Da li vam je poznat osećaj kada slušate neki album, a on vas u potpunosti obuzme, napetost i adrenalin skoče preko granice izdržljivosti, a nemir se uvuče u kosti? Šta sa činjenicom ako je muzika čak i za moj ukus preterano i bezobrazno agresivna, a nije ni blizu metala, blastbeat-ova ni od korova, a dođe vam da porazbijate sav porcelan u kući i flašu o glavu - potpuno suludo, priznaćete. Srećom, tu je nesvakidašnji duet, Konvoj Bonton Bajkera da objasni neke stvari, ili da unese dodatnu konfuziju toliko da krenete da preispitujete svoj muzički ukus, što se i meni maltene desilo. Preuveličavam, no moram priznati da je ovo jedan od najneurotičnijih albuma koje sam ikad čuo u životu, a s druge strane, ima tu neku protiv-težu koja spušta tenziju u stresnim okolnostima - slušao sam album u meni stresnoj situaciji, ali i u mirnim situacijama, kao što je spremanje kuće. Eksperiment bezvredan u odnosu na onoga šta zapravo na soničnom i konceptualnom planu nudi KBB.


Konvoj Bonton Bajkera je nesvakidašnji duet Nikole Vitkovića aka Nitkova i Milice iz simfoničnih orkestara kao što je Za Pokolj Duše (što volim taj bend), a muzika koju stvaraju veoma vešto izbegava bilo kakav kalup, jer je u osnovi čista, ali nakrivo nasađena elektronika, za one koji umeju da prepoznaju pankersku crtu i tamo gde nema gitara i (pravih) bubnjeva.

Moja impresija kada sam čuo album "Zbog vetra u kosi" je da su bend Suicide bacili nenadano na skup Hell's Angels-a sa sve binskom opremom, a oni su se potrudili da ostanu na visini zadatka i ostali živi da ispričaju ovu priču. Dobro, prilično ljigava i neartikulisana fantazija (pustite me da sanjarim), ali KBB svakako koncipira svoj zvuk kao "biker synth", klizeći polnim organima i po oštrici zvanoj synthpunk, uz izvesne primese oldschool industriala i EBMa, onog gadnog iz osamdesetih, sa energijom thrash metala, u najmanju ruku. Ukoliko i dalje smatrate da imate suviše jednostavno štivo ispred sebe, bez ikakve analize i čina preslušavanja "Zbog vetra u kosi", preporučujem da sednete na svoju vespu, i odmaglite odavde, šminkeri.

Album počinje omažom i pravom pravcatom himnom introvertnih (a opet, iščašenih) ljudi koji se usude da "isplivaju na površinu", ali preovlada osećaj otuđenosti i straha od sopstvene senke; radi se o Tišminoj pesmi (ne onog iz lektire, nego onog mnogo kultnijeg, barem za nas alternativce). Nakon završetka "Usamljene vozačice", ništa nije više isto, niti lagano...

Stvar je u tome da ne mogu dovoljno dobro opisati svaku pojedinu pesmu, jer su krcate metaforama i slojevima značenja, iako bi sami autori to želeli da saseku u korenu, možda, tako da ću se truditi da budem što koncizniji. Produkcija pesama je zaista svetski urađena i pretpostavljam da na nekom profesionalnijem ozvučenju zvuči neverovatno; nenormalno dobro poslagani slojevi synthova, ritam-mašina kucka kao poludela čuka svo vreme, bass linije štekću kao dobri stari Harley-i, jedina paralela koju bih hteo da povučem (da ne kažem lajna) jeste da ovo sve skupa zvuči kao Bajagin "Berlin" na kombinaciji esida i spida - a to je jedina pesma koju gotivim od Momčila, tako da je ovo pun pogodak, barem za moje poimanje čudnjikavog eksperimenta nad elementima NDW-a. Naravno, "bajkerski" štimung i tematika koja ne podrazumeva prašinu iza nas, sunce, ulje i motore, marame i mlak viski kao mokraća, nego podrazumeva seciranje društvenih problema, preispitivanje društvenih normi, problema časti i kodeksa, preispitivanje sopstvenih granica i obitavanje u čudnim situacija sa motorašima i penzionerima (kakva kombinacija), ali i prostog opipavanja surove stvarnosti. Sve to provučeno kroz vrlo mračne tonove i vokal jak kao scream-growl kombinacija, a radi se o pevačici koja nema milosti prema sopstvenim glasnim žicama, a još manje prema slušalačkim ušima - što je jebeno fenomenalno, šta drugo reći. Kad već pominjem metal, najbliže tome je prepev pesme Wolfgypsies doom/stoner benda HAZARDER, podjednako divlja kao ostatak albuma. Ono što se kao lajt-motiv provlači kroz album, i uostalom predstavlja naziv albuma jeste sloboda, tj. oslobađanje od stega društva, nametnute cenzure svega što nije podređeno sistemu i autocenzure misli, koja je uslovljena ovom prethodnom. Slušajući tekstove možda i nećete to spoznati u prvi mah, jer su te figure sakrivene u moru izraza koji su na prvi pogled samo čudni (bajkerski budizam?). Na žalost onih koji žele instant-znanje i mudrost u prahu, moraće pomno da preslušaju album, jer ja nemam nameru da vam literatnu analizu ponudim na tacni - za takvu dozu ludila preporučujem da se naoružate strpljenjem i pritisnete “play” dugme.

Omiljene pesme, ako bih morao da biram su svakako 'Usamljena vozačica', '706' i 'Obelolučen'.

Pakovanje kasete (da, kasete!) ovog albuma je nesvakidašnje - rukavica i to kakva! Zašto preporučujem ovaj album, da sumiram - što zbog vetra u kosi, nesvakidašnjih zvukova i reči, osećaja da će ti glava eksplodirati, ali zapravo neće, muzika koja tera na agresiju samo dok traje, što zbog iznenadne slobode misli koja želi napolje!

Desya Lovorov