Kako sam postao... Igor Todorović Zgro

Novi Sad je prema broju bendova, koncerata, fanova i muzičkom istorijskom nasleđu definitivno prestonica panka u Srbiji. Jedan od najzaslužnijih za promociju ovog žanra jeste Igor Todorović Zgro. Zahvaljujući Zgrou Novi Sad ima veliki dvodnevni festival, (minimum) dve večeri Explosive bine Exit festivala i dostupnu SKCNS ’’Fabriku’’ u Kineskoj četvrti za promociju i uživanje vokalno-instrumentalnih izvedbi svetskih i domaćih hardcore/punk izvođača i grupa. Pored profesionalnog angažmana u SKC-u Novog Sada, Zgro je koautor knjige ’’Novosadska Punk Verzija’’, nekadašnji vokal u bendovima Buka za Decu i legendarnog No Speed Limit-a i veliki fan fudbalskog kluba ’’Partizan’’ iz Beograda. Pred vama su odgovori na pitanja šta ga učinilo onim što jeste danas i čemu je najzahvaliniji u kreaciji njegove ličnosti, karaktera i stava.

Ovo mi je verovatno najteže pitanje pošto muziku slušam dobrih 30 godina i sve se vrti oko panka. Kad sam počeo da slušam pank na prelazu iz 1986. u 1987. GBH „City Baby Attacked By Rats“ mi je bio sve u životu, vrlo brzo potom navukao sam se opasno na prvi i drugi Suicidal Tendencies pa Cockney Rejects, Dead Kennedys, Bad Brains, PTTB, Snuff, RKL, Descendents, Heresy, Stupids, Youth Of Today, Gorilla Biscuits, Token Entry, Judge...
Mogao bih po fazama, ili žanrovima da nabrajam bitne i drage bendove, albume i pesme do preksutra... Kad podvučem crtu, nikad nisam recimo prestao da slušam s jedne strane Dag Nasty, Cro Mags, Sick Of It All, s druge Specials, Madness, Cock Sparrer... Od relativno novijih imena volim Argy Bargy, Red Dons, Night Birds, Night Fever, Bishops Green, Crown Court, Gimp Fist... Nedavno sam nabavio „Up In Arms“ od Bloodclot – au, kakva albumčina, davno me neki hardcore nije ovako oduvao!

Nikad nisam bio preteran filmofil, nisam pamtio niti patio od imena glumaca i reditelja... Tokom 90-ih pogledao sam bukvalno sve što je dolazilo u bioskope. Odlasci u bioskop mi imaju smisla i danas... Retko kad sam iznajmljivao video kasete ili dvdijeve, ne pamtim kad sam pogledao neki film kod kuće, osim muzičkih dokumentaraca. Kad me neko pita zašto punk kažem mu da pogleda film „Good Vibrations“ – tu je sve objašnjeno. Pošto sam zaražen generalno engleskom kulturom, pre muzike navukao sam se na fudbal... ID sam gledao deset puta minimum. Sećam se, prikazivao se u letnjem bioskopu Tribine mladih, tri dana za redom... Išao sam sva tri dana, kiša je pljuštala poslednje večeri ali je nas četvoro odgledalo film po „stoti“ put do kraja. Ako bih trebalo da izaberem neki film koji nema veze sa muzikom i fudbalom, prvo mi na pamet pada Amelija Pulen, lep film skroz!

Ceo svoj radni vek moja mama je radila u pošti. Dobar deo karijere bila je upravnica u šalter sali pošte 2 kod Limanske pijace, a upravo ta pošta bila je glavna za sve pakete i pošiljke. Dakle, sve što je štampano recimo u Forumu prolazilo je kroz njene ruke. Na dnevnom nivou dobijala je i donosila kući gomilu pisanih romana i stripova. Imao sam sve one ukoričene Princ Valijante, zatim Stripoteke... Voleo sam Teks Vilera, Ken Parkera pa Mister Noa, Dilan Doga... pročitao svakog Dok Holideja, Šejna, Vajat Erpa, ali jednostavno nisam ih skupljao niti se previše ložio na njih. Od kada radim u SKC-u zbližio sam se sa devetom umetnošću s obzirom da, evo baš ovog vikenda, organizujemo 11. novosadski strip vikend i da smo objavili ne mali broj strip albuma... [Zgroov tekst objavljujemo nakon strip vikenda koji pominje - prim.ur.] Sviđaju mi se radovi Ivice Stevanovića. Potom... Neša Gucunja je totalni frik, ubija kako crta, dobar momak, previše skroman...

Nemam omiljenog... izdvojio bih Crnjanskog, Pekića, Mihiza... „Autobiografija o drugima“ – davnih godina pročitao sam ovu knjigu na preporuku kuma, od tada sam je hvatao u ruke sigurno desetak puta. Na prvi deo mislim, mada i u drugom ima opasnih priča.
Devedesetih godina i u prvoj deceniji ovog veka pomno sam pratio sve što se dešava na ostrvu pa sam bukvalno gutao Nika Hornbija, Bila Brajsona, Tonija Parsonsa, Hanifa Kurejšija... Volim „About a boy“, „Pitch fever“, „High Fidelity“, „Priče s malog ostrva“... Lepa knjiga je i „Svila“ Alesandra Barika. Kada je kod nas prvi put objavljena „Pitch Fever“ odnosno „Stadionska groznica“ dvojica drugara i ja smo uradili korekturu za drugo izdanje pošto je u prvom bila masa grešaka.
U poslednje, sad već, dve decenije više sam čitao knjige muzičke i fudbalsko/navijačke tematike. „Steamin In“ ili na našem „Zaletanje“, Kolina Vorda je klasična lektira. Zakon! Takođe i knjiga „Hoolifan“. Rotenova autobiografija „Zabranjeno za Irce, crnce i pse“ je fenomenalna, iako se nikad recimo nisam sekao na Pistolse. Stinkijevu „Cockney Reject“, takođe sam pročitao više puta. John Robb, publicista i frontmen sastava Goldblade objavio je „Punk Rock: An Oral History“, to je najkompletnija i najbolja knjiga o panku koju sam pročitao. S druge strane: „American hardcore history“ potom „NYHC 1980-1990“ i „Radio Silence“ su tri obavezne lektire za sve koji vole američki HC.

Naravno, pamtiću zauvek prvu svirku na koju sam otišao, sad već davne 1988. svirali su u Ekonomskoj školi KBO, Kapetan leshi, Vrisak generacije i Fluorel tačkaš. Tada sam znao da nema nazad, da je to to.
Oproštajna svirka Proleća i Mitesersa iz 1993. pamti se večno... Klub koji može da primi recimo 150 ljudi a prodato preko 300 ulaznica... pakao, jedni preko drugih, stage diving non stop, gorelo je bukvalno!
Voleo sam svirke u Linei, to je period kad sam bio tinejdžer 1989-1991. Sjajan dvodnevni festival „Bolje uživo nego na mrtvo“... U Linei sam gledao onaj prvi Overdose. Momci su bukvalno pokidali, zvučali su kao bilo koji ozbiljan strani bend.
Iz Linee izdvajam i prvi dolazak KUD Idijota u Novi Sad, 10. maja 1989. S finala kupa direktno sam s drugarima stigao na sam početak svirke.
Rani koncerti Ateista u gradu... svaki je bio događaj za prepričavanje i dugo pamćenje... Potom Vrisak generacije u Kazinu 1991. Pa Provokacija u Chamelotu 1999.
Sećam se i onog prvog Mad Ball/Ignite/Straight Faced giga u Pešti 1996... uh kakav pakao!
Madness u Brimingemu 2002, kad krcata hala od 15.000 ljudi u transu peva sve, bend se bukvalno nije čuo od horskog pevanja.
Pamtiću zauvek i prvi odlazak na pank festival u Blekpul 2006. Tada sam prvi put gledao Cock Sparrer. Nakon toga u Blekpulu sam bio još osam puta, a Sparere gledao ukupno deset puta...
Najbolji koncert na Exitu ikad – Suicidal Tendencies na Explosive Stageu! Lom na bini a u publici borba za život!
Takođe, odlazak u Bratislavu samo zbog svirke malog benda Red Dons izuzetno mi je drag! Taj bend je nešto posebno!
Mogao bih do ujutru ovako...