Superscream - The Engine Cries



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Za „Superscream“ nikada ranije nisam čuo, čak ni kada sam neumorno špartao po blogovima i sličnim stranicama po netu, tražeći nešto novo (i nadasve zanimljivo) što se muzike tiče, a nevezano za žanr. Ova francuska petorka je aktivna od 2009. godine i do sada su objavili ukupno dva albuma, zaključno sa aktuelnim „The Engine Cries“. Svoju muziku opisuju kao „progresivni metal sa raznolikim uticajima“, što je 100 posto tačno. Da bih podobnije objasnio kako sam njihovu muziku doživeo, moram nevesti neke stvari koje (naizgled) nemaju veze sa njima.

Kada vam neko pomene progresivni metal, gotovo uvek pomislite na „Dream Theater“, što je nekako i logično. Ja nisam fan tog benda, ali „Metropolis Pt. 2: Scenes from a Memory“ i „Train of Thoughts“ smatram vrhunskim delima. I stariji i neki kasniji albumi su im bili vanserijski, ali ova dva su mi uvek nekako kvalitetom odskakala. Njihova poslednja četiri izdanja su mi bila pomalo naporna za slušanje, a same numere ne previše različite jedna od druge. Iako je to i dalje bio njihov zvuk, opet mi nije leglo ono što su iznedrili. „Superscream“ su uspeli u tome da ponude nešto na tragu legendardnog američkog benda, da na skoro pa konceptualnom albumu objedine pesme koje jesu deo jedne velike celine, ali koje takođe mogu funkcionisati pojedinačno. Ono što je najbitnije je da nema tog imperativa „hajde da pokažemo koliko smo progresivni i koliko inspiracije nalazimo u svemu i svačemu“, već je sve odmereno, nivelisano sa pravom merom.

Posle „Tragedy“ od „Forever Storm“, „Crimson Dyed Abyss“ od „Angelseed“, „Fragility“ od „A|symmetry“, „Ruins of Mankind“ od „Burning Circle“ i „The Fragile Art of Existence“ od „Control Denied“, računajući i prethodno dva navedena izdanja od „Dream Theater“, „The Engine Cries“  bez ikakvih problema mogu pridodati istoj grupi i preporučiti ga kao „pod obavezno za preslušati čim pre“. S obzirom da imam prilike da čujem veliki broj izdanja koja variraju od najopskurnijeg blekeraja do najnapucanijeg hevija, zaista mi je drago kada iz vreće pune generičkih i sterilnih poluproizvoda izvučem nešto što me toliko oduševi, pogotovo kada sem progresivnog metala sadrži dosta tipičnog hevija, te malo hair/hard roka, blažeg treša i džeza.

„Superscream“ su me tokom preslušavanja ovog albuma asocirali na „Gardenian“ (uvodni/glavni rif naslovne numere, a koji toliko podseća na „Selfproclaimed Messiah“), pa onda na „Annihilator“ (vodeća rif-tema pesme „Pandora“ gotovo je kao neki spin-off rifa iz „Time Bomb“), a bilo je trenutaka kada su me podsetili na „Eargasm“, norveške sweet hardrokere. Dakle, od svega ponešto, dobro osmišljeno i lepo upakovano. Devet pesama (ne računajući intro) poprilično varira što se minutaže tiče, ali svaka od njih traje upravo onoliko koliko treba. Neke zamisli jednostavno imaju granice i zaista bi bilo šteta da se išlo preko toga, jer bi se esencija razvodnjila – tu mislim na kraće numere. Što se onih dužih tiče, sama njihova konstrukcija i podela na „glavne“ i „dodatne“ deonice, te njihova uzajamna povezanost, je takva da ne stvara zamor prilikom slušanja, već dovodi do toga da vam bude krivo kada se neka od njih završi.

Još jedan od pluseva ovog izdanja je to što prilikom svakog sledećeg preslušavanja otkrijete ponešto novo i zanimljivo. Tako će vas bas uvod na pesmi „Whre’s My Mom?“ podsetiti na temu iz „Super Marija“, dok je način pevanja veoma sličan onom koji Dave Mustaine koristi u „Sweating Bullets“. Desetak puta sam do sada „okrenuo“ album, ali verujem da ću tek u budućnosti naći paralelu sa nekim drugim stvarima sa kojima sam dolazio u susret. Ponovo ću pomenuti naše „Burning Circle“ i „A|Symmetry“ na koje me stil (i sam stvaralački pristup) ovih Francuza najviše podseća. 
5/5

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva