Bohemian Rhapsody (2018): Ceremonija dive u muškom obličju na filmskom platnu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Na šta pomislite kada vidite kombinaciju atlet-majica, Rayban-ke i savršeno istrimovani brčići? Možda se to uklapa i u opis Ron Jeremyja (ako on ikad nije imao stomačinu) ili Giorgio Morodera (još jednog muzičkog maga), ali opet, na umu imam istinsku divu u muškom obličju - apsolutno omraženog ili apsolutno zadivljujućeg barda koji se zove Freddy Mercury. Pre bih rekao ovo drugo.


Neosporan je njegov talenat kao tekstopisca, muzičara, DIZAJNERA i sveukupno - šoumena, van pozornice zatvorenog u sopstvene misli. Ovo su stvari koje većina ljudi zna (ili je 'pokupila' usput dok su gledali film), ali ono što je najupečatljivije, i često pogrešno predstavljeno o Frediju je njegova homoseksualnost, koja, kada se pogleda iz današnje perspektive nije nešto posebno, niti gledište koje bitno određuje njegov samopregorni rad u bendu Queen.

Iako to na prvi pogled nije vidljivo, pažljivim preslušavanjem njihovih albuma se može doći do jednostavnog zaključka da su sve uvek potpisivali kao "Queen" i svi podjednako učestvovali u svemu. Freddy jeste bio gej, i imao momente dekadentnog i turbulentnog ponašanja (kao i svaka rok-zvezda), i interesantnu solo-karijeru, ali kad se pomene ime benda, imena sve četvorice blistaju zlatovezom u istoriji muzike XX veka.

Ostale istorijske fakte moramo prepustiti - istoriji i bezbroju dokumentaraca na temu Queen/Freddy Mercury. Naročito kada se radi o filmu "Bohemian Rhapsody", koji je i tema ovog prikaza. Iskreno sam čekao priliku da odem u bioskop (kog sam davno posetio) i, ovih dana mi se to i ostvarilo, u društvu moje supruge i par koleginica sa posla. Pre nego što sam i pomislio da pogledam film iz čiste znatiželje, isprečilo mi se nekoliko vrlo zajedljivih Fejsbuk komentara (među mojim prijateljima) i bezumnih članaka i klipova na YouTube-u, koji služe samo tome da dokažu koliko ljudi mogu biti dosadni i zlobni, uz razmišljanje petogodišnjaka i vrlo površnim znanjem o bendu uopšte. Nisam se dao zavesti, nego sam to lepo sve ostavio sa strane i kasnije sabrao sa utiscima koji će doći.

Tu dolazimo do glavne stvari i kamena spoticanja, koje svi ti "dušebrižnici" i "poznavaoci" materije uporno sklanjaju pod tepih - "Bohemian Rhapsody" je, pre svega, IGRANI FILM. Takav film ima scenario i priču koja NE MORA EKSPLICITNO podražavati stvarnost - studenti režije i zadrti filmofili, ispravite me ako grešim. I dalje naivno mislim da bi to trebalo rešiti sve nedoumice u vezi filma, i pored količine otrova koja ne jenjava. On jeste istoriografski izmenjen po nahođenju scenariste, možda ponegde i previše (čak i za moj ukus), ali me činjenica da su članovi samog benda učestvovali u realizaciji filma teši u toj meri da sam tokom cele projekcije cupkao, pevao u sebi i divio se filmu kao i svaki prosečni ljubitelj holivudskih ostvarenja. Naravno, knjiški moljac u meni je grickao "hej, pa ovo nije baš bilo tako", a ta napast se dala pripitomiti na kratko.


Malo je reći da sam uživao, čak i pod teretom svega što sam naveo do sad. Jednostavno sam se prepustio, toliko da nisam ni trepnuo na film koji traje više od dva sata, a ja organski ne podnosim filmove koji traju više od sat i po. Možda je i do samog doživljaja odlaska u bioskop (ogromno platno, zvuk). Što se radnje tiče, sve vrlo lepo teče, u skladu sa vremenom u kom se radnja odvija, nema mnogo 'seckanja', audio-vizuelno fenomenalno urađeno, zaista su se potrudili da održe pažnju gledaocima, i to govorim opet iz prosečnog gledišta, jer me tehnički aspekti filma nisu nikada posebno zanimali. Niti će.

Za one koji vole da slušaju Queen, izbor pesama u filmu jeste 'sigurica', mada ima i pesma iz perioda benda Smile, koja me dodatno zaintrigirala, jer volim i progresivni rock iz te ere.

Eh, glumačka postava. Iskreno sam se začudio kad sam video najavu da je Rami Malek izbor za portretisanje Freddyja, jer mi se Sacha Baron Cohen činio kao logičniji izbor, ali avaj, mnogo je visok čovek. S druge strane, 'Mr. Robot' je dostojno uskočio u toaletu, trikoe i sam lik - mene je ubedio, naročito u kasnijim inkarnacijama i stajlingu, gde već nisam bio siguran da li gledam film ili dokumentarac, zaista. Članovi benda su mnogo verodostojniji i opako liče, ne znam gde su našli te ljude, ali su uspeli da ih 'kloniraju'. Mnogi zlobni komentari su bili upravo namenjeni Maleku i njegovom "izostanku šarma"; mislim da je i on sam imao ogromnu tremu i zadatak da iznese to najbolje što je mogao - što se mene tiče, ima jednu vanvremensku ulogu iza sebe.

Što kaže jedan moj kolega, a ne mogu da se ne složim sa njim, Freddy je u nekoliko navrata prikazan kao pravi seronja, što i jeste bio, ali nikad prema bendu i Mary Austin. U filmu je to malo prenaglašeno, i verovatno iskorišćeno nauštrb dramskog zapleta, jer što da ne, malo meksičke sapunice u formuli nije na odmet. Ipak, i to sam prebrodio uspešno. Sve to je zasenila maestralna izvedba Live Aid koncerta, koja izgleda vrlo, vrlo ubedljivo i veličanstveno.

Ne bih želeo da prepričavam film, jer bih time pokvario utisak, ako naiđe u vaš bioskop, ne žalite novac, koliko god da volite ili ne volite Queen/Freddyja.

P. S. da učutkate onog knjiškog moljca u sebi, preporučujem zvaničnu biografiju Freddyja Mercuryja iz pera Petera Freestone-a, njegovog ličnog asistenta, u domaćem izdanju Sezam Books-a.




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva