnih talasa koji okružuju ili su unutar punk muzike i supkulture uživanje u odličnoj organizaciji, dobrom zvuku, svirci devetnaest bendova i pozitivnoj atmosferi.

U petak i subotu, 20. i 21. jula, Županja, odnosno njena gradska plaža (oi) ’’Poloji’’, postala je mesto okupljanja hc/punk hodočasnika. Deseti put za redom grupa entuzijasta i entuzijastkinja iz ovog malog slavonskog mesta, organizovala je bez premca jedan od najznačajnijih događaja za sve pobornike punk muzike – Sick As We Are festival. Jedna reka, dva dana, dva stejdža, 19 bendova, preko 400 ljudi i bezbroj emocija i lepih sećanja. To je SAWA.
 
Izvor: SAWA fb
Nije bilo šanse ove godine ne otići prvi put na deseti po redu festival pokraj reke Save. Konačno su se sve kockice poklopile (vreme, prevoz, novac) i moglo se na miru otisnuti u komšiluk. Par dana pre festivala uletela je kombina da se kolima zapuca na isti. Iz Beograda nema buseva za Županju, a voz vozi najbliže do Vinkovaca. Kola Pere iz No Comply/Young Husbands-a, a u kolima Panta iz Technicolor Lies grupe i moja malenkost. Zeznuli smo Batrovce i preko Tovarnika prešli za 5 minuta granicu. Krenuli u 13h iz Beograda, u Županju stigli oko 16h.

Par rečenica samom festivalskom prostoru. U pitanju je gradsko kupalište ’’Poloji’’ pokraj reke Save. Iz pravca zapada, prilikom ulaska, prvo lagano nalećeš na poljanu, koja je sa jedne strane opkoljena nasipom iza koga se nalaze stambene kuće, a sa druge rekom, pokraj koje je bio smešten kamp. Nastaviš uzvodno, naletiš na glavni deo. Prvo te dočekaju dva šatora, desni (veći) za merch, levi (manji) za Abidaginu live sito štampu uz dodatni sto i klupe za odmor. U produžetku zelenog (većeg) šatora nalazi se onaj najveći, koji je ove godine postavljen zarad odbrane većeg stejdža i šanka, a samim tim i posetilaca, od oluje ili kiše. Prekoputa njega, sa leve strane, drvene kućice gde si mogao pazariti sendviče, pasulj i veganske kolačiće. Sa udarne festivalske površine, kratak putić vodi na sekundarni, ali ništa manje zanimljivi i relevantni stejdž, tik uz reku. Oko njega se nalaze i čil zone za dodatni odmor u pauzama između bendova ili tokom dana. Rekao sam već da je kamp smešten tik uz reku, ali nisam da je manje-više okružen drvećem, što kreira dodatni užitak u debelom ’ladu. Ove godine je grad ispalio orga-tim za jedinu stvar oko koje im je do sada izlazio u susret, kosidba trave pored reke, uz naznaku da još uvek nije sezona kupanja, hehe. Ni to nije bio toliki problem, osim pred zoru kada je rosa odrađivala svoj posao.

PRVO VEČE – PETAK – 20. JUL


Došlo je i vreme da se festival otvori. Prvi deo programa odigrao se na MULj (Mač u lubanji) stejdžu, onom manjem, bližem reci. Sastav koji je otvorio jubilarni, deseti SAWA fest bio je Path Of Cestoda iz Karlovca/Duge Rese. Trojica ih je i nemaju bas, što bi u praksi značilo bubanj, gitara, glas. Sviraju screamo, koji će se ispostaviti kao jedan od zastupljenijih hc/punk pravaca na događaju, i dobro im to ide, čak i bez bas gitare. Screamo mi je možda najdalji od svih hc/punk derivata, te što bi Anglosaksonci rekli - nije moja šolja čaja. Ono što jesam primetio, to je da ovaj trio zaista uživa u onome što radi. Publike je bilo malo, ali ih ni to nije omelo. Posebno mi se dopalo ono što se desilo skoro na kraju nastupa, a to je momenat kada se bubnjar latio mikrofona da najavi pesmu rečima da ’’ne, zaista znači ne’’ i da pijanstvo nije opravdanje za seksističke svinjarije koje su se dogodile njegovoj devojci, ali sutradan može bilo kome. Aplauzom smo mu dali do znanja da se u potpunosti slažemo.
 
foto: Maja Filipović
Naredni na stejdž stupaju Novosađani Niyazov. Ovaj bend egzistira na novosadskoj sceni preko deset godina. Sećam se tih početaka, ali se ne sećam ko je bio u original postavi, a ko je iz original postave danas u njoj. Siguran sam za ime moje – Spasketa i Ivana, ali za ostale nisam jer je kroz grupu prošlo blizu dvedeset članova. Na drugom vokalu je sada Marko, dok bubnjeve bije Nenad, bas udara Toplana, a gorepomenuti Spaske vozi gitaru, dok Ivan i dalje peva. Zvuk je atipičan za novosadsko podneblje – crust/grind. Iskreno, dugo ih nisam puštao kući, ali sam se setio pesama koje jesam kada su krenuli da ih sviraju, poput ’’For your death sign here’’ i ’’Opium for the masses’’. Ono što me je najviše oduševilo, dogodilo se na koncu. Za jedinu obradu koju su uvrstili u svoj repertoar odabrali su moju omiljenu pesmu beogradskog sastava Let’s Grow koji već duže vreme nije aktivan. Traka se zove ’’Disappointment’’ i svaka im čast na izboru.
 
foto: Maja Filipović
Jedini koji su otpali sa festivala jesu Ponte De Carla iz Šibenika, te je prve večeri na MULj-u sviralo četiri benda. Sledeći je bio Ponor. Veoma mi se dopala činjenica da su upravo oni, kao i naredna klapa, zasvirali na manjoj bini. Publike je već tu bilo u daleko većoj brojci nego pre, pa je zabava mogla biti potpunija. Kada smo prošle godine sastavljali listu izdanja koja su obeležila 2017. moj izbor je bio neupitan, album ’’Prah i pepeo’’ ovog sastava. Pankerska metalčina sa stavom. Nastup su otpočeli numerom ’’Kad?’’ koja otvara maločas pomenuti album. U grupi su veterani hrvatske hc/punk scene koji su muzicirali ili to i dalje čine u bendovima tipa Amok, Nikad, Senata Fox, La Kurtizana, Sentence... Kao supergrupa, a nije. Rekoh malopre da je zabava mogla biti potpunija, ali ipak se samo nas par gibalo uz njihove mračne rifove, a tek na kraju se desila neka mini šutka i ipak koliko-toliko izvadila stvar. ’’Naše sestre’’ i ’’Strah’’ su pesme koje su meni obeležile njihovu izvedbu. Nekih pola sata je i njima dato na raspolaganje, te su u susret mraku, završili set.
 
foto: Maja Filipović
Čast da prvo veče na MULj-u zatvore, pripao je legendarnoj osiječkoj grupi - Debeli Precjednik. Za ovaj bend imam puno poštovanje jer pored dobre muzike koju proizvode, imaju i jasno definisano etičko držanje. Njima je svojevremeno za ’’Farmersko srce’’, izvesna hrvatska pivara nudila debele novce ne bi li im otkupila hit, ali su oni kontra prelomili, odjebali kapitaliste i nastavili dalje nezavisnim hc/punk stazama. Koca kaže da se od tada sve promenilo u Precjedniku, ali na bolje. I eto, sastav svetskog kalibra bez bedaka nastupa na DIY hc punk festivalu, na maloj sceni i to uradi sa enormnom dozom ljubavi, energije i sreće. I kako posle shvatiti ozbiljno one koji pljuju po njima? Sve u svemu, ovde je već došlo do erupcije energije, sreće i ljubavi i kod publike, te se nije stalo sa pogo plesom, stagediving-om i singalong momentima za vreme svirke i to od prve stvari. Najbolje su dočekane nešto starije poput ’’Waste of My Time’’ i ’’Ready to Fight’’, ali ni one novije, koje su pri kraju odsvirali, kao na primer ’’Puška ne ubija ljude’’ i ’’Moja su koljena umorna od moljenja’’ nisu prošle ni malo gore. Na koncu, pesma koju Koca uvek najavljuje kao nenavijačku - ’’Farmersko srce’’. Neko ga je inače u ovoj najavi preduhitrio, ali kod prethodne, što ga je nagnalo na smeh. Tokom poslednje numere su se svi razigrali, pa je i pokošeno busenje krenulo da leti ispred, ali i po bini. Divna slika za zatvaranje prve večeri na malom stejdžu.

A sada veliki, ’’Poloj Open Air’’. Inače, i jedan, i drugi stejdž nose imena po nekadašnjim muzičkim festivalima Slavonskog Broda, gde se može videti konekcija između lokalne i tamošnje scene. Oko 22.30 su pred okupljene izašli Jaded iz Zagreba. Kao i prva skupina na MULj bini. i ovi su trojac. Piče izvesni vršišteći hc/punk. Meni možda i najmanje dojmiljiv bend prve večeri. Video sam da se dosta ljudi okupilo ispod šatora, odnosno ispred njih, ne bi li ispratili nastup. Međutim, meni je tu nečeg falilo i pored nedvosmisleno pruženog maksimuma i neupitne enegije, nisu me kupili. Ne može sve ni da ti se dopadne, ali svakako ću ostaviti prostora da se razuverim nekog idućeg puta.
 
foto: Maja Filipović
Nakon Zagrepčana, na binu se penje još jedan sastav iz Novog Sada – Against The Odds. Malopre sam kod dela izveštaja vezanog za Ponor pominjao izdanja koja su obeležila 2017. godinu. Ja sam u svoj izbor od 5+ albuma, pored ’’Prah i pepeo’’ Ponora, uvrstio i ’’Eleventh hour’’ ove mlade NSxHC grupe. Bend čine izuzetno mladi članovi i članica, ali su isto tako izuzetno definisali zvuk. U pitanju je melodični hardcore sa, što je veoma bitno za ovaj pravac i oblik tonova, dve gitare. Pevač Jovan je ceo set proveo u isturenom delu stejdža, šetajući napred-nazad. Ne znam da li je to bio deo scenskog nastupa ili je nervoza učinila svoje, ali tako je bilo. Takođe, uglavnom je gledao u pod, što isto ne mora da bude loše, ali bi valjalo koji pogled i ka auditorijumu poslati. Što se svirke tiče, ona je bila vrhunska, no vrlo kratka. Pesma koja je mene najviše razmrdala, a koja mi je ujedno i omiljena sa poslednjeg EP-ja, bila je ’’From The Kids’’. Drago mi je da je ova petorka našla svoje mesto na SAWA festivalu i još draže da je u pitanju mlada ekipa koja nosi svež i novi zadah novosadskog hardcore-a.
 
foto: Maja Filipović
Pet grupa najavljenih za POA stage, a treća beše - Sekta. Najviše volim kad neki bend uživo do te mere pokida i razvali, da me automatski natera na revidiranje mišljenja stečenog prilikom preslušavanja studijskih snimaka. To mi se upravo ovda i dogodilo. Kada sam preslušavao njihov demo, nisam se uopšte osećao zadivljenim. Međutim, nakon njihovog nastupa u petak u Županji, usledila je potpuna revizija. Ovaj četvoročlani osiječki sastav je apsolutni pobednik, ako ćemo kompetitivnim rečnikom (a ne bi trebalo), prve večeri. Muzički izraz Osiječana je punk, sa thrash uletima. Mene su najviše podsetili na The Exploited i to album ’’The Massacre’’, kao i na ex-yu hc punk bendove, posebno na one slovenačke i još posebnije na III.Kategoriju. Dakle, punk as fuck. Publika se tu u potpunosti probudila i predvođena Njecom iz Abergaza, nije stala do kraja. Krenuli su sa ’’U ime obitelj’’, pa su dalje išle ’’Topovsko meso’’, ’’Susjedi’’, ’’Crven bijeli plavi’’... Pevač Žižek (ali ne Slavoj) je pauze između pesama koristio da na sarkastičan način objasni iste, te je pre poslednje u nizu iz prerhodne rečenice izjavio da je narodu Hrvatske sigurno bolje sada kada su drugi na svetu u fudbalu. Poslednju stvar koju su odsvirali bila je ’’Sekta’’. Žižek se tu u jednom trenutku pridružio šutki, dok se po neki fan sa njim otimao oko mikrofona ne bi li svoj vokalni doprinos dao ovoj numeri. Fenomenalan nastup i odlična svirka. Drago mi je što sam nakon svirke promenio mišljenje u potpunosti.

Iz Sidneja – Australija, došao je sledeći bend. Skinpin su na turneji od jula prošle godine i koliko sam skapirao, ne planiraju skoro nazad. Anna je na bubnjevima, a Rickards na gitari i mikrofonu. To je to, njih dvoje i godinu dana turneje iza. Svirali su na prošlom SAWA festu, a muzika koju proizvode je klasičan punk rock, na momente melodičan, a na trenutak veoma sličan onom koju su engleski anarho punk sastavi stvarali. Definitivno su njihovi rifovi pozivali na ples, te je publika takav poziv rado prihvatila. Meni su bili, da se tako izrazim, zanimljivi. Nije nešto što bih kod kuće pustio, ali uživo su mi bili sasvim fini.
 
foto: Maja Filipović
Bend koji je zatvorio prvo veče desetog Sick As We Are festa, na POA bini, bio je slovenački Hak Attak. Krasterskog izgleda, ali muzički na tragu hc/punk/thrash-a. Dolaze iz Idrije i ima ih četvoro u sastavu. Skroz su mi na mestu bili. Nastup je bio poletan, ljudi su ih dobro prihvatili, šutke su bile učestale i sve u svemu veoma dobra svirka. Ja sam ih sada prvi put gledao live jer sam za njihov beogradski gig bio sprečen prisustvovati. Jako su koncertno aktivni, pa je sledeća prilika za gledati ih već kroz dve nedelje na Monteparadiso festivalu u Puli. Svirali su oko pola sata i potom ustupili zvučnike disco i rockabilly hitovima koji će uslediti na afteru. Negde oko 2 sata iza ponoći je DJ Barba Simke otpočeo svoj set, a žurka se protegla do duboko u jutro.

DRUGO VEČE – SUBOTA – 21. JUL


Subota 21. jul i drugi dan/veče SAWA festivala. Dan je bio lep i bez kiše, te su neki iskoristili priliku okupati se u Savi, dok su drugi iskoristili blizinu bazena u Orašju, prekoreke u Bosni, ne bi li se isto tako okupali. Drugi su pak ispijali kafe po centru grada ili u OKAC kafiću i tako celivali rane od sinoć, lečili mamurluk ili samo ubijali vreme do početka koncerta.
 
Merch, izvor: SAWA fb
Zaboravio sam istaći još par činjenica vezanih za sam događaj. Jedna od najbitnijih je ta da je festival u potpunosti DO IT YOURSELF karaktera. Ta etika ih vodi od prve godine i evo stigla je do desete. Verovatno bi se neko zapitao kako to? Kako to da je u potpunosti profesionalno organizovan, sa pregršt dobrih bendova i propratnog festivalskog sadržaja, sa šatorima, razglasima, osvetljenjem i ostalim stvarima kao da si na onom koji finansira i država, i opština, i sponzori, i tako dalje. Pa izgleda da može. Kutije za donacije su bile raspoređene svuda redom, te ih je bilo nemoguće zaobići. Većina novca je dolazila od šanka gde si mogao i njihovo kraft pivo zemiti, zatim hranu koju su kuvali i spremali si takođe mogao kupiti i tako neposredno ih podržati, a bogami i sa bogate distribucije pazariti majicu, torbu ili pak ceger. Sve je to direktno uticalo da se posle vikenda ekipa od njih skoro dvadesetak iz organizacije (možda) ne sune za džep da bi pokrila minus koji je po empirizmu neizbežan. S obzirom da je merč skoro u potpunosti rasprodat, kao i kraft pivo, toplo se nadam da su na nuli, ili makar blizu nje.
 
foto: Maja Filipović
Pošto smo apsolvirali da je DIY etika održiva i da ne moraš da imaš sponzora da bi imao perfektan festival možemo lagano na muzički program drugog dana. Isti je krenuo nešto ranije nego prvog, jer ove večeri ni jedan bend nije otpao. Početak je na MULj-u bio zakazan za 18.30, a prvi koji je nastupio jeste ZilpZalp iz Njemačke. Ovaj sastav mi se jako dopao. Esencijalno je u pitanju screamo, ali su ga oni prošarali matematikom i post varijantama da je to sveukupno bilo zaista lepo slušati. Svi pevaju sem druge gitare i to na nemačkom što se meni posebno dopalo. Nisu se nešto preterano udubljivali u priču, već su rokali svoju slušljivu muziku skoro pa bez pauze.

Posle njih se na binu pokraj reke penje Rutka Laskier. Bazično emotivno-vrišteći core sa još više od svojih prethodnika podžanrova umiksovanih u njihov muzički derivat. Istini za volju, nisu mi bili ništa specijalno. Najviše mi se dopalo ime jer podseća na ono čega treba biti svestan svakog dana. Inače dolaze iz Češke i ima ih petorica. Evidentno je bilo da su dobro poznati ljudima ili makar svojim kolegama iz ostalih bendova jer je dosta njih bilo prisutno tokom seta.
 
foto: Maja Filipović
U susret mraku na binu su se popeli Faak Am See. Ja sam njih slušao još pre deset godina, kada su bili u zenitu svoje punk mladosti i u cvetu karijere. Prvo sam nabasao na kompilaciju brodskih bendova, pa onda na split kasetu sa Krivom Istinom. Od tada otprilike gubim kontakt sa njihovim muziciranjem i zato mi je bilo baš milo što ću ih uživo čekirati. Županji komšije iz Slavonskog Broda sa gitarom, bubanjem, bas gitarom i dva mikrofona. Jedan od vokalista, Petar, je dosta pričao između pesama, ali nije davio gnjurca kako to neki propovednici umeju, već je više pucao direktno u srž ala Fistra style. Inače njihova muzika se dosta oslanja na hrvatske punk grupe iz 90ih i to one sa dva vokala, tipa Radikalna Promjena i Bad Justice, tako da hodaju po tankom ledu između hardcore-a i crust-a. Na repertoaru su se između ostalih našle pesme ’’Lolek krast Bolek’’, ’’Spirit of Hardcore’’ i ’’Petak, park, pivo i pank’’. Neke od njih su primile za mikrofonom i njihovog najvećeg fana iz Bosne, Milicu. Za sam kraj dva klasika hrvatskog anarho-panka. Prvo Radikalna Promjena - ’’Industrijski raj’’, a potom Fightback - ’’Pank pankerima’’. Kako su me vuznuli nazad u dan ovim obradama, osećao sam se ko u srednjoj školi. Jako dobar nastup, ako izuzmemo par instrumentalnih ispadanja što im se prašta jer su međugradski sastav u međuvremenu postali i ne sviraju često. Pristup, komunikacija i rapoloženje je ono ostalo što je bilo za desetku.
 
foto: Maja Filipović
A onda nešto duža pauza dok su se Danci namestili. Dva benda iz Danske, a prvi zasviraše Woas. U pitanju je metalčina vrišteća koja samo na momente koketira sa hardcore-om, doduše znatno više od njihovih sunarodnika koji će posle zasvirati. Nisu mi nešto specijalno legli, ali bih pohvalio osvetljenje koje je bilo deo scenskog prikaza – led svetla i strobovi. Neki ljudi su zbog takvog osvetljenja preskočili ovaj šou. Pevač je bio i majstor za svetlo, ali je imao i nekakav plejer ispred sebe kojim se poigravao sa sopstvenim vokalom. Svakako drugačiji nastup od svih koje smo videli, ali muzički je daleko od nečega što bih ponovio kod kuće ili na ulici kroz slušalice.

Nakon njih pred publiku izlazi Hexis. Gitarista i bubnjar se u stvari nisu ni mrdali sa bine jer sviraju u oba benda. Dakle, Danska i njen prestoni grad Kopenhagen, a kroz razglas black metal. Od svih metal muzičkih podžanrova black metal jedini ne mogu nikako slušati. Neke klasike poput Dark Throne-a sam zaista pokušavao da preslušam, ali mi ne ide. Ima kome ide, pa je dosta ljudi ispratilo njihov set. Oni su još gori bili sa osvetljenjem jer su imali samo strobove. Sećam se kad su u Inex-u (nekadašnji skvot u Beogradu) svirali da su upozorili narod da ko ima probleme sa takvim osvetljenjem da ih zaobiđe. No, da se vratim na sonični izraz ovog petočlanog ansambla. Black metal koji po svoj prilici bolje prolazi na hardcore sceni negoli na metalskoj. Meni je svaka pesma zvučala identično. Klasičan black metal kec i klasično distorzirano brundanje gitare. Pola sata istog i kraj što se MULj-a i desetog SAWA festa na njemu tiče.
 
foto: Maja Filipović
Lagana selidba pod šatru, na POA stejdž. Tamo su se lagano štimovali Novosađani. Bomber je svoj nastup otpočeo oko 23h. Ja sam ih prvi i poslednji put gledao pre par godina na ’’Ulice protiv fašizma’’ festivalu i tada su imali dve gitare. Međutim, tokom prvog dana gitaristi Deji se desio peh sa povredom oka, te je isti bio sprečen da zasvira sa bendom, a to se i odrazilo na zvuk. S obzirom na to da je na događaju bilo puno ljudi iz Novog Sada, podrška nije izostala, ali ni interne krilatice poput pokliča ’’lepak, fliperi’’. Taman kad je Bomber zasvirao među masu je uletela Mad Max žonglerska ekipa na štulama na liniji BG-NS. Za trenutak su ukrali šou, ali su posle par pesama nastavili da šetaju van šatora i zabavljaju narod. Najbolja atmosfera je bila za vreme pesme ’’Glas’’, koju je pevač Simbe najavio tako da nam je isti đavo, bilo Kolinda, bilo Vučić (ali niko od braće blizanaca koji sviraju u Bomberu, identičnog prezimena).
 
foto: Maja Filipović
Sledeći se na binu penju All Except One iz Zrenjanina. Oni ističu da su iz Petrovgrada, ali tokom nastupa su više pominjali Zrenjanin. Ne ide im baš u prilog trenutna (politička) situacija oko imena u nekadašnjem industrijskom gigantu Banata. Jedini bend ovakvog zvuka na festivalu. New school hardcore sa snažnim old school stavom. Baš su mi prijali i svojom svirkom me oduvali. Pevač je izašao u jadrankama, ali ga to nije omelo da se sa ostatkom grupe uživi i da svoj maksimum. Pozdrave su dobili svi od reda, a posebno organizacija koja ih već drugi put poziva da svojim prisustvom uveličaju ovaj događaj. Dve gitare poseduju što neki hardcore sastavi izbegavaju, ali ovde daje potpun zvuk. Publike je bilo, ali nije bila nešto posebno aktivna. Ipak, podrška drugara koji su došli sa njima je bila besprekorna pa je to sve izgledalo kako treba.

Nakon njih još jedan bend iz Novog Sada, ali pre toga predstava. Ekipa iz beogradskog Inex Cirkus Teatra potpomognuta sa još dvoje žonglera iz Novog Sada izvela je tačku za pamćenje. Na širokom prostoru između šatora zapaljena je vatra i uz zvuke anarho-panka krenuo je performans. Prvo su uobičajno vrteli vatru na konopcima, pa su koristili mačeve i razne druge naprave, da bi potom jedna žonglerka obukla haljinu koja je gorela. Zatim je vrtela zapaljeni hula hop, a na posletku su njih troje simultano mahali zapaljenim konopcima. Celokupna publika festivala je napravila polukrug ne bi li uživala u priloženom. Muzičku podlogu bih posebno pohvatio – Dirt, Tožibabe, Pennywise i Termiti. Pestneast minuta je trajalo ovo ludilo i zavredilo gromoglasan aplauz. Svaka čast organizaciji na ovoj ideji, a žonglerima i žonglerkama na priređenoj lepoti.
 
foto: Maja Filipović
Kao što rekoh, ponovo Novosađani, sa imenom albanskog sela koje Evropu snabdeva marihuanom – Lazarath. Oni su definitivno napravili najveće ludilo na POA stejdžu druge festivalske večeri. Došlo je do nekih promena unutar sastava, pa originalni basista i bubnjar bivaju zamenjeni. Prvobitno sam bio skeptičan, ali se onda ispostavilo da mesta zebnji nema. Bubnjar se odlično adaptirao i veoma dobro zakivao doboš, a Toplana (Niyazov i ostalih milion bendova u kojima muzicira) je bio profi kao i obično. Pevač Pišta nas je obavestio da su četvrti put u Županji i da im je uvek jako drago da sviraju u, kako reče, ’’drugoj kući’’. Nastup su započeli sa ’’Big City Lights’’, a dalje su se ređale ’’Off The Road’’, ’’From The East’’, ’’Thrash Infection’’ i ostale, kako sa albuma prvenca - ’’Fall of Lazarath’’, tako i sa split izdanja sa zagrebačkom grupom Sentence. Najveći haos je pri kraju izazvala hitčina ’’No Way Out’’ prilikom koje su se svi podohvatili raspoloživih mikrofona ne bi li učestvovali u veselju koje je trajalo. Nakon pola sata svirke, na samom kraju ’’Exorcism’’.
 
foto: Maja Filipović
Wish Upon A Star iz Grčke su se sledeći popeli na stejdž. Melodični punk rock sastav koji sam nedelju dana pre propustio da slušam na novosadskom Exit-u. Ono što sam čuo bilo je jako simpatično i uvežbano. Dakle melodični punk rock u stilu orkestara sa Fat Wreck Chords-a. Vidi se da jako uživaju u onome što sviraju jer bi retko ko došao na dva datuma u Srbiju, vratio se u Grčku i ponovo skoknuo u susednu Hrvatsku da odsvira jedan koncert. Uz to treba uzeti u obzir da je deo grupe iskulirao povratak kući i da je već prvo veče festivala bio prisutan. Basista iz WUAS mi je najsimpatičniji jer čovek doslovno nije skidao osmeh sa lica tokom nastupa. U publici se našao neki brat sa Pennywise majicom i Suicidal Tendencies kačketom koji je basistu svakog benda izgrlio i izljubio i dao mu kačket da sa njim odsvira set. Malo je smorio narod, ali vidim da je on uživao u svojoj emociji.
 
foto: Maja Filipović
I na kraju iz dalekog Meksika – Joliette. Njih sam takođe propustio na Exit-u, ali sam znao da ću ih u Županji gledati. Post-everything kako kažu za sebe. Ima matematike, ima screamo elemenata, ima panka, ima posta, ima svega. Pevaju na maternjem, što pozdravljam, i ima ih četvorica u sastavu. Baš zvuče navežbano i iskusno. Vidi se da su kilometri i kilometri turneja i sati i sati koncerata iza njih. Nisam nešto vičan ovim žanrovima, ali sve pohvale moram uputiti. Bilo je par ekstremno predanih fanova među masom, a primetio sam da su se i momci iz benda Rutka Laskier i Jaded našli među njima. Zaista lep prizor za sam kraj vokalno-instrumentalnih aktivnosti.

Svirka se završila oko 3.30 i još pola sata je trebalo da se stejdž pripremi za after na kome je muziku vrteo Vlaja The Baja iz Zagreba. Muzika je i dalje rokala kada sam ja oko šest sati morao da napustim žurku ne bi li sa Perom i Pantom krenuo nazad, put Beograda, naravno opet preko Tovarnika, odnosno Šida. Među trakama su se našli hrvatski dance treševi iz 90ih, zatim zabavnjački treševi iz 80ih, ali i strani dance hitovi među kojima bi i Scooter, La Bouche i Mr. President. Jedan od onih likova koji ti ulepšaju festival svojom pojavom, tzv. Brka u hipi šalvarana, košuljici i sa brcima ala 80te, je takođe imao svojih plesnih pet minuta, doduše ne u tolikoj meri kao veče pre, ali dovoljno i vidno raspoložen.

Eto i kraja. Moj prvi odlazak na deseti Sick As We Are fest u Županji je prošao u superlativu. Istim bih generalno krunisao ovo ludilo od festivala. Pre nego što krenem da nabrajam pozitivne stvari kojih je bilo gotovo 100%, samo par kritika, koje su više logistički predlozi nego kritike kao takve. Preporučio bih kante za đubre u kampu i više njih oko MULj stejdža. Što se muzičkog dela programa tiče, možda za nijansu manje vrištećih bendova i na posletku možda razmisliti o trećem danu, hm. Ovo su samo sugestije koje ne menjaju činjenicu da je meni ovo najbolji hc/punk festival koji sam posetio na našim prostorima.

Organizacija besprekorna. Nenametljivi pristup orga-tima, netendenciozan, umeren, ali na posletku jasan. Prebogat muzički program bez predrasuda prema bilo kom hc/punk podžanru. Ukusna hrana, prihvatljiva cena pića, uređen koncertni prostor. Zatim dobar zvuk, odlična rasveta, reslaksirajuće čil zone i fenomenalni propratni nemuzički program. Neverovatno prijatna i intimna atmosfera, bez i najmanjeg incidenta, pa ni do manjeg mrkog pogleda. I sve to u duhu DIY etike. Dakle, to jeste SAWA, a upravo zbog toga mi se čini da ću svake naredne godine, kad god budem imao prilike, vikend kada se festival održava provesti u Županji. Za kraj ću iskoristiti dve od nekoliko parola sa zastava koje su visile sa šatora – Za mene, za tebe, za nas – jedan svijet, jedna borba - ili možda još prikladniju, od stihova Krive Istine – SVI ZAJEDNO JOŠ JAČI, KAO NIKAD PRIJE. To je suština.
 
Izvor: SAWA fb
Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva