Filip K. Dik pre 40 godina: Živimo u kompjuterski programiranoj stvarnosti



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Filip K. Dik dobio je 1963. godine prestižnu nagradu “Hugo” za svoj roman “Čovek u visokom dvorcu”, ostavljajući za sobom uticajne autore naučne fantastike poput Merion Cimer Bredli i Artura Klarka. O romanu je “Gardijan” pisao: “Ništa u toj knjizi nije kao što izgleda. Likovi uglavnom nisu to što kažu da jesu, a objekti su uglavnom lažni”. Zaplet – alternativna istorija u kojoj Sile osovine pobeđuju u Drugom svetskom ratu – vrti se oko popularnog, ali švercovanog romana pod nazivom “Skavac leži trom”. Knjiga, koju je napisao lik iz naslova, opisuje svet nakon pobede saveznika i Dikov roman sugeriše to da zapravo ova “knjiga u knjizi” opisuje “pravi” svet romana ili onaj, gledano kroz stvarnost romana, u najmanju ruku sasvim moguć.

“Čovek u visokom dvorcu” možda je Dikova najdirektnija i najzavodljivija ilustracija iskustva sa alternativnom stvanošću, ali ona je jedna od mnogih. U intervjuu sa Dikom za vreme čuvene SF konferencije u francuskom Mecu 1977. godine, Dik je naveo da on sam, poput Hjumovog “intuitivnog tipa ličnosti”, živi “u polju mogućeg pre nego u polju aktuelnosti”.

Dik takođe iznosi parabolu o prastarom, komplikovanom, ćudljivom automatizovanom gramofonu zvanom “Kapard” koji vrti različita stanja destruktivnog haosa. “Ovaj Kapard”, kaže Dik, “sažima zagonetni ultrasofisticirani univerzum kom je bilo uobičajeno da radi neočekivane stvari”.

U istom intervjuu, Dik se kreće tamo i ovamo po tolikim svojim teorijama o tome šta ove “neočekivane stvari” predstavljaju tako da je teško pratiti ga. Ali na istoj konferenciji održao je i govor naslovljen “Ako vam ovaj svet izgleda loše, onda bi trebalo da vidite neke druge”, a on sadrži i jednu posebnu teoriju: da je univerzum veoma unapređena – kompjuterska simulacija. (Taj razgovor kružio je internetom i kao „Da li je Filip K. Dik obelodanio pravi matriks još 1977?”)

Predmet ovog govora je tema otkrivena nedavno, a koja možda uopšte i ne postoji. Možda ću govoriti o nečemu što ne postoji. Dakle, slobodan sam da kažem sve i ništa. U svojim pričama i romanima ponekad pišem o falsifikovanim svetovima. Napola stvarnim svetovima kao i rastrojenim ličnim svetovima, naseljenih često samo jednom osobom… Nijednom nisam imao teorijsko ili razumno objašnjenje za svoju preokupiranost ovim višestrukim pseudosvetovima, ali mi se sada čini da razumem. Ono što sam naslućivao bio je razdelnik delimično aktualizovanih stvarnosti naslonjenih tangentno na ovaj očigledno najstvarniji – onaj koji većina nas, opštim konsenzusom, prihvata.

Dik nastavlja obraćanje opisom svog vizionarskog, mističnog iskustva doživljenog 1974. nakon operacije zuba koje je zabeležio u svom opširnom dnevniku (objavljenog u skraćenom obliku kao “Egzegeza Filipa K. Dika”) i u radovima poput trilogije “Valis” i “Božanske invazije”.
covek u visokom dvorcu

Kao ishod ovih vizija, kod Dika se razvilo uverenje da su “neka od njegovih književnih dela u doslovnom smislu istinita”, izdvajajući posebno “Čoveka u visokom dvorcu” i “Tecite, suze moje, reče policajac”, roman iz 1974. o SAD kao policijskoj državi.

Oba ova romana zasnovana su, kaže Dik, “na fragmentarnim, preostalim sećanjima na takav užasan svet ropskih država”. On je objasnio i da se ne seća prošlih života, nego “drugačijeg, veoma drugačijeg sadašnjeg života”.

Na kraju, Dik iznosi svoju matriks-poentu i tu je veoma jasan: “Živimo u kompjuterski programiranoj stvarnosti i jedini trag koji imamo nastaje onda kad se neka od varijabli promeni, a neka prepravka pojavi se u našoj stvarnosti”. Te prepravke izgledaju kao dežavi, kaže Dik, osećaj koji dokazuje da je “varijabla promenjena” (ali ne kaže i ko to radi), a “alternativni svet se razgrana”.

Filip K. Dik, obdaren smislom za veoma posredan humor, uverava slušaoce nekoliko puta da je smrtno ozbiljan. (Izgled lica mnogih od njih otkriva, u najmanju ruku, nevericu.) Ali opet, možda su Dikove ludačke hipoteze na kraju krajeva potvrđene, i to ne samo zbog uspeha “Matriksa” i “Matriksovih” analogija. Već nekoliko godina unazad, teorijski fizičari i filozofi bave se teorijom da mi u stvari zaista živimo u kompjuterski generisanoj simulaciji i da smo, štaviše, “možda i sposobni da je detektujemo”.

Izvor: Reality Carnival / Glif
Prevod: M. Jovandić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva