Metal na TV-u nekad nije bio incident već redovna pojava



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pre nekoliko meseci, tokom prirpeme trećeg broja fanzina Ciklonizacija, sasvim slučajno sam saznao da je jedan moj stariji kolega imao nedeljnu emisiju na lokalnom požarevačkom radiju. U istoj je puštao kako novitete sa svetske (i domaće) hard rok i metal, tako i one starije stvari. Ono što je u celoj priči zanimljivo je to što je ta emisija išla početkom devedesetih (u periodu malo pre i tokom raspada SFRJ), a tada je broj vlasnika CD plejera mogao da se izbroji na prste jedne ruke u gradu. Dakle, nije bilo interneta, mp3 diskova, niti bilo čega sličnog – nikakvih digitalnih nosača zvuka. Samo analogna tehnologija, samo hardkor.

Moj kolega, Zoki, mi je ukratko opisao kako je ceo postupak išao. Naime, sve od muzike što su on i jedan naš zajednički prijatelj puštali je preuzimano ili sa MTV-ja (Headbangers Ball) ili sa Hard Metala, emisije koja je išla na NS Plusu. MTV je, naravno, išao preko satelita. Takav program, satelitski, je bio dostupan ili onima koji su imali satelitske antene ili onima koji su živeli u zgradama sa jednim takvim primerkom na krovu. Stoga su one večeri kada je Headbangers Ball bio emitovan stavljali VHS kasetu u rekorder, uključivali snimanje i nisu ga isključivali sve do završetka emisije. Kako se ta sesija završi, odmah potom ili sutradan bi video rekorder spajali sa kasetnim dekom, te izdvajali snimljene numere. Ista procedura je bila i posle emitovanja Hard Metala (ponajviše zbog osvrta na domaću scenu). Za svaku emisiju bi pripremali posebnu kasetu sa probranim pesmama koja bi bila puštana u emisiji. 


Ono što mi je Zoki ispričao je zvučalo fascinantno. U pitanju je čisti i sušti DIY entuzijazam sa ograničenim sredstvima iz kojih se izvlačio maksimum. Tu emisiju su vodili nekoliko godina – ne znam koji je tačno razlog bio što su prestali…

Do muzike se dolazilo i na druge načine: bilo je licencnih izdanja u SFRJ, nešto novih ploča i kaseta se donosilo sa putovanja po zemljama zapadne Evrope. Kasnije su došli čuveni bugarski pirati (prvo kasete, potom i diskovi). Dobar deo ljudi je nasnimavao okrnjene numere (ponajviše one najkomercijalnije) koje bi se u retkim slučajevima čule na našim radio-stanicama. Tu je, naravno, bila i čuvena Dvestadvojka koja i dan danas pokriva sve što se može pokriti u rok i metal svetu. Moraju se pomunuti bivši Treći kanal televizije Beograd koji jeste imao svoju „Zabava miliona“ ružnu prošlost (prethodnik grandovsko-ružičastim folk emisijama), te Studio B i VJ Hard & Heavy sat.

Za metal muziku sam počeo da se interesujem 1997. godine. Tada sam znao samo par ljudi koji su istu slušali, tako da sam bio ograničen što se izvora tiče, a bio sam i klinac od tek 14 leta. Tek posle dve godine sam otkrio VJ Hard & Heavy sat koji me je prosto oduševio. Tih sat vremena je trajalo prekratko, tako da sam i sam krenuo sa snimanjem spotova na VHS kaseti koja je uvek stajala u video rekorderu, vazda spremna za novi materijal. Iako sam imao sreće da imam satelitsku antenu, MTV koji sam preko nje hvatao je bio nemački, a isti nije imao Headbangers Ball (za koji sam opet saznao preko Trećeg kanala i Hard Metala).

No, alternative je uvek bilo, tako da su me emisije kao što su MTV Sushi i MTV Rocks (napraviti distinkciju od istoimenog TV kanala) upoznale sa velikim brojem bendova i muzičkih stilova. MTV Rocks je išao kasno noću, tako da baš i nisam mogao da odvrnem muziku do maksimuma, ali sam (kao kompenzaciju) upijao sliku sa ekrana. Prvo što sam radio ujutru je bilo da kasetu premotam, namestim se u najbolji mogući položaj ispred TV-a i pritisnem „play“ i ponovo preslušam najnovije snimke. Kasnije sam otkrio i kanal Viva Zwei koji je bio potpuni antipod od obične, flafičaste Vive, te je nudio dosta dobre muzike.

Headbangers Ball se tokom dvehiljaditih vratio i na nemački MTV, dok je MTV Rocks postalo stecište za alternativne i indie bendove koji me baš i nisu zanimali. U međuvremenu sam sa drugim ortakom, Mlađom, krenuo sam presnimavanjem spotova sa kaseta koje smo pozajmljivali od drugih ljudi. Sate i sate smo provodili ispred TV-a. Prvo smo puštali pozajmljene kasete, a potom smo presnimavali samo spotove koji bi nam se svideli. Bilo je tu svega i svačega: od domaćih legendi kao što su Bloodbath, Rapid Force, Bjesovi, pa sve do Atheista, Bolt Throwera i sličnih, koncertnih snimaka (kako zvaničničnih, tako i kvalitetnih bootlega iz live emisija). Pošto smo želeli da ova naša rabota ima nekog smisla, vodili smo spisak svega što smo presnimavali, tako da smo imali možda samo par dupliranih naslova.

Kasnije smo spotove preuzimali sa neta (dok Youtube nije postao toliko popularan) sa svake stranice koja je nudila takve opcije, te preko filesharing programa (DC++, na primer), kao i razmenom – narezivanja diskova jednih drugima i sličnog. Kasete su stoga stajale na vrhovima polica, po kutijama u garažama i ostavama. Mlađa i ja smo svoje kasete poklonili ortaku koji, po svojim rečima, i dan danas sporadično pusti neku od njih. Nostalgija neka, a i šteta je da samo skupljaju prašinu.

Ja ni sam ne znam koliko sam DVD-ja sa klipovima imao. Skidao sam sve što mi je privuklo pažnju i rezao čim bi se hard disk prepunio. U prvo vreme sam veći deo toga i par puta pregledao, ali je potom bilo toliko toga što niti jednom nisam pustio. Kasnije je takva aktivnost postala suvišna, s obzirom da se na samom Jutjubu moglo naći sve to isto i u boljoj rezoluciji. Nešto diskova sam poklonio, drugi deo sam prodao za neku simboličnu sumu i tako stavio tačku na hobi dug skoro deceniju i po.

Sve emisije koje sam nabrojao, svi sajtovi sa kojih su se mogli skinuti klipovi – sve to je uticalo na stvaranje mog (i ne samo mog) muzičkog ukusa. Iako više nemam tu naviku da spotove i koncertne snimke gledam po vasceli dan, desi se da na Tjubu potražim nešto zanimljivo, a šta nisam ranije čuo. Katkad naiđem na neki praistorijski snimak, izvučen sa VHS-a i prisetim se tih tinejdžerskih i postadolescentnih dana. Ono što osetim nije niti polupatetična nostalgija, niti seta (eh, kako je nekad sve bilo super tralala), već sreća. Zaista sam uživao u svakom trenutku tokom snimanja i presnimavanja klipova, te potonjeg skidanja sa neta, pregledavanja i preslušavanja. Diskusije o pesmama, spotovima, samim bendovima i muzici uz pivo ili kafu sa ortacima - uživanje u tom malom, zanesenjačkom svetu…

Velika je šteta što je u NATO bombardovanju Televizije Beograd i Televizije Novi Sad stradalo dosta arhivskog materijala među kom je bilo i starih emisija i spotova vezanih za rok i metal muziku. Ono što se danas može pronaći po internetu je šturo: u pitanju su samo fragmenti jednog mnogo većeg opusa. Stoga treba podržati svaki vid sakupljanja sličnog materijala i njegovog postavljanja na Youtube i slične lokacije. Ako je dobar deo prošlosti stradao u plamenu, velika je šteta da se ono što je preživelo ne podeli sa svetom. 

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva