Foto: Dani urbane kulture
S obzirom da je za par sati temperature pala za 20 stepeni, ceo dan sam bio šlogiran i pitanje je bilo da li ću se pojaviti na drugoj večeri Dana Urbane Kulture. Međutim, kako se radi o jednom od retkih dešavanja u našem gradu, reših da stisnem zube i ne budem sisa, pa negde oko pola 8 zapucasmo na Moravu da ispratimo treći po redu DUK festival. A, kao posledica mog stanja, ovo je prvi tekst koji sam napisao da sam bio apsolutno trezan. Mada, to nema veze ni sa čim.

U trenutku kada smo prošli kapiju i ušli na festival sam se razočarao, jer je bilo jako malo ljudi, iako je svirka trebala da počne svakog trenutka, a takmičenje skejtera i roleraša je bilo pri kraju. Iako mi je jasno da je vreme bilo sranje, pričalo se po gradu da je cena ulaznice od 300 dinara uticala da dosta ljudi ne dođe na festival, što smatram porazom nas Čačana, jer ako jedinu dobru stvar ove godine (do sada) propuštamo zbog pišljivih 300 đunti, onda stvarno ne treba da se pitamo zašto smo došli tu gde jesmo – u kanal.

Svirka je kasnila čitavih sat vremena, ljudi su se polako skupljali, a tonska proba je konačno završena. Izlazi Strahinja, jedan od organizatora, pozdravlja stotinak ljudi u publici, najavljuje prvi bend i poručuje svima da su na TV-u najavili da večeras više neće biti kiše, koja kao u inat počinje baš u tom trenutku. Momci iz Čačka, bend Četiri osobe, otvara festival i, čini mi se, počinje svoju prvu svirku u svom gradu. Dva člana ekipe su već svirala u bendu Zbedem, a druga dva člana u rok bendu Poker. Iako nisam znao baš šta od njih da očekujem, zbog prve dvojice sam se nadao bar za nijansu žešćem zvuku, ali ovaj bend svira rokenrol sa uticajima bluza i nikako nisam mogao da predvidim. Na trenutke su me podsetili na Smak ili neke slične bendove, tipa YU Grupa, ali generalno mi njihova muzika nije legla jer takav rok nikad nisam voleo niti slušao, a podsećao me je na muziku koju su slušali moji matorci. Svirački su odsvirali besprekorno, ali me je obrada pesme čačanskog benda Zbedem, koji sam  mnogo voleo, nije pogodila tamo gde treba, pa sam se uputio u suprotnom pravcu od bine.

Kiša je padala kao da pada za pare, a bend Reflection je izašao na binu. Zbog prva dva benda sam generalno i došao na svirku, i sa iščekivanjem sam čekao da milanovčani počnu, sklupčan sa još gomilom ljudi ispod montažne lože. I bend Reflection je, kao i prethodni bend, sastavljen iz dve polovine, a u pitanju su članovi bendova Soulcage i The Brushalters. Momci sviraju pomalo depresivni post-hardcore sa vrištećim vokalom, na moje veliko iznenađenje, a kontam i da je dobar deo publike mislio da ćemo čuti mlađeg brata benda Soulcage. Odsvirali su sjajno, izgledali su na bini kao jedan, kao bend, a pevač je na mene ostavio najjači utisak, svojim bolnim, vrištećim vokalom, koji je zvučao kao mu neko zabija vrele eksere u oči. Jedino što mi je falilo u njihovom nastupu je bilo malo dinamike. Nekako su ravno odsvirali, ništa se nije izdvajalo osim poslednje pesme. Što se sviranja tiče, otprašeno majstorski, sa stilom, ništa manje nisam ni očekivao.

Sledeći bend je bio Larska. Kada su Kragujevčani počeli, nešto više ljudi se skupilo ispred bine, a kiša je jenjavala. Iako je stoner u poslednjih par godina kod nas uhvatio zamah, nije pravac koji preferiram (o bože, osećam se kao dežurni kenjator koji ništa ne sluša i ništa mu se ne sviđa), ali mi je Larska zanimljiva zbog dva basa i odsustva električne gitare, a bas gitara je upravo my weapon of choice. Slušao sam ih par puta, i svaki put su svirali tako dobro, da im je to valjda standard. Kao i ovog puta. Masa je počela hipnotisano da se klati dok su se šareni oblaci omamljujućeg dima širili kroz publiku. Zvučali su tripozno i mračno i zaista smatram da pred ovim bendom stoje sjajne stvari u budućnosti. Na njihov energičan nastup, odličan zvuk i sjajnu atmosferu, jedinu mrlju je bacio vokal benda koji je šatro slučajno pozdravio domaću i gostujuću publiku sa „Dobro veče, Kragujevac”, a zatim se ispravio. Nepotrebno, zaista.

Ritam Nereda oprali. Kratko i jasno. Za 30 godina, ovo im je prva svirka u Čačku i znam gomilu ljudi koja je jako dugo čekala ovaj koncert. I dobili su ga. Pesme kao što su Ne, Heroj, 10 godina, Boje se, Hiljade, Divan dan i druge, bile su horski otpevane, šutke su u jednom trenutku postale opšta tuča a oko 350-ak, plafon 400 ljudi je u dahu ispratilo nastup. Svirali su onako koliko vrede, zvuk je bio sjajan, a svirka je bila besprekorna. Momci su sa bine pokretali publiku, komunicirali sa ljudima, zahvalili se organizatorima nekoliko puta, I, posle nekih sat vremena svirke, odsvirali Put beznađa zajedno sa publikom, i krenuli da siđu sa bine. Ali, publika koja je tražila bis nije htela da popusti, pa se ekipa vratila na binu, odsvirali Ajde i ustupili mesto Prtiju. Odvalili su stvarno.

Prti Bee Gee je počeo sa setom, ja sam ostao dve pesme i rešio da palim. Uz dužno poštovanje izvođaču, to baš nije moj fah, pa bolje onda i da ne kenjam ništa jer se u rep muziku ne razumem. Ono što znam je da su se svi koji su ostali, proveli dojajno.

 Sumiranje utisaka ne može nikako da prođe bez klevetanja neba i kiše koja je baš ozbiljno padala, jer sam video dosta ljudi koji su otišli čim je svirka počela, a zbog koje se livada pored Morave, na kojoj je održan festival, pretvorila u vodom natopljeno blato. Ali i to na stranu, drago mi je što imamo ovaj festival, jer je on jedna od samo par dobrih stvari koje ovaj grad ima, iako sam festival ide u nekom mainstream pravcu, i počinje da odstupa od onog što je zamišljeno prve godine. Znam da su se organizatori namučili i da su zaradili dosta sedih ovih dana, jer su bili bez neke velike podrške, kako grada, tako i sponzora, pa čak i dela ekipe.

Nadam se da će podrške u buduće biti, da će ekipa sledeće godine biti kao jedan, i da će se brojni problemi, prvenstveno finansijski, mnogo lakše rešiti. Jer, ako tako ne bude, slutim samo loše stvari. A, u ovom gradu loših stvari ima i previše. Na kraju – odlično veče, odlična svirka i druženje sa gomilom kreativnih i pozitivnih ljudi, koji su, nadam se, ovim festivalom konačno u svom gradu dobili ono što su jako dugo tražili. Svoje mesto.