InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

Rok istorija: Sonic Youth



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Early years - Supersonične osamdesete


Godine 1981., u gradu New Yorku, centru moderne svetske kulturne scene, raskrsnici mnogih puteva, ideja, uticaja i američkog undergrounda, osnovana je jedna od presudnih grupa svetske alternativne scene, ultimativni indie bend Sonic Youth. Dve gitare - Thurston Moore i Lee Renaldo, bas : harizmatična i nekonvencionalna Kim Godon i bubanj - Steve Shelley, krenuli su ranih osamdesetih na post punk talasima uzburkane i provokativne energije svojim beskompromisnim putem – od hladne, sivilom obojene monotonije svakodnevnice do užarenog i uzavrelog, tamom zaodenutog haosa urbane džungle...

Bura i nered prvobitnih tvrdokornih punk-rockera inspirativne New York scene vremenom se transponovala u apokaliptične vizije oslobođene beskompromisne energije koja je rušila sve okoštale norme, forme, pravila i laži isfabrikovanog sjaja ulepšane stvarnosti...

Mi ne sviramo onako kako drugi sviraju. Ne možemo da naučimo perfektno neku stvar i da zvučimo baš kao usvirana grupa. Za razliku od ostalih, različito nam je štimovanje. Naša muzika je napeta, zato što je život u New Yorku napet. Trebalo je to iskoristiti, a ne bežati od tog osećanja. Inspiriše nas svakodnevni život, sve ono što nas interesuje u datom trenutku... Gitara je instrument bez granica. Mnogi još uvek iz nje nisu izvukli maksimum.

 

Bad moon rising


Uronjeni u korene koji sežu duboko u šezdesete godine i rane radove podstaknute duhom i vizijom pop art predvodnika Andy Warhola (njegove čuvene umetničke ,,Fabrike“), zatim slojeve i žarište punk revolucije New York Dollsa i Patti Smith, tvrdokornih i hrabrih boraca za čistotu izraza oslobođenu zamki industrije, podilaženja vladajućim trendovima i naslaga komercijale, Sonic Youth (nošeni duhom i energijom ključnih otpadnika od sistema, bendom Black Flag) počinju da grade vlastiti stil, oslonjen na temeljne slobodarske, nezavisne i underground vrednosti (duhom i tradicijom vezani za ultimativne prvoborce i pionire The Velvet Underground). U periodu 1982.-1984. godine oni izbacuju na tržište nezavisne post-punk scene niz mini albuma: Sonic Youth, Confusion in sex i Kill your idols. Bio je to period traženja, naglašen sa mnogo ,,noisea“ i međugitarskom igrom Moorea i Renalda. Sonična oluja spremala se da oduva istočnu obalu slobodarskre Amerike i ostatak sveta... Prvi pravi znak nadolazeće oluje bio je više nego moćen, uraganski debi album grupe – Bad moon rising (1985.)... Ostatak priča danas je već supersonična istorija muzike, pre svega nezavisne i antikomercijalne rock and roll scene...

Nakon laganog gitarskog treperenja u uvodnim (intro) sekvencama Sonic Youth horora izlaska zloslutnog, lošeg meseca i gotovo liričnog rastakanja vedrine kojom se otvara ovaj debi album - pesmom Brave men run (in my family), sonični horor iznenadnim prelazom ponire u tamu, mistiku, haos, jezu i neizvesnost njihovom surovom vizijom zatamnjenog sveta i haosa, buke, šizofrenije i beznađa modernog sveta Amerike. Na tragu kataklizmičkih, pionirskih radova mračnih Velveta ili pak londonske psihodelične scene, predvođene neuhvatljivim i neponovljivim gitaristom Syd Barrettom i njegovim Floydima, Sonic Youth se hrabro hvataju u koštac sa izazovima modernog, postmodernističkog bezdušnog sveta osamdesetih, gradeći vlastitu, autentičnu viziju i zvučnu, soničnu sliku dekadencije i propasti svih vrenosti. Society is a hole odiše znacima monotonije, pozadinskom i prenaglašenom bukom i nemirima, tonući ka Ghost bitch, ,,hičkokovskim“ i ,,karpenterovskim“ hororom. Pomenuta numera odraz je otuđenosti i izgubljenosti modernog čoveka na pučini civilizacije prepune nejasnih simbola, prežvakanih ,,informacija“ i ,,nade“, pre svega licemerja, nevere i ništavila. Atmosferu straha, beznađa i haosa uznemiravajuće podgreva Kim Gordon svojim vokalom koji izvire iza pozornice moderne apokalipse. Slike ništavila nadopunjuje još mračnija I’m insane, gde su sva deca poludela ,,čekajući morrisonovsku letnju kišu“, nastavlja ih katatonična i klaustrofobična Justic is might, sa još više nekontrolisanog haosa, buke i depresivne monotonije, da bi ovaj upozoravajući album kulminirao u definitivnom hit singlu Death valley ’69., baveći se kultom smrti, ludila Charlesa Mansona i trash kulturom sadašnjosti i prošlosti. Potpomognuti autorkom iz New Yorka, Lydiom Lunch, supersonični omladinci i predvodnici nezavisne, indie scene tadašnje Amerike kreću se ka samom krešendu jednog veoma smelog i surovog debitantskog dela, kulminirajući u zastrašujućim Satan is boring i Halloween, odrazima sveta koji nepovratno tone unutar materijalističkog smeća ,,ulepšanog“ bojama satanizma i bundevama ,,noći veštica“.

Bio je to smeo i brutalno iskren odraz Amerike osamdesetih – naizgled moderne i napredne, tehnološkim čudesima i humanošću demokratskih načela prošarane, ali bez duše, vizije, saosećanja i sa jednim neljudskim, kamenim srcem. Naštimovani (ili bolje rečeno ,,raštimovani“, poput sveta unutar kojeg postoje i stvaraju) nemirima jedne civilizacije na zalasku i uzneseni na talasima punk-rocka, new wavea i indie scene rodnog New Yorka, nimalo prijatni i avangardni Sonic Youth su se oslanjali na dokove prebogate američke tradicije, gradeći vlastiti, veoma moćan, moderan i smeo umetnički izraz, bez podilaženja ukusima i prohtevima gramzive industrije... ,,Bad moon rising“ je bio više nego smelo i uzbudljivo debitantsko ostvarenje i jedan od temelja alternativnog zvuka osamdesetih, jedne prelomne, supersonične decenije... Još uvek je postojala kakva-takva nada...

Kill your idols...


Naredni ,,sonični“ album – Evol (1986.) nastavlja eksperimnt započet na prethodniku, strukturno uokvireniji, ali ništa manje opasan i borben. Najava se pojavljuje u vidu moćnog, Star power singla – dve gitare, bas i bubanj tretirani su soničnom neurotičnom bukom, nemirima i stravičnim slikama neulepšane, tamne strane stvarnosti velegrada. Bilo da je u pitanju čudesno Marilyn Moore putovanje u neizvesno, prošarano baretovskom mistikom i ludilom, tako hipnotičko, apokaliptično, a istovremeno ispunjeno nekom neodređenom radošću i tugom, ili je u pitanju za Sonic Youth pojmove melodična Madonna, Sean and me, sa nekom vrstom doze lepršavosti i nemira u naznakama koji se stalno pojačava, odnoseći na kraju prevagu – kao zvuk sirene koja poziva u pomoć tražeći nadu u svetu koji nestaje pred očima žrtve...

Između izazova čudesne duhovne smirenosti, nestvarne tišine uzavrelog života velegrada i konstantne buke kojoj se neprestano pojačava intenzitet i koja odražava svu brutalnost i ispraznost ljudskih nadanja, saznanja i snova, definitivni njujorški alternativni lideri osamdesetih nastavljaju svoju plovidbu postapokaliptičnim svetom... Do njihove sledeće luke, jednostavno nazvane Sister (1987.)...

U pitanju je bilo još jedno sonično remek-delo, jedna od indie ikona osamdesetih – tako brutalno i smirujuće, rastočene melodijske strukture, iščašeno, nabijeno energijom koja ruši sve tabue i nadu, ne ostavljajući mesta bilo kakvim iluzijama ili mogućnosti izbora... Od lepršave Schisophrenie, gitarski naznačene treperavim, zvečećim zvukom tandema Moore-Renaldo, preko pulsirajuće Catholic block, krećemo se (ne)pristupačnim stazama koje Sonic Youth gradi vlastitom kreativnošću i uverenjima. Na graničnim područjima odsustva svetlosti i bilo kakvih čvršćih uverenja u neku novu nadu kreću se brutalni supersoniksi – ubrzani, nervozni, opominjući, jezivi... Beauty lies in the eye odraz je njihove veličanstvene i bolne iskrenosti, Hot wire my heart je novo dodatno ubrzanje – tako rokerski moćno, beskompromisno, nadahnuto, na granici intenzivnog i obeshrabrujućeg... Ma koliko otišli daleko u svom eksperimentalnom porivu, želji ili kreativnom ludilu, oni ne zapostavljaju duh tradicije rodne Amerike. Pesma na izvanredan način odražava duh starog i novog, sve mogućnosti koje pruža rock and roll, svu njegovu vitalnost i bezgraničnost...  Cotton crown i Shadow of a doubt donoke neku vrstu smirenja nakon oluje koja je za sobom ostavila pustoš i ogolila laž u svim njenim mimikrijskim naslagama. ,, Sister“ ostaje izvanredan rock and roll album, odraz dugog puta pređenog od izvorišta pedesetih ili praiskonskih izvora bluesa s kraja 19. veka... Čudni su putevi soničnine oluje...



Daydream Nation... supersonic mystic


Između kultnog Sister i kraja supersonične urbane i nezavisne odiseje, oličenog u jednom od presudnih albuma - Goo, prostire se nepregledno kreativno polje maštanja, istraživanja, prodora na drugu stranu i snova... Ultimativni, dupli Sonic Youth album – Daydream Nation, vrhunac je jednog uzburkanog vremena traženja i nemira u duši, jedne dekade i kreativne eksplozije neponovljivog njujorškog alternativnog benda. Album odvodi sve iskrene underground freakove na jedinstveno putovanje osamdesetih, pravi trip koji menja svest i intenzitet osećanja. Nezaobilazno remek-delo (Eric’s trip, Hey Jony, Silver rocket, Teenage Riot...) nepobitni je dokaz da je najbolji onaj put kada sledite vlastito srce i uverenja, i ne skrećete zaneseni lažnim izazovima, upozorenjima i vrednostima. Iskreni do kraja i neodoljivo hrabri, Soniksi su misionarski osvetlili put svima oni koji su nastavili da tragaju nakon njih i dosleno sproveli vlastitu viziju u delo... Mesta besmislu slatkorečivosti i truleži bezidejnosti nakon njih nije više bilo...

Vrhunac pionirskog underground rada bio je njihov proboj na svetlosti pozornice, ali na sebi svojstven, beskompromisan način. Kao perjanice nezavisnog zvuka, mišljenja i načina života, godine 1990.-te, sa već pomenutim albumom Goo (izdatim za veliku izdavačku kuću ,,Geffen records“), Soniksi osvajaju novo tržište i otvaraju vrata mnogim indie grupama i čitavom  grunge pokretu, predvođenom neponovljivim John Lennonom devedesetih – Kurtom Cobainom.

Duh nezavisnosti, uprkos svemu, ostao je neokrnjen, pre svega u njihovoj muzici. U rasponu od ,,hitmičnih“ – Tunic (song for Karen), sa neizbežnom dozom sete, neukrotivosti i speeda, gitara koje drugačije naštimovane škripe, ječe, drhte na ivici monotonijei buke i bude pritajenu jezu straha, Kool thing, još užurbanije, izazovnije i razdražujuće neprijatnije pesme na ivici incidenta, zatim basom naglašene My friend goo, poziva na suicidalni ples, do klasičnih Sonic Youth razaranja melodijske ili bilo kakve druge ,, logičke“ strukture pesama – recimo u Mildred pierce koja teče bez većih tenzija, ali na kraju završava u haosu krika očaja i nervnog sloma, ili pak Mote koji od samog starta reže, pršti, neprijatno se poigrava čulima i nervnim sistemom, podrhtavajući od nasilnosti, mikrofoničnih ispada, skretanja u nepoznato i čulno preopterećavajuće zone ,,soničnog“ ludila moderne, tehnokratske i bezbožne civilizacije, album Goo zaokružuje u celosti jednu izvanrednu priču i jedan smeo put probijana kroz zamke i izazove – kako savremene muzičke industrije, tako i dehumanizovanog, pakleno surovog i haotičnog sveta...

Sonic Youth su bili i ostali jedan od ključnih nezavisnih bendova američke rock and roll scene osamdesetih, jedna od karika koja nedostaje u dugom lancu pobune, undergrounda i otpora komercijalizaciji i zaglupljivanju svega vrednog na svetskoj muzičkoj sceni. Autentični i beskompromisni, izgradili su ,,supersonični“ zvuk čitave jedne dekade – osamdesetih, i čitave jedne scene – velegrada New Yorka, zvuk neurotične i užurbane moderne džungle i jedne civilizacije na zalasku. Sintezom starog i novog, drugačije naštimovani u svakom pogledu, pomerili su post-punk svet napred, dajući mu zamajac i energiju do nove, revolucionarne ,, grunge“ luke i novog izazova sa nesagledivim posledicama po buduće događaje. Nikada nisu izdali ni sebe ni druge, ostajući dosledni vlastitim uverenjima po svaku cenu. Tradicionalističkim stilom sviranja gitare dali su novu vizuru stvarima koje su se u među(ne)vremenu ofucale od pogrešne (zlo)upotrebe i groteske neiventivne komercijalizacije. Muzika neponovljivih ,, soničnih“ buntovnika odraz je haosa društva u kojem je nastala, iskričavi impuls jedne sredine zatrovane moralnim rasulom i propašću sistema vrednosti. Smeštena između polova vendersovske pustinjske atmosfere kultnog ,,Paris Texasa“ i metafizičkih, nadrealnih snova slika ekscentričnog genija Salvadora Dalija, između energičnosti i vizije plavokosog Thurstona Moorea i tajnovitosti i harizmatičnosti crvenokose Kim Gordon, muzika soničnih njujorčana jedinstveni je balans između krajnosti tradicionalnog i avangardnog – tako tanan i vešt kao filigranski vez čudesnih umetničkih duša koje su uvek za korak ispred svih... Oni najveći se uvek lako prepoznaju u gomili bezidejnog sivila, jalovosti i proseka – pre svega po liniji srca koju bespoštedno slede, osvetljavajući put novim pokolenjima... Između tradicije i novog, tu negde, naznačeni žigom lepote samo za one koji mogu da ga prepoznaju i slede, oslobođenih umova, svesti i duše...

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva