Kako sam postao... Saša Rakezić (Aleksandar Zograf)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Aleksandar Zograf je jedan od najznačajnijih srpskih strip autora. Iza pseudonima, krije se Saša Rakezić (1963), umetnik rođen u Pančevu koji iza sebe ima skoro 40 godina autorskog rada. 
Počeo je kao fanzinaš ali je to nedugo kasnije preraslo u saradnju sa tada vodećim jugosolovenskim časopisima za umetnost i kulturu, kao što su NON,  Ritam, Rock i Mladost. Od početka devedesetih objavljuje i u inostranstvu - najčešće u SAD ali i u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Grčkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj... Sarađuje sa časopisima kao što su The Comics Journal, Zero Zero, Weirdo, Rare Bit Fiends, Buzzard, Cow i Tantalizing Stories. U Srbiji postaje stalni saradnik nedeljnika Vreme. 
Zografovi najpoznatiji stripovi su Life Under Sanctions, Psychonaut, Dream Watcher i Bulletins from Serbia. U proteklih dvadesetak godina, sarađivao je sa autorima kao što su Jim Woodring, Mark Martin, Rick Veitch, Lee Kennedy i Robert Crumb. 
Zograf stvara pod uticajem autora kao što su Alexei M. Remizov i Curzio Malaparte, njegove stripove odlikuje fascinacija stanjem između jave i sna, hipnagogičkim stanjima u kojima vlada čudna logika, nižu se slobodne asocijacije, ističu se apsurdni detalji, magični detalji koji uvek sadrže element komičnog u sebi. Sa druge strane, Zograf se na jedinstven način trudi preneti nam lične utiske o svetu u kojem živimo, ali to su utisci čoveka koji nije sasvim prilagođen životu u savremenom, modernom svetu, pa su zato u njegovim stripovima predstavljene čudne, ujedno i zastrašujuće i smešne vizije, prizori koje je autor možda upravo morao nacrtati da bi nekako poverovao u njih. U zadnje vreme, Zograf se bavi i found artom (fotografije, čestitke, pisma koje nalazi na buvljacima) kao i crtanjem stripova o zanimljivim anegdotama iz istorije svetske, jugoslovenske i srpske kulture (na primer o gostovanju Jonathana Richmana, o grupi La Strada, o Miodragu Petroviću Čkalji, o životu u međuratnoj Jugoslaviji i sl.). Dakle radi se o nesumnjivo fascinantnoj ličnosti, pa pogledajmo onda, kako je Saša Rakezić postao Aleksandar Zograf!


Bendovi, muzičari i albumi


Smatram da je detinjstvo uzbudljivo doba, vreme kada doživljavamo utiske koji se zavlače duboko pod kožu. Ja sam imao sreće da su moji roditelji tek napunili dvadesetu kada sam se rodio, i da su bili praktično prva generacija koja je u našoj sredini slušala rok muziku. S obzirom da sam rođen 1963, imao sam samo šest godina kada su se završiče šezdesete, ali se dobro sećam vibracije tog vremena, i poleta, neke nade, koja je odjekivala u tadašnjoj rok muzici. Postojao je osećaj da se krećemo ka nekom boljem svetu, da će vreme doneti promene na bolje, ali se brzo sve urušavalo, i sedamdesete su bile vreme narastajućeg pesimizma. Ipak, neku vrstu oduševljenja, ili povratka izvornom oduševljenju,  sam kasnije pronašao kod Jonathana Richmana. Imao sam tu sreću da ga sretnem u San Francisku početkom dvehiljaditih, i on mi je rekao da su sve njegove pesme zapravo tužne, ali to je već druga priča. Kao tinejdžer sam počeo da slušam avangradnu grupu The Residents, koji su bili radikalni odmak od svega što je do tada uopšte  postojalo u popularnoj muzici. I njih sam na kraju sreo i upoznao, razume se bez maski. Nisam li Srećković, recite? Učestvovao sam  (zajedno sa Predragom Popovićem i Goranom Tarlaćem) u kreiranju knjige o grupi Luna, oni  su – zajedno sa La Stradom – bili nešto najbolje, po mom mišljenju, što se na ovoj sceni uopšte pojavilo. Ali spisak moje omiljene muzike i albuma mogao bi da zauzme ogroman prostor.

Reditelji i filmovi


Mislim da je crni talas bio jedan od najznačajnijih iskoraka naše kulture ka... svetskoj kulturi - Makavejev, Pavlović i Petrović su klasici, ali takođe sam voleo Čkalju i Miju, kao autentični izraz našeg humora. Uopšte, kao da sam se kretao između nekakvih krajnosti - osim Wernera Herzoga, skoro svi klasici svetske kinematografije  koje sam voleo bili su komedije. Herzog je duboko mističan, ezoteričan, što me je istinski impresioniralo, s obzirom da sam oduvek bio (neobjašnjivo) gladan avangardnog. Ali sam  takođe voleo svekomunikativnost, mudrost komedije. Obožavao sam filmove Jacquesa Tatija, naročito sam voleo da njegove filmove posmatram sa ocem, koji se glasno i sa uživanjem smejao.

Stripovi


Kao i svaki klinac koji je rastao u Jugoslaviji, čitao sam Politikin Zabavnik, Stripoteku, Alana Forda. I sve drugo što ste mogli da pazarite na trafici.  Tek kad sam navršio dvasdeset i neku, otkrio sam tradiciju američkog andergraund stripa, koji  je u to vreme bio već stvar istorije. Sa ljudima kao što su Robert Crumb sam u kontaktu već dosta godina, a pismo Jaya Lyncha me je učvrstilo u nameri da se uopšte bavim stripom. Tokom devedesetih, kada sam i sam počeo da intenzivnije objavljujem, bilo mi je  značajno da se upoznam sa radom autora kao što su Jim Woodring, Rick Veitch, Julie Doucet, Bill Griffith... Iako sam radio na različitim stripovskim poetikama, svako od njih je na svoj način bio inspirativan.

Pisci i knjige


Iz nekog razloga, oduvek me je privlačilo sve što je do nas doprlo iz antike. Bilo da je u pitanju književnost, ili filozofija... Reči, koje do nas stižu iz tako duboke prošlosti, su bile predmet moje neutažive radoznalosti. Takođe, volim da na buvljoj pijaci pronađem zaboravljene knjižice, kao što je (samo jedan primer, a bilo bi ih na stotine) – Ženidba Šarla Šaplina, koju potpisuje D.I.Jejo, inače beogradski novinar, sjajno izdanje iz tridesetih godina. A pronašao sam još mnogo toga – dečije knjige, kataloge, zapise, čak i nikada objavljene tekstove. Sve je to bilo vrlo zanimljivo, često i ilustrovano na upečatljiv način, a traganje i pronalaženje tih materijala poseban je doživljaj... Tokom poslednjih godina čitam dosta naučne literature, pošto je moja velika pasija arheologija.

Događaji


Sećam se koncerata rane Azre, početkom osamdesetih, koji su zaista bili za pamćenje. Naročito sa protokom vremena, i kao suprotnost onoj kasnijoj Džonijevoj fazi, koja je bila prilično nezanimljiva.
Među zanimljiva dešavanja spadaju strip festivali – to su okupljanja na kojima možete da sretnete puno zanimljivih ličnosti, s obzirom da je većina strip crtača neka vrsta autsajdera koji  guraju svoje, često uprkos nerazumevanju.
Međutim,  za mene je bila uzbudljiva poseta pećini Magura, koja se nalazi u Bugarskoj. To je jedino mesto na Balkanu, gde možete da vidite pećinske crteže (koji potiču iz različitih perioda praistorije).  Danas je ulazak u tu pećinu zabranjen, da bi se zaštitile slikarije, koje blede uticajem daha posetioca, ali u vreme kada sam se ja tamo zatekao još je bilo moguće odšetati u pećinaku dvoranu sa crtežima, impresivan doživljaj, naročito s obzirom da taj lokalitet još uvek nije dovoljno poznat van Bugarske...



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva