Swiss Invaders Balkan Tour
Swiss Invaders Balkan Tour

Zagor – Pola veka međ’ šljivama



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ovih dana bruji u medijima o tome kako nam Patriče Vajldinže, alisas Zagore Te-Neju, slavi pedeset godina od svog prvog pojavljivanja na ovim prostorima. E, neka nam je još dugo živ, zdrav i lepo nacrtan. Ovo poslednje, hmm... Nego, da ne kvarimo.

Dižem ovu čašu u čast Vakavi Pimadiz Vagakvadonca. Neko se, naime, stvarno potrudio da na narečje Algonkin indijanaca prevede to “Za-gor Te-Nay”. Dobio je, pri tom, ovo što zvuči kao mešavina poludelog samuraja i nekog lika iz “Zvezdanih Staza”.

Strepeli smo godinama čitajući kako se mlati sa vukodlacima, vampirima, pobunjenim indijanskim plemenima, prljavim, pokvarenim prodavcima “vatrene vode” od kojih se zakonitim vlasnicima zemlje u Darkvudu priviđaju ratne sekire.
Gledali smo, opčinjeno, kako nas maestro Feri (ko je rekao “anatomske nedoslednosti”?) uvodi u magični svet koji nije ni vestern, ni horor ni fantastika – ali je mešavina svega navedenog.
Menjali stripove po sistemu “sedamdeset dva stripa drugih junaka za jednog Zagora”.
Lepili sličice u album. Znate onaj koji sadrži Zagorove Prijatelje i Neprijatelje?
Zavideli starijim likovima koji poseduju isto tako starije epizode, one “od pet dinara”. Naime, tada smo starost i vrednost stripova određivali prema tome kolika im je bila cena na naslovnici. Pošto su nova izdanja pratila inflaciju, brojke na njima su bile kudikamo veće. Potom su se i ona ugasila. Ti, stariji likovi, čuvali su ovo “petodinarsko” blago u PODRUMU (!) U podrumu, rođaci... Da sam ih imao u svom vlasništvu, kunem se da bih izbacio kristalne čaše svoje keve iz vitrine, one što se zatvara staklenim vratima, i gledao u njih samo sa propisne udaljenosti. I to samo o većim praznicima. Podrum, jbt.

Zagor je bio veći od Ramba, Rokija, Konana, Druga Tita, Mirka i Slavka i firme “Kluz”, zajedno. Kad mi je rođeni brat prodao foru da je na nekoj ekskurziji čitao “Zagor Priču”, ja se uneredio od oduševljenja slušajući ga, a potom mi priznao da me loži... pa, koji je beše ono jači izraz od “razočaran” a slabiji od “gde beše deda drži kuburu?”
Na jednoj od tih ekskurzija (ovog puta sam ja učestvovao u njoj), urednik ovog elektronskog magazina mi je dao da pročitam epizodu “Demoni ludila”. Kao da mi je dao neke neispitane pečurke da pojedem, jelen govori ljudskim jezikom, ljudi umiru po nekoliko puta, Čika hoće da pojede džinovski pauk.
Kraj detinjstva. Em su devedesete kucale na vrata (ili su, beše, ušle već, i to nogom o drvo a ne rukom na kvaku?), em mi ovaj lik tu daje nekog Zagora koji deluje kao loš trip. Dajte mi nazad one epizode gde se sve završava sa “haha, nepopravljiv si, trbonjo moj”, ne dirajte mi samoupravni socijalizam i bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti. Iznad svega, ne dirajte mene i moje uživanje u stripovima. Pa šta ako je ona iz urednikovog odeljenja već počela da se šminka, i na vokmenu sluša Cecu? Ja hoću samo da ovaj šofer skreće malo laganije u krivinu, i da trbonja Zagorov i dalje bude haha nepopravljiv.

Jedan od Zagorovih najvećih neprijatelja - Helingen
Jednom je moj kum otišao negde na jug gde je imao rodbinu, vratio se i pričao kako je tamo vežbao da leti sa grane na granu kao Zagor. Čekaj, bre, on će sad da leti po drveću, a ja da željno virim u komšijinu garažu, svaki put kad je otvori, ne bi li uzeo svoju “desetobrzinku”? Sve u ludoj nadi da ću ugledati još neki od onih Zagora od pet dinara.

Niko živ nije imao sva tri nastavka one sage “Plamena Lobanja“,“Na Krilima Noći”, “Horde Zla”. Jes’ da nisu bili od pet, nego dvadeset tri dinara, ali su bili nedostižna magija. Tek posle više godina, natrapam u prestoničkoj radnji sa stripovima na ovu seriju, kupim, sav uzdrhtao, čitam...i magije bez. Nije to-to, jebi ga. Da sam ih imao kao klinac, verovatno bi me umesto Milan zvali Vazda Nasmejani. Ovako...

Edicije se gasile, pokretale nove, pa sve Jovo nanovo... Dok se Zagor ustalio opet na kioscima, došlo vreme da se mi ustalimo na poslu. Kako ko. 

Kad danas čujem da se spominje pedeset godina kako GorZa izlazi kod nas, trudim se da ne cepidlačim o tim rupama u kontinuitetu, jer su bile više nego opravdane. OK, pedeset, izgledaš i dalje kao da ti je trideset i malo kusur, vladaj još dugo Darkvudom, neka se haha trbonja nikad ne popravi, a mi... Mi ćemo se već snaći. 

Videh na moru lika koji nosi majicu sa tvojim znakom i prodaje nešto na tezgi. Ona vrsta prizora koji proste vape da uzmeš telefon, slikaš ih i okačiš na instagram uz adekvatno debilni komentar tipa: ”Zagor propo”. Haštag “mnogo sam glup”.
Čekamo da uđemo u bolji život (ne mislim na istoimenu seriju koja boluje od hronične reprise), čitamo povremeno tvoje dogodovštine i vraćamo se u detinjstvo. Viđam te na kioscima, i to je super. Upoznao sam ti pokojnog oca, ne onog nečasnog oficira što je pobio silne Indijance, nego Galiena Ferija, i baš mi je bilo žao kad sam čuo da više nije među nama.

Nisam želeo da pišem ovde o godinama, jubilarnim brojevima, izdavačima. To će neko drugi. Ovo može da bude neka vrsta tam-tam melodije ili dimnih signala koje ti šaljem u tvoj matični Darkvud. Ovde si uvek dobrodošao. Kažu da tvoj krik nije nikad bio “AAAAA”, već neka jezička vežba za prelom istog, tipa “AAAHYYAAKK”. Kako god. Ovde, u zemlji međ’ šljivama, uvek je zadovoljstvo čuti ga ponovo. Živeli.

Milan Katić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva