Malo mi je da budem pop u svom selu
Helly Cherry
Na današnji dan pre tačno 25 godina prvi put sam se popela na binu sa bendom „Wagner hat lang gehalten“ u niškom klubu „Underground“. Slavim ovaj dan kao početak svoje karijere, mada sam sa šest godina prvi put javno pevala ali nije bilo tako važno kao ovo.
Počeli smo da drndamo neke naše ideje Nikola, Traja i ja u Trajinoj sobi sa ritam mašinom svakog dana i to nam se mnogo dopalo. Kako se Trajin brat Mine družio sa „Patuljanima“, koji su nam bili idoli u svakom smislu, jednog dana su kucnuli na vrata sobe i ušli da nas ohrabre i da nam kažu da to što drndamo nije loše at all. Tako ohrabreni pitali smo drugara Maneta da svira sa nama i probe prebacili u njegovu kuću u Durlanu. Visili smo u „Undergroundu“ svako veče i jedne od tih večeri pitali Aleksa da i mi sviramo. Pitao nas je ne šta sviramo nego šta slušamo i tako smo zakazali naš prvi koncert..
Ne mogu da kažem da je ostalo istorija, ali na neki način i jeste jer bez lažne skromnosti „Wagner“ je jedan od najvažnijih alter bendova na ovim prostorima posle „Patuljana“ i naravno „Dobrog Isaka“. U bend je ubrzo za stalno mesto bubnjara došao Ljuba, moj školski drug i onda je krenula mašina. Imali smo najlepši prostor za probe verovatno u Srbiji tada, u potkrovlju ŽTP-a, sa klavirom, telefonom, kožnom ugaonom garniturom i neograničenim vremenom za stvaranje i to je bilo barem tri puta nedeljno po nekoliko sati. To nas je inspirisalo da stvorimo opus kojem se i dandanas divim jer smo sa 16-17 godina pravili onako ozbiljnu muziku. Menjali smo instrumente među sobom pa smo posle to radili i na bini. Stvorili smo alter-ego „Wagnera“ koji smo nazvali „Kinematografija kaktusa“ .. Svirali u nedogled, kreativno se svađali i klali ali na bini smo bili nezaustavljivi. Nismo čak imali ni sve od svoje opreme, uvek smo za probu morali da pozajmimo neki od instrumenata ili kablove, kaiš za gitaru. Nismo imali ni kintu ni cigare nekad ni trzalice. Sekli smo plastiku. Ali smo svirali. U nadahnuću.
Pod svoje nas je uzeo Peđa Cvetičanin i to je najvažniji trenutak koji nam se desio. Ne samo što smo otkidali na „Isaka“ nego što je tu našu divljačku mladalačku energiju kanalisao i usmerio na pravi način i rezultat toga je album od 12 pesama koji smo snimili u narodnjačkom studiju kod Olija „Zlatna nota“ na 12 kanala.Sada bendovi toliko potroše samo na bubanj. Album nikada nije objavljen jer tada niko nije bio zainteresovan da fura niški alternativni bend bez para sa samo dobrom voljom i talentom. Mada smo bili prihvaćeni sjajno svuda, izazivali oduševljenje. I danas mi pišu ljudi koji se sećaju naših koncerata ili su nas slušali na raznim radio stanicama. Tada je radio bio značajan medij. Album je sa traka 2016. skinuo na originalnom mikseru i masterovao ponovo Ivan Jelenković Pivc u svom studiju „Furuna“ u Parizu i postavili smo ga na Bandcamp da ljudi slušaju koliko hoće. Konačno.
Radili smo kratko ali značajno. Izgoreli smo. Nikola će da vam kaže uvek da sam ja kriva što se bend raspao i to jeste delom istina. Nisam mogla više da uzaludno slušam pohvale bez konkretnih rezultata i izdanja koje se sigurno neće desiti. A bez izdanja nije bilo šanse da napredujemo i odemo dalje.
Ali „Wagner“ je moje čedo, firstborn. Zbog „Wagnera“ sam prezime promenila u Wagner. Zbog „Wagnera“ sam ono što jesam. Učila sam i posle toga i stvarala ali ništa značajno me nije pomerilo u neku stranu. I ovo što radim sada je zbog „Wagnera“. A radim puno, sa Language.Sex.Violence, sa G., sama, sa prijateljima, za kompilacije. Uživam u tome skroz. Ovaj dan i ovaj prvi fiks koji sam dobila na bini učinio me večnim ovisnikom.
Posle 25 godina nemam nikakav pametan savet da dam ni sebi a ni drugima. Svako zna za sebe. Nije isto ni vreme a ni ljudi a ni pristup. Pišem o tome na ovim stranicama često. Više sam razočarana u to kako jeste sada nego što sam očekivala. Mada sam pop u svom selu, ništa od toga nemam osim što sam stroga i nadrkana, a i imam godina za to da mi da za pravo. I pored toga samo mogu da poručim svima kao što je meni Cvetičanin jednom „pamet u glavu“ i toliko. Da objašnjavam polutalentovanom klincu ko sam i šta znam kad mi zlurado kaže u odvratnom kafiću gde je šanker i tezgari Dina Dvornika, ima autorski besmisleni bend koji svira samo na protekciju: za tih 25 godina si barem mogla da naučiš da sviraš bas malo bolje.. Sjajno!! I pored sve svoje nadrkanosti ne bih ni njemu ni bilo kome drugom rekla ništa ni slično. Jer ne zna, a sa takvim stavom nikada neće ni saznati. Jedino mogu da mu ponudim da u kompenzaciju ja njega naučim ponešto, eto.. Nije moj tip, ali žrtvovaću se ako treba. Za umetnost.
Koliko bih imala lepih priča da ispričam, uporedim da je mnogo mnogo manje ružnih. Sada je ružno. Jer smo izvrnuli naopačke sve što smo mogli da izvrnemo. Samo što ja neću da odustanem. Ni od sebe a ni zbog sebe. Malo mi je da budem pop, idem da budem mitropolit a možda i patrijarh.
Pa se čujemo za 25 godina da ga izmerimo opet...
Počeli smo da drndamo neke naše ideje Nikola, Traja i ja u Trajinoj sobi sa ritam mašinom svakog dana i to nam se mnogo dopalo. Kako se Trajin brat Mine družio sa „Patuljanima“, koji su nam bili idoli u svakom smislu, jednog dana su kucnuli na vrata sobe i ušli da nas ohrabre i da nam kažu da to što drndamo nije loše at all. Tako ohrabreni pitali smo drugara Maneta da svira sa nama i probe prebacili u njegovu kuću u Durlanu. Visili smo u „Undergroundu“ svako veče i jedne od tih večeri pitali Aleksa da i mi sviramo. Pitao nas je ne šta sviramo nego šta slušamo i tako smo zakazali naš prvi koncert..
Ne mogu da kažem da je ostalo istorija, ali na neki način i jeste jer bez lažne skromnosti „Wagner“ je jedan od najvažnijih alter bendova na ovim prostorima posle „Patuljana“ i naravno „Dobrog Isaka“. U bend je ubrzo za stalno mesto bubnjara došao Ljuba, moj školski drug i onda je krenula mašina. Imali smo najlepši prostor za probe verovatno u Srbiji tada, u potkrovlju ŽTP-a, sa klavirom, telefonom, kožnom ugaonom garniturom i neograničenim vremenom za stvaranje i to je bilo barem tri puta nedeljno po nekoliko sati. To nas je inspirisalo da stvorimo opus kojem se i dandanas divim jer smo sa 16-17 godina pravili onako ozbiljnu muziku. Menjali smo instrumente među sobom pa smo posle to radili i na bini. Stvorili smo alter-ego „Wagnera“ koji smo nazvali „Kinematografija kaktusa“ .. Svirali u nedogled, kreativno se svađali i klali ali na bini smo bili nezaustavljivi. Nismo čak imali ni sve od svoje opreme, uvek smo za probu morali da pozajmimo neki od instrumenata ili kablove, kaiš za gitaru. Nismo imali ni kintu ni cigare nekad ni trzalice. Sekli smo plastiku. Ali smo svirali. U nadahnuću.
Pod svoje nas je uzeo Peđa Cvetičanin i to je najvažniji trenutak koji nam se desio. Ne samo što smo otkidali na „Isaka“ nego što je tu našu divljačku mladalačku energiju kanalisao i usmerio na pravi način i rezultat toga je album od 12 pesama koji smo snimili u narodnjačkom studiju kod Olija „Zlatna nota“ na 12 kanala.Sada bendovi toliko potroše samo na bubanj. Album nikada nije objavljen jer tada niko nije bio zainteresovan da fura niški alternativni bend bez para sa samo dobrom voljom i talentom. Mada smo bili prihvaćeni sjajno svuda, izazivali oduševljenje. I danas mi pišu ljudi koji se sećaju naših koncerata ili su nas slušali na raznim radio stanicama. Tada je radio bio značajan medij. Album je sa traka 2016. skinuo na originalnom mikseru i masterovao ponovo Ivan Jelenković Pivc u svom studiju „Furuna“ u Parizu i postavili smo ga na Bandcamp da ljudi slušaju koliko hoće. Konačno.
Radili smo kratko ali značajno. Izgoreli smo. Nikola će da vam kaže uvek da sam ja kriva što se bend raspao i to jeste delom istina. Nisam mogla više da uzaludno slušam pohvale bez konkretnih rezultata i izdanja koje se sigurno neće desiti. A bez izdanja nije bilo šanse da napredujemo i odemo dalje.
Ali „Wagner“ je moje čedo, firstborn. Zbog „Wagnera“ sam prezime promenila u Wagner. Zbog „Wagnera“ sam ono što jesam. Učila sam i posle toga i stvarala ali ništa značajno me nije pomerilo u neku stranu. I ovo što radim sada je zbog „Wagnera“. A radim puno, sa Language.Sex.Violence, sa G., sama, sa prijateljima, za kompilacije. Uživam u tome skroz. Ovaj dan i ovaj prvi fiks koji sam dobila na bini učinio me večnim ovisnikom.
Posle 25 godina nemam nikakav pametan savet da dam ni sebi a ni drugima. Svako zna za sebe. Nije isto ni vreme a ni ljudi a ni pristup. Pišem o tome na ovim stranicama često. Više sam razočarana u to kako jeste sada nego što sam očekivala. Mada sam pop u svom selu, ništa od toga nemam osim što sam stroga i nadrkana, a i imam godina za to da mi da za pravo. I pored toga samo mogu da poručim svima kao što je meni Cvetičanin jednom „pamet u glavu“ i toliko. Da objašnjavam polutalentovanom klincu ko sam i šta znam kad mi zlurado kaže u odvratnom kafiću gde je šanker i tezgari Dina Dvornika, ima autorski besmisleni bend koji svira samo na protekciju: za tih 25 godina si barem mogla da naučiš da sviraš bas malo bolje.. Sjajno!! I pored sve svoje nadrkanosti ne bih ni njemu ni bilo kome drugom rekla ništa ni slično. Jer ne zna, a sa takvim stavom nikada neće ni saznati. Jedino mogu da mu ponudim da u kompenzaciju ja njega naučim ponešto, eto.. Nije moj tip, ali žrtvovaću se ako treba. Za umetnost.
Koliko bih imala lepih priča da ispričam, uporedim da je mnogo mnogo manje ružnih. Sada je ružno. Jer smo izvrnuli naopačke sve što smo mogli da izvrnemo. Samo što ja neću da odustanem. Ni od sebe a ni zbog sebe. Malo mi je da budem pop, idem da budem mitropolit a možda i patrijarh.
Pa se čujemo za 25 godina da ga izmerimo opet...
Olja Wagner