InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

Prvi dan Exit Festivala 2018 – Eksplozivna noć



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Exit Freedom 2018, Petrovaradinska tvrđava – Novi Sad, I dan – 12.7.2018.


Petrovaradinska tvrđava u Novom Sadu je ponovo sinoć, 12. jula, otvorila svoje kapije za posetioce i posetiteljke Exit festivala kome je ove godine pridodat podnaziv ’’Freedom’’. Četvrtak nije omeo reku ljudi da se slije među zidine Petrovaradina. Program je na Main-u je krenuo u 20h, a na nekim stejdževima još i ranije. Ekipa našeg sajta je svoje prve ovogodišnje Exit korake načinila na, po čvršći rif najznačajnijoj bini festivala – Explosive stage-u.


Veče na Explosive-u je otvorio sastav Boids. Međutim, ja sam na festival pristizao u trenutku muziciranja norveškog hardcore/punk benda Exploding Head Syndrome, koji je svoj set otvorio u 20.15. Vrlo interesantna škvadra. Dve gitare su prisutne, što dodatno oplemenjuje zvuk na liniji hardcore-punk(ali i)-r’n’r. Norveški fazon, a koliko zapravo jeste pokazali su i obradom verovatno najpoznatije norveške grupe koja na neposredni način ima veze sa ovom muzikom – Turbonegro. Pesma ’’Just’’ se našla na repertoaru kolega iz Osla. Najveću pažnju je ipak zavredila njihova najpoznatija numera ’’Black Gold’’ gde im je u pomoć priskočila i koleginica. Vokalistu Eirika nije držalo mesto, te se na kraju nastupa spustio među masu ne bi li poslednje minute istog proveo na plesnom podijumu. Do tada relativno pasivna publika, pokrenula je svoja telesa i organizovala čoveku pogo kakav mu se sigurno dopao jer je i sam, sa sve mikrofonom, u njemu učestvovao.


Nije se mrdalo sa Explosive-a. Od 21h na binu se penju, takođe Skandinavci, Dr. Living Dead! Ako su Norvežani bili zanimljivi, onda su ovi definiciju zanimljivosti ispisali. Iza njih ogromna zastava sa imenom im, znak uzvika u imenu benda, na njihovim licima kosturske maske, preko njih bandane i po neka kultna metal majica, po principu Iron Maiden. Gde ćeš bolje? Četvorica ih je i svi doktori – vokal Mania, gitarista Toxic, basista Rad i bubnjar Slam. Jedanaest godina je duga karijera ovih crossover Šveđana, ali su se ipak odlučili da dobar deo seta posvete poslednjem albumu ’’Cosmic Conqueror’’ iz prošle godine, odnosno onom iz 2015. naziva ’’Crush the Sublime Gods’’. U tom smislu su koncert počeli numerom ’’Coffin Crusher’’, pa dalje vozili sa ’’Can’t Kill the Dead’’, ’’Another Life’’, ’’TEAMxDEADx’’... Moja malenkost je morala da ih napusti negde kod tridesetog minuta njihovog aktivnog muziciranja jer smo imali zakazani intervju sa Choke-om, pevačem Slapshot-a. Do tada, vrlo zanimljiv, energičan i usviran nastup, uz po koju doskočicu Dr.Mania poput one da će plakati ko beba ako publika i dalje bude tiha. A bogami bila je, barem ono malo ljudi koliko ih je zapravo gledalo.


Tačno je 22h i dalje smo na Explosive-u. Intervju je uspešno prošao i došlo je vreme da se gledaju Knuckledust. Oni su moji heroji prve festivalske večeri. Pazite, kada gitarista na binu izađe u puma trenerci, a pevač svojim izgledom, stavom i pristupom neodoljivo podseća na Smoke Mardeljana, onda vam ništa dalje ne moram ni pisati. Još kad sam svojim nekim insajderskim putevima saznao da su u Srbiju došli bez ikakvih preteranih uslova, i manje od toga, jasno je zašto sam ih okitio zlatnom medaljom. Kada su krenuli sa svirkom ljudi je bilo još manje negoli kada sam otišao sa prethodnog benda, ali posle nekih deset, petnaest minuta, prostor ispred stejdža se dobrano popunio. Gitarista Wema je sve vreme hajpovao masu, a čini mi se da je kao kod nastupa Dr. Living Dead-a, kod muzičara bilo više energije no među auditorijumom. Ipak, jedan brat je odneo pobedu. Čovek ih po svoj prilici toliko voli da je jedno minimun pet puta zaobišao obezbeđenje ne bi li došao do svojih miljenika. Jednom je čak Wema-u zvao i na uživanje, negde lekovite, kod nas zabranjene biljke.

Londonski Smoke Mardeljano, poznatiji kao Pelbu se tokom numere ’’Two Faced’’ prvi put spustio među narod. Govorio je malo o tome kako mu je žao što Engleska nije u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu, ali je dao i ’’Big Up’’ za organizaciju, na šta je Wema dodao poštovanje i za nas u publici. Poslednje dve stvari koje odsviraše, a koje su ujedno i najveći hitovi grupe, bejahu ’’Life Struggle’’ i ’’Bluffs, Lies, Alibis’’. Pelbuu se definitivno više dopalo među fanovima nego među instrumentalistima, pa je poslednju pesmu u potpunosti proveo tu. Onaj momak, najveći fan Knuckledust-a, ga je u jednom momentu popeo na ramena i tako nosio okolo. Fenomenalna slika i zaista odlična zabava i predstava. Pola sata svirke za londonske ulice u svom pravom obliku, baš kako valja.

Da ne bude da sam celo veče proveo na jednoj bini, lagano sam se otisnuo put Main-a. Pošto su se nastupi nekih meni bitnih bendova uvek poklapali sa otvaranjem, do sada ga nikada nisam gledao. A nisam ni sada. Ipak, uspeo sam u 23h da odgledam desetominutni tradicionalni vatromet od koga su mnogi zanemeli. Velelepno zaista.

Šetajući od Explosive-a do Main-a primetio sam da se ove godine više pažnje poklonilo estetici. Nisu mi baš jasne, nalik novogodišnjim, lampice koje su okačene po drveću, ali moram da pohvalim neka rešenja koja se nalaze na brežuljcima unutar tvrđave, recimo pečurkice i ptice oko Explosive-a i Cockta Beats & Bass stejdža.

Razlog moje posete Main Stage-u bila je švedska elektro-pop carica Fever Ray. U situacijama kada se program poklapa sa onim što bi voleo gledati, ne ide mi nikako u prilog kašnjenje koje se ovde dogodilo. Umesto u 23.30 koncert je krenuo u deset minuta do ponoći. Satnica je podložna promenama, to znam, ali opet potajno se nadaš da promena neće biti. Ajmo nazad na temu. Na binu je izašla u velikom stilu, sa još pet devojaka, od kojih su dve zadužene za bekove, dve za udaraljke i jedna za sint. Karin Dreijer, kako joj je pravo ime, je velika borkinja za rodnu i seksualnu ravnopravnost, pa su u tom pravcu i pucale aluzije kako na stejdžu, odnosno scenografski, tako i koreografijom i kostimima. Jedna od njenih pomoćnica na mikrofonu je bila obučena u kostim bodibildera, na koji je navukla tange.


Publika je bila uglavnom izuzetno statičnai nezainteresovana. Primetio sam da je dosta njih zveralo u telefone ili pak čavrljalo okolo sa ekipom. Nekako ih i razumem. Muzika koju ova fantastična umetnica stvara ne prepoznajem kao festivalsku. Slična situacija mi se desila kada sam Portishead gledao na istom mestu 2011. godine. Čini mi se da bi neki drugi prostor više odgovarao takvom tipu soničnog izražaja. Koncert su započele numerom ’’An Itch’’, da bi se na nju nadovezala ’’When I Grow Up’’, a kasnije i ’’Mustn’t Hurry’’, ’’Wanna Sip’’ i ’’To The Moon And Back’’, koju sam ja poslednju ispratio.


Požurio sam nazad na Explosive ne bi li gledao velikane svetskog hardcore zvuka – Slapshot. I ovde sam bio lakoveran prema satnici. Mislio sam da stižem negde oko sredine nastupa, a stigao sam da čujem poslednje četiri pesme. ’’I’ve Had Enough’’, ’’No Friend of Mine’’, ’’Hang Up Your Boots’’ i ’’Step On It’’. Gledao sam ja Choke-a i ekipu 2012. u Beogradu, ali mi je zaista žao što njihovu svirku nisam u potpunosti ispratio. Ono što sam video jeste ludačka energija benda. Ne znam kako se auditorijum ponašao pre nego što sam došao, ali kada jesam zatekao sam sličan prizor kao pre. Nažalost nije bilo bisa, a njihov set bubnjeva su lagano binski radnici sklanjali, uključujući i ogromnu zastavu koju su postavili iza istog, ne bi li sredili stejdž za naredni sastav, ništa manje legendarni Dog Eat Dog.

Main Stage je u tim trenucima ispraćao Fever Ray, a širio ruke ka Migos-ima. Njihov nastup je trebalo otpočeti u 00.55, ali do 1.40, do kada sam ja bio ispred glavne bine, to se nije desilo. Legendarni rapcore sastav Dog Eat Dog je za to vreme svirao svoje prve numere. Dok se moja malenkost spuštala ka Explosive-u ušnim školjakam mi je lagano prilazio mio zvuk saksofona moje omiljene trake od njih ’’Who’s The King’’ sa prvog albuma iz 1994. godine ’’All Boro Kings’’. Explosive je zablistao u punom sjaju. Prostor je bio veoma ispunjen i videlo se da su ljudi namenski došli da gledaju svoje idole, sudeći po starosnoj stukturi, iz detinjstva. Doduše bilo je i onih klasičnih zalutalih posetilaca festivala koji skoknu sa Dance Arene da malo osete čari šutke, a potom nastave dalje.


Priznaću da sam očekivao mnogo više od pruženog. Ne bih da prejudiciram, ali možda će mi njihov nastup biti i najveće razočarenje festivala. Previše je bilo priče pevača John Connor-a između pesama uz intermeco trep/rep/dub matrice, a i call’n’response momenata. Jedina dobra stvar svega toga jeste što su se ponašali kao da su devedesete i da sviraju pred 10.000 ljudi. To bih stvarno pohvalio jer je vremenom publika krenula da se osipa, a oni na stejdžu su i dalje zadržali taj odnos sa početka i nisu padali. Jedino što preteraše sa onim što već pomenuh. Najbolja reakcija fanova bila je tokom izvedbe permanentnih hitova ’’Isms’’, ’’Rocky’’ i ’’No Fronts’’ koju su ostavili za sam kraj. Tada se John Connor spustio do prvih redova tik uz zaštitnu ogradu ne bi li sa njima malo zapevao. Inače, čovek je na taj način proslavljao prve sate svog rođendana. Za kraj, u 2.45, odabrali su numeru ’’XXV’’ sa poslednjeg EP-ja ’’Brand New Breed’’ od prošle godine.

Znatiželje radi, spustio sam se ponovo do Main-a da vidim da li Migos-i i dalje nastupaju. Uhvatio sam poslednje četiri stvari od kojih su ’’Narocos’’ i ’’Walk It, Talk It’’ jedne od. Imali su i pirotehniku u vidu nekoliko bacača plamena i dimove. Bina je zaista izgledala impozantno, sa svim onim svetlosnim efektima i malim video bimovima svuda po njoj koji su ove godine deo stalne scenografske postavke. Mlada publika, vesela, ali ne toliko brojna koliko sam mislio da će biti. Istu je u 3.00 sa razglasa ispratila numera ’’Versace’’.

Cockta Beats & Bass je ove godine promenila lokaciju. Prošlog Exit-a ona se nalazila iznad press centra, dok je ove prekoputa Explosive-a, na nekadašnjem mestu Future Shock stage-a. Odličan potez organizacije, što se videlo i na delu, konkretno – Hazze. Ekipa u sastavu Numero, KIMMV i Yungkulovski. Mlade trep nade srpske scene. Rekao bih i po mnogima diskretni aduti ili kečevi iz rukava ovdašnjeg trepa. Svoj set su krenuli oko 3.30, nakon rešavanja tehničkih problema koji su ih spopali. Nedavno sam bio na jednom njihovom nastupu u klubu gde nije moglo da se diše od gužve, doslovno. Sada se moglo disati, ali je gužva bila prisuna sa daleko većim brojem ljudi. Publika je sve pomno ispratila i lepo se zabavila. Video sam da su neke pesme poput ’’Broj’’, ’’Sestre’’ i ’’Pablo’’ otpevane zajedno, fanovi-Hazze, i horski. Moji favoriti su ipak oni koji su delo Numera u solo varijanti. Prvo ’’Dasvidaniya’’, a onda i ’’Gran Turismo’’ čija matrica je jedna od boljih koje sam čuo u poslednje vreme, a generalno možda i jedna od najboljih srpskog (t)rep neba. Tu je i treći pik, ovog puta ’’Siera Leone’’ koju izvodi KIMMV solo. Četrdeset pet minuta žestoke trepčine za dobro jutro. Gran Turismo čoveče.

Taman na vreme. Pet je sati, Addiko Fusion Stage je. Sve je spremno za poslednji šou prve festivalske večeri, kako po mene, tako i po ovu binu. Gobilini, Šabac. Ovaj bend je zaslužan zašto sada ja ispisujem ove redove. Godine 1998. (ili možda čak i 1997?) do mojih detinjih ruku dolazi kaseta ’’U magnovenju’’. Od tada kreće moje oficijelno interesovanje za punk, kao i sve njegove derivate, što će kasnije rezutirati i mojim angažmanom u praksi oko istog (sviranje), muzičkog novinarstva u praksi ((web)fanzini), formiranja određenih pogleda na svet i tako dalje. Njihov koncert, par godina kasnije na Gitarijadi je ujedno prvi punk koncert koji sam gledao uživo. Sve je to startovalo tada, u vreme kada sam taj album danonoćno slušao i znao sve tekstove napamet. Kada su se vratili na scenu 2010. bio sam veoma radostan. Od tada se maksimalno trudim da svako njihovo pojavljivanje ispratim, gde god da sviraju.

’’Deca iz komšiluka’’ su otvorila svirku. Ljudi je bilo taman dovoljno da atmosfera bude dobra. Šutke su krenule sa ’’Cipjonkom’’, a nastavile se i kasnije tokom numera ’’U magnovenju’’, ’’Ona’’, ’’Privatni rat’’... Golub je na stejdž izašao u majici CCCP, a sećam se da ni devedesetih, kada su mnogi išli ’’svesno u desno’’, nije prezao da nosi levičarske i antifašističke majice, što je za svaku pohvalu, kako tada, tako i danas. Horsko pevanje je sačekalo pesme ’’LSD se vraća kući’’, ’’Anja volim te’’, ’’Ne trebam nikome’’, ’’Ima nas’’... Golub je iskoristio priliku da čestita rođendan bubnjaru Firci, kao i mladom fanu iz prvog reda (Prvi dan Exit-a, dan rođendana), uz još par umesnih šala koje su generalno oslikale nastup. Kako u publici, tako i na bini evidentna je bila sreća u očima. Respekt prema legendarnim KUD Idijotima nije izostao i to pesmom ’’Marjane, Marjane’’, a za sam kraj ’’Daleki put’’ i ’’Za Lorenu’’. Sat i dvadeset punk rock-a za doviđenja.

Prvi dan ovogodišnjeg Exit festivala je uspešno okončan. Gitarski zvuci Explosive-a i Fusion-a su se daleko i dobro čuli, a novijih zvuci sa Main-a su takođe bili ispraćeni. Naredni dani donose brojna, za gitaru relevantna imena i tome se radujemo.

Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva