"Labudova pesma" Swansa u Beogradu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Tekstura buke

Nikad neću zaboraviti jednu glupo propuštenu priliku kada sam pre desetak godina mogao da idem na koncert grupe Echo and The Bunnymen u SKC-u. Na žalost tada sam odustao od odlaska na ovaj koncert jer sam morao da idem na svadbu jedno mog tadašnjeg drugara. Posle toliko godina još uvek mi je ostala velika žal za tom svirkom - ko zna da li ću ikada imati priliku da vidim ovaj meni omiljeni bend - dok sa tim drugarem na čiju svadbu sam išao više niti se družim, niti se viđam. Ovaj put sam imao sličnu situaciju, samo što je umesto koncerta Swansa trebalo da idem na neku veridbu. Ipak, ovaj put, bukvalno u poslenji momenat, ta veridba je pretvorena u jedan manji i intimniji događaj, pa sam ja otpao sa liste zvanica i - hvala bogu - ostao sam slobodan da idem na koncert grupe Swans. Eto, ...

U Beograd smo stigli nas trojica iz Kovačice kao fanovsko-novinarska ekipa i ispred Doma omladine bili već oko 18 časova u nadi da će jedan od nas dobiti intervju sa Majklom Džirom. Posle nekih kraćih dogovaranja mogućnost za intervju je otpala - vremenski raspored benda nije dozvolio -  pa smo mogli samo da se prepustimo čekanju i šetanju od lokala do lokala (u Mornaru ne prodaju girice. O, ironije). Vreme je nekako prolazilo ali nešto pre 22 časa mi je čekanje dosadilo pa sam ušao unutra, taman na vreme da pogledam predgupu - Little Annie.

Na ulazu su delili čepove za uši, lepo zapakovane i naizgled funkcionalne samo za jednokratnu upotrebu. Posle onolikih svirki koje sam posetio, nisam osećao nikakvu potrebu za čepovima za uši ali sam - kad ih već dele za džabe - uzeo sebi jedan par. Ostaće mi za uspomenu. Inače pre koncerta su na par mesta upozoravali publiku da bi trebalo koristi ove čepove ali činilo mi se da je to više zbog pravljenja fame nego iz realne potrebe. Buka zaista jeste bila ekstremna. Verujem da bi se uplašio neko ko je prvi put u životi na koncertu ove vrste. Mada ne verujem da bi iko zdrave pameti za svoj prvi koncert u životu odabrao baš Swans. Bilo kako bilo, pamtim i neprijatnija iskustva sa bukom!

Njujorška svestrana umetnica - pesnikinja, spisateljica, slikarka, glumica i pevačica -  Little Annie je u Beogradu imala scenski nastup koji je izgledao kao muzak iz predvorja pakla. Odmah na prvu loptu me je njen izgled i glas podsetio na pokojnu Amy Winehouse u smislu da bi Ejmi da je živa danas najverovatnije već izgledala baš ovako. Bio je ovo bolesno-sladak, veoma mračno-romantičan nastup. Koliko je Little Annie - poznata i kao Annie Anxiety i Little Annie Anxiety Bandez - svestrana govori i činjenica da je u toku svoje karijere sarađivala sa Kid Congo Powersom, Crass, The Wolfgang Press, Current 93, Coil, Nurse With Wound, Lee 'Scratch' Perry i Living Color. Dakle svega je tu moglo da bude ali je ovih 7-8 pesama bilo pretežno u mirnom tempu i sa ljubavnom tematikom. Pratnja za Little Annie je bio klavijaturista Paul Wallfisch koji je i u Swansima.  Little Annie trenutno promoviše svoj prošlogodišnji album Trace  (Tin Angel Records).

foto: Sallex Perić

Swans izlaze na binu tačno na vreme - u 23h. Bend ne troši vreme bezveze i odmah po nameštanju opreme i kratkog Džirinog sukoba sa kamermanom koji je bio ispred bine, bend kreće u The Knot. Radi se o epski dugoj pesmi koja je dala na znanje o čemu će ovde da se radi. Dakle pred nama je bilo oko 150 minuta grozomorne buke. Buke koja svojom minimalističkom strukturom bukvalno pomera unutrašnje organe, dok svojom primalnošću i svesnim odsustvom glavnih karakteristika pop ili rock and roll matrice slušaoca dovodi ili do mučnine i gađenja ili do neke vrste uvrnute ekstaze. I u jednom i u drugom slučaju - ako izdržite - neka vrsta katarze je neminovna. Zato je bilo pomalo promašeno insistirati na čepovima za uši, bolna jačina zvuka je isto tako deo ove muzike koliko je to i svaki trzaj po žicama ili udarac po bubnjevima.

Radilo se zapravo o raznim teksturama buke - sa bine je dopirao zvuk besomučnog ponavljanja najčešće samo jednog akorda ali ovaj šestočlani bend je sposoban da od jednog akorda i/ili jednog ritma napravi pesmu koja svoju strukturu nalazi u nekim višim, ili pak dubljim, unutrašnjim, sferama. Valjda nekako kao da posle 3-4 minuta slušanja monotonog ponavljanja jednog te istog - i veoma, veoma jakog - zvuka to počinje utiče na same sinapse u mozgu, koje vremenom počinju da se formiraju u skladu sa zvučnim talasima koji dolaze iz zvučnika. To je nekako kao kada slušaš pesme od Public image Ltd sa albuma Metal Box samo što je ovo podignuto na kub, jače, snažnije, glasnije. Za nešto manje od dva i po sata bend je odsvirao sledeće pesme: The Knot, Screen Shot, Cloud of Forgetting, Cloud of Unknowing, The Man Who Refused to Be Unhappy i The Glowing Man.

Swans su na turneji kojom promovišu album The Glowing Man (2016) a osim Majkla Džire (vokal, gitara), bend danas čine i gitarista Norman Westberg, lap steel gitarista Christoph Hahn, bubnjar Phil Puleo, basista Christopher Pravdica i pominjani klavijaturista Paul Wallfisch. Rekao bih da cela dinamika u današnjoj muzici Swansa počiva na tutnjavi i grmljavini Pulovih bubnjeva - koje ovaj često svira stojeći - i na zaista maestralnom i veoma emotivnom sviranju basiste Kristofera Pravdice (da li je naše gore list, ne znam).

Za sve ove godine gledanja svirki - svakakvih svirki - pa čak i ličnog bavljenja muzikom, ja nikad nisam video da basisti pukne ona najdeblja E žica i video sam to ove večeri kod Pravdice. Gitarista Westberg je pokazao kako se može svirati najekstremnija i najbučnija muzika a da se na sceni ponašaš gospodski i bez nepotrebnog prolivanja znoja. Naravno u centru pažnje je uvek bio Majkl Džira, frontmen sa manirima zlokobnog propovednika kojeg kroz ove pesme vode demoni iznikli možda upravo iz aure koju proizvodi nesnosna buka njegovog benda.

Postoje neke vesti da je ovo poslednja turneja grupe Swans. Moram da priznam da bi to bila velika šteta, jer u vreme kada je celokupna rock and roll priča postala jalovo polje u kojem čak ni novonastale i perspektivne atrakcije nemaju šta bitno i veliko da kažu, veoma su važne kultne grupe poput Swansa. Emotivne, bolno iskrene, ikonoklastične, neopterećene ikakvom potrebom ili željom za slavom ili parama, sposobne da zađu duboko i daleko iza svih granica normalnosti i  u žestokoj opoziciji prema savremenom etosu (recimo otvorena mržnja prema fanovima iz prvog reda koji koncert prate preko ekrana svojih telefona, udaranje i vika na ljude koji su platili kartu, znoje se i guraju se u prvom redu ispred bine). Ovo su ljudi koji bi zapravo trebalo da pokazuju put svakom klincu koji se dohvatio električne gitare sa namerom da njome menja svet.

Na kraju svirke, Gira je obećao da će se za petnaestakj minuta bend pojaviti kod štanda za prodaju ploča, majica i ostale robe koju su Swansi poneli sa sobom, ali smo mi umesto toga ipak pohitali do kola i pravac kući na spavanje, Ali, na pola puta do parkinga gde smo parkirali kola, negde kod neke zgrade obrasle drvećem i žbunjem, bio je mrak, bilo je nešto pre 2 noću, prišla nam je jedna devojka sa molbom da joj pomognemo da uđe u svoju zgradu jer ispred ulaza navodno stoji neki ludak koji je plaši. Ja je odmah pozvah da pođemo do njenog ulaza zajedno kad tamo stvarno neki bukvalno lud čovek sa ciglom u ruci stoji i brblja neke nepovezane stvari. Ispostavilo se da je čovek malo stariji i slabiji pa sam mu prišao i, kao, zagovarao ga, dok ova devojka nije ušla u zgradu i zaključala vrata. Ja sam se okrenuo da idem i ovaj ludak je krenuo da lupo onom ciglom po ulaznim vratima, nastavljajući da brbrlja nešto nepovezano. Ne znam da li je hteo da uđe ili da ide za tom devojkom. Zaista perfektan afterparty posle Swansa.

Ne propustite Swans ako budete u prilici!

Janko Takač



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva