InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

Značajne ploče YU rokenrola: Azra - Filigranski pločnici (1982.)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Nakon antologijskog, duplog albuma ,,Sunčana strana ulice“ (1981.), a potom i trostrukog, živog albuma ,,Ravno do dna“ (1982.), snimljenog tokom niza ,,Azrinih“ furioznih koncerata u zagrebačkom klubu ,,Kulušić“, jeseni 1981. godine (u punom sviračkom i kreativnom naletu benda), na red je došao logičan nastavak – još jedan savršen, opet dupli album, veoma inspirativan, smešten između krajnosti borbene političke žestine sa Džonijevih barikada i predivnih ljubavnih balada, na tragu prethodnika u misiji razobličavanja ulepšane i nametnute stvarnosti s početka osamdesetih... Sa barikada urbane rock and roll scene Zagreba progovorili su još jednom veoma beskompromisno i oštro Branimir Štulić i ,,Azra“, snimivši tokom marta i aprila 1982. godine novi album - ,,Filigranske pločnike“ (objavljen juna 1982.)... Legendarnu postavu ,,Azre“ činili su: Branimir Johnny Štulić – vokal, gitara, Boris Leiner –bubnjevi, vokal i Mišo Hrnjak – bas, vokal. Na albumu je još učestvovao: Miroslav Sedak-Benčić – saksofon, flauta, orgulje i piano. Dvadeset i osam novih pesama bile su ulaznica, kreativna i borbena, za klub besmrtnih velikana Yu scene...
 

,,Filigranski pločnici“ bili su kreativni vrhunac jednog neverovatnog perioda (1980.-1982.) benda ,,Azra“, deo jedne neverovatne eksplozije slobode i mašte (nakon odlaska vođe) mnoštva bitnih autora, kako na polju rock and rolla – Šarlo Akrobata, Idoli, Električni orgazam, rani EKV, rani Brejkersi, Disciplina kičme, Haustor, Film, Prljavo kazalište, Paraf, Pankrti..., tako recimo i na polju filma - ,,Dečko koji obećava“ i ,,Živeti kao sav normalan svet“ Miše Radivojevića, ,,Ko to tamo peva“ i ,,Maratonci trče počasni krug“ Slobodana Šijana, ,,Majstori, majstori“ i ,,Variola vera“ Gorana Markovića, ,,Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, ,,Petrijin venac“ i ,,Nešto između“ Srđana Karanovića, ,,Jovana Lukina“ i ,,Smrt gospodina Goluže“ Živka Nikolića ... Bilo je to vreme otvorenih provokacija, preispitivanja ,,vrednosti sistema“ i tabu tema, ventila nakon decenija gušenja svih mogućih, pre svega umetničkih i političkih sloboda...

Singl ploča benda ,,Azra“ - ,,Sloboda“ veoma jednostavno i smelo je definisala ključni pojam osamdesetih – slobodu, kao ,,svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi“ i kao stav ,,sloboda je žena... uzmi je...“. Secirajući stvarnost, Džoni još jednom kreće obračunavajući se sa herojima ,,slavne i savršene prošlosti“... Uz snažan ritam, naglašen grmljavinom Leinera i Džonijevom gitarom, u heavy maniru, album otvara provokativna ,,Tko to tamo pjeva“...

                            ... Kamo dalje rođače iz peska vire krunisane glave
                                 što to rade... prde u prašinu
                                 čini mi se rođače da je standard pokvario ljude
                                 jedu govna i sanjare...


Ogoljeno, sarkastično, direktno i žustro rokerski Džoni se obraća duhu Velikog Brata (JB Tito) i nasleđu njegove našminkane stvarnosti, idile koja se ubrzo po njegovoj smrti počela raspadati i rušiti kao kula od karata...Kada je stakleno zvono magije i laži puklo, a maske licemerja i laži počele da se tope i padaju, ništa više nije bilo prijatno kao što se decenijama predstavljalo i nametalo kao idilična, jedina moguća stvarnost, i kao što je obećavajuće delovalo kao svetlo još svetlije budućnosti... Paralela sa današnjim vremenom (isto tako ulepšane stvarnosti i priče o projektima epskih dimenzija daleke budućnosti) jednako stoji kao i u slučaju svih ostalih ,,Azrinih“ viziopnarskih albuma i pesama... Slučajno?... Nikako... Džonijevim izoštrenim čulima ništa nije uspelo da promakne i da na vreme ne dobije svoje pravo ime i značenje... Doba nevinosti, blagostanja i revolucionarnih zanosa odavno je bilo prošlo... Jezikom ulice strave i užasa Džoni osipa paljbu po nekadašnjim svetinjama i šarenoj laži iluzorne sreće...

                            ... Bit će bolje rođače skini medalje i napuni sale
                                 ulici trofeja ponestaje snage
                                 ostavljene djevojke, narkomani i bludnice
                                 uzdaju se u tebe
                                 blindirani brodovi vozili te na četiri strane
                                 zbilja si bio doslijedan i velikodušan rođače
                                 raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija ...


Crno-beli, izoštreni tonovi zasecaju i u tkivo šezdesetosmaških, bivših revolucionara... Pesma ,,’68.“ slika bivšeg anarhistu sapetog godinama, diplomom, poslom, seksualnim frustracijama...

                            ... Doktore što se to događa sa mnom
                                 osjećam se čudno
                                 imam 37 godina i vrijednu diplomu
                                 uznemiravaju me noćne polucije i boli me glava
                                 profesor sam na srednjoj školi
                                 tamo predajem neka lijeva prava
                                 onanija mi je redovna, mjesečna plaća mizerna
                                 što da radim bez akcije po čitavi dan...


Kako živeti bez akcije, kako zavarati vlastitu savest ,,revolucionara“ dok ,,lavina kotrljajućih tegova na nogama pritiska“ i apatija uništava sve i svakoga...

                            ... Dok sam bio student ružio sam često
                                 čitao ,, Praxis“, polemizirao vješto,
                                 anarhizam mi je bio u krvi, svi na barikade,
                                 sanjao sam kako vodim proletere mlade...


...Generacija bivših anarhista i buntovnika zahvaćena beznađem ,,ordinira za šankom i zuri u prazno“... Svuda okolo vlada odsustvo bilo kakve perspektive, dok ,,šljakeri stoički drmaju lozu, a deca se ljube po ulicama i živo im se jebe za sve!“... Ravnodušnost razara tkivo društva iznutra i temeljno...

                            ... Moje društvo za šankom ordinira od 19 do 22
                                 ono niti eksa niti galami
                                 zuri u prazno i truli
                                 šljakeri spavaju po tramvajima
                                 djeca se ljube na ulicama ...


Džonijeva vizionarska moć je zastrašujuća. Gledajući iz današnje perspektive sve je gotovo isto (osim što se možda vreme ,, ordiniranja“ pomerilo iza ponoći, pošto više niko ne radi i smisao dnevnih aktivnosti u potpunosti se u među(ne) vremenu zagubio), osim što je mnogo beznadežnije, apatičnije, trulije i dalje smrdi od laži i nehumanosti... Džonijevo izgnanstvo u Holandiju samo je kruna svega onoga što se proteklih decenija izdešavalo... Najavljeno, ali uzalud...

Duh vedrine i dobrog starog melodičnog ,,beat“ sounda donose lepršave ,,Volim te kad pričaš“ (ukrašena Benčićevom flautom) i Leinerova ,,Ne prodajem nasmiješenog psa“, opuštena gradska priča, dobri duh Branimira Štulića i njegove autentične poetike. Zatišje pred novu političku buru, tako senzibilno, toplo, stilizovano u najboljem ,,Azra“ maniru, tako specifičnom i miljama dalekom od drugih bledih kopija svetske scene... ,,Proljeće je 13. u decembru“ nadire u čuvenom Džonijevom borbenom maniru na talasima zavijajuće gitare i čvrstine ritma... Revolucionarni duh ,,Praškog proljeća“ i burne 1968. godine izvire između redova, osnažujući upitanost autora nad sudbinom i istorijom koja se ponavlja i pamti sve...

                            ... Proljeće je čak i u decembru,
                                 trinaestog ili bilo kog drugog
                                 proljeće stoji iza barikade s podignutom rukom
                                 zar sumnjaš u svoju djecu
                                 misliš da ne pamte ...


Kružni tok istorije naše gluposti stalno nam se obija o glavu, kao i zlodela koja činimo upravo vlastitoj deci i njihovoj budućnosti koju smo potrošili ... Štulić rezignirano postavlja ključna pitanja, čudeći se u neverici: dokle više? Umesto odgovora ,,Azra“ nudi jednu od najlepših ljubavnih balada domaćeg rock and rolla – ,,Ako znaš bilo što“, ukrašenu melanholijom saksofona, zatim nežnošću, toplinom duše i prelepim Džonijevim vokalom... Nakon barikada i pokliča rezigniranog anarhiste, Džoni se privija uz voljenu ženu i nežno joj šapuće bisere vna uho... Predivno, nestvarno senzualno i senzibilno ...

                            ... Želim da se stisnem uz tebe
                                 da te milujem
                                 da ti šapućem na uho bisere
                                 da ti pričam o slobodi
                                 da se glupiram
                                 da ti kažem: ah, ti ludo jedna
                                 poljubi me
                                 pa mi prste u kosu uvuci i zagrli me...


 ,,Ljudi samoće“ istražuju slutnju urbanih paranoja ...

                            ... Netko me voli, dušu mi nudi
                                 netko je stranac
                                 isto kao i ja...


Iza ugla očekivanog i slućenog uvek se krije neko kome smo potrebni, ko nas traži ili neko ka kome stremimo celim svojim bićem i putem zbog kojeg i jesmo svi na ovom svetu – našem, jednom i jedinstvenom... ,, Strah od smrti“ nastavlja u jednostavnom, opuštenom tempu šetnje gradskim ulicama i egzistencijalnim nemirima – straha od smrti i prepuštanja melanholiji koja vodi ka dnu... Ironičnim tonom Džoni neprestano zaviruje u duše, osvetljava iznutra sve naše slabosti, slutnje, prikrivene želje postavljajući suštinska pitanja postojanja... Veoma mnogo istinskog života izvire iz njegovih oporih stihova snažnog emotivnog naboja i ,, beat“ zvuka, osobenog pogleda na rock and roll... Prizvuk razigrane ironije i priče o bivšem pajtosu – muzičaru Juri Stubliću (frontmen benda Film) prepliće se sa lepršavom melodijom i zvukom saksofona u ,, Roll over Jura“, aludirajući na muziku pedesetih, a onda ponire u dubine džonijevskom iskričavom gitarom naglašene ,, Naigled lijepa“ – rafinirana solaža, plesni reggae-ska ritam – baš onako cool... Fantastična ljubavna tema žestoko nabijena jakim emocijama i senzualnošću koja se naprosto oseti, od kojih sve nežno treperi. ,, Azra“ briljira u svom mikrokosmosu jednostavnih, beat, melanholičnih ritmova, plesnog reggaea i poetske dubine koju donosi Džoni svojim moćnim impresijama – gotovo teatarska atmosfera i kontemplativno nadahnuće, uvek sa nekim samosvesnim pomakom u odnosu na uobičajeno i trivijalno... Lepršavi tonovi, obogaćeni duvačima i ska ritmom provejavaju i gorčinom ironije pesme ,,Hladan kao led“... Ustajala žabokrečina Austrije, nekadašnje uzavrele monarhije, hladi Džonija kao led i ubija beznađem, a onda, kao kontrast, izvire iz zvuka orgulja ugodna ,,I nikom nije lepše nek je nam“, prikazujući Štulića u izuzetno vedrom i humoristički nadahnutom izdanju. Za kraj prvog dela ostavljena je gorka politička pilula ,,Iran“ – tamo gde ,,imam pretvara moru u Teheran“. Vesela melodija uspostavlja neophodni kontrast ,,rasapu ludosti“...

Drugi deo filigranske ,,Azrine“ storije otvara božanstvena ljubavna tema ,,Čudne navike“ i nudi nove lepote Džonijevih stihova...

                            ... Dolazi mi iznenada kada to ne očekujem
                                 traži razlog da mi spusti, uvaljuje mi komplekse
                                 ona ljubi preko volje vjerujem da nije zla
                                 ali ipak ima čudne navike ...

Sjajan ritam iz kojeg prosto izvire pritajeni Džonijev vokal, ironičan, opor, uvek spreman na bespoštednu borbu i praštanje... Čudesno jedinstven rock and roll, u nekom neuobičajenom teatarskom, plesnom ska ritmu i pop magiji melodičnosti, a opet dovoljno drzak da iritira neupućene... ,,Nije O.K.“ i ,,Tanka crna linija“ nastavljaju u pomirljivim, prijatnim tonovima druge strane filigranskih džonijevskih vizija i fantazija... Na trenutak ,,Pavel“ zadire zloslutnošću i čudesnim unutrašnjim (ne)mirom u mračne političke vode...

                            ... Pariz ti je dao sebe, dio neba zauvijek,
                                što te muči na kraju puta
                                 sjećaš li se Španije,
                                 zanima me da li bi opet išao u rovove
                                 oh, Pavel, neman je pred vratima...
                                 Govoriš mi o ideji, o patriotizmu nacije
                                 da li je to skup interesa nekorisnih ljudi
                                 ili nešto vrijedno robije
                                 razgovarajmo o slobodi, sjećaš li se Španije?...


Nemirni duh revolucionara razmatra neke od bolnih dilema, pitanja i smisla bilo kakve borbe... Ironični tonovi pokušavaju da uhvate  fluidni duh fantoma slobode... Uzalud... Neman je već pred vratima – ućiće, bez kucanja, desetak godina kasnije, ratnih devedesetih... ,,Gomila nesklada“ i ,, Slučajan susret“ mirno teku u susret gospođici ,,Mirni“, jednoj od nezaboravnih Džonijevih ljubavi – zaodenutoj seksom, neodoljivošću požude... Jednostavne slike jednog sasvim slučajnog susreta i strasne ljubavi... Iz dubina prošlosti pristiže još jedna fantastična ljubavna balada - ,,Kao ti i ja“, zastrašujuće senzualan, čulna, bluzirana, lepršava, prozirna, saksofonom džezirana, topla, sva u ,, dodiru usana i oznojenih tijela“...

                            ... Jutro na obali, kao ti i ja,
                                 napušteni brodovi
                                 plivaju lijeno
                                 rastočene olupine, kao ti i ja ...


Briljantna poetika, u saglasju sa kristalnim, dirljivim solažama na saksofonu i gitari, kao eho srca i duše dvoje romantičnih ljubavnika, negde u daljini nestvarnog ostrva mašte, nakon brodoloma civilizacije koja je ohladila sve svojom gramzivošću i ispraznošću... Izvrsna džonijevska produkcija koja produbljuje melodiju do same srži hipersenzibilnosti, dodira usana i ženine topline... Poetiku nežnosti razbija nova ironija ,, Puta za Katmandu“ kojim ,, usrana šminka defilira“... ,,Prokleta mogućnost izbora mora da postoji“ upitno jetko konstatuje Džoni u furioznom tempu i gorčini ukusa još jednog razočaranog buntovnika...

Cinična ,,ljubavna“ priča o ,,konvertibilnoj“ vezi sa ,,Strankinjom s plavim eyes“ surove su slike primorske stvarnosti i moralnih dilema, u nekim uvrnutim, neodređeno zatamnjenim ,,Azra“ tonovima... Manje inspirativan momenat albuma, lagani gubitak daha i koraka ... ,,Život običnog tempa“ klasičan je Džonijev opori komad, ,,nalik na ličinku što čuči u tami“, osenčen ironijom, razočarenjem i melankolijom iz potkrovlja bluesa... Stari dobri setni Džoni, prevejani urbani vuk na horizontu nedodirljivih i onih što uvek vide dalje i bolje od ostalih... ,,Hladni prsti“se neprimetno uklapaju unutar raskoši ,,Filigranskih pločnika“ ne oduzimajući previše od besmrtnosti i veličanstvenosti emocije... Ležerni i prihvatljivi poput ,,32 956“, pesme kabaretske atmosfere i lepršavog, vodviljskog ugođaja... Jedno od (ne)mogućih džonijevskih pesničkih nadahnuća – bez velikih dubina i pretenzija, onako šmekerski, iz offa... ,,Gorki okus“ donosi novu vrstu senčenja ljubavi, razočarenja, neverice, tišine u srcu, dovodeći priču do samog kraja i epohalnog finala – naslovne ,,Filigranski pločnici“, prepune zloslutnog ,,baruta“ i nekih od ključnih stihova Džonijeve poetike i vizije...

                            ... Ja sam kralj, sudbina je metresa,
                                 sa zatamnjenim očima,
                                 upravo prelazi ulicu na vrhovima prstiju
                                 grobnica za Borisa...
                                 Čovječe, ako želiš da saznaš
                                 pristani na sve,
                                 ako želiš da mijenjaš ljude
                                 ne odmeći se...


U svom filigranskom, rafiniranom stilu Džoni i ,,Azra“ laganim tempom i kraljevskim mimohodom zaokružuju jednu priču ,,pristajući na sve“ u narednih nekoliko godina, u želji da menjaju ljude ,,ne odmećući se“... Bio je to kraj jedinstvene magije trojice vanredno dobrih i kreativnih ljudi i umetnika, kraj njihove zajedničke misije i zamaha do tada neviđene energije, smelosti, provokacije, bunta i siline udara... Bend ,,Azra“ postojaće u različitim postavama i narednih desetak godina, nestajući u haosu raspada zemlje koja ga je svojim izazovima i duhom stvorila... Postojaće, ali magija početnog perioda iščileće zajedno sa razlazom prve, legendarne postave ,,Azre“ – Džoni, Hrnjak i Leiner dali su joj neponovljiv muzički i poetski pečat, neostvariv u bilo kakvoj drugoj kombinaciji... ,,Filigranski pločnici“ jedinstvena su retkost jugoslovenske rock and roll muzike, unikat bisernog sjaja, dragocen sam po sebi... Jedna od ključnih slika unutar mozaika društva i vremena kojih više nema, muzički zapis duše koja je obeležila poslednju epohu svih naših nadanja i kakve-takve normalnosti... Ostali su samo snovi i muzika kao pomen na sve one koji su makar nešto pokušali... I Džonijeva nepogrešiva dijagnoza o ,,pločnicima punim baruta“ koji su u međuvremenu nestali u haosu devedesetih...

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva