Fotografisanje na koncertima: Beleženje uspomena ili pošast?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Evo zabavne igre za sledeći koncert koji budete posetili: Kada muzičari počnu da sviraju, oduprite se porivu da podignete svoj telefon i pikselima zabeležite taj momenat umesto da ga doživite.
 
foto: Pixabay

Iako nisu svi posetioci koncerata u ovom “modu”, veliki broj njih jeste, piše sajt Pitchfork.

A zapravo je najveći broj onih koji ne spadaju ni u opsesivne snimače, ali ni među one koji neće napraviti baš nijednu fotografiju ili snimak. Svaki snimak ili slika u neku ruku predstavljaju “koncertni pasoš”, nešto što možemo da nosimo uvek sa sobom i identifikujemo se kao posetilac tog događaja. Ali za to je potreban svega jedan dobar snimak, jedan dobra slika koja će biti konkretan podsetnik na koncert, pored sačuvane ulaznice ili majice koju ste tada kupili. Ipak, mnogima to nije dovoljno. Mnogi svoj virtuelni identitet baziraju na tome da objave niz slika sa koncerta i kažu “Hej, evo me u prvom redu!”.

Situacija je stigla u ćorsokak, zapravo, u kojem čak i pozivi izvođača da publika odloži svoje telefone – ostaju uzaludni. Muzički kritičari i fanovi takođe objavljuju veliki broj tekstova i neformalnih poziva da se prestane sa masovnim korišćenjem gedžeta na koncertima jer je takva praksa, u najboljem slučaju, iritantna, a u najgorem može čak i da naruši ili upropasti čitav šou.

Sve veći broj muzičara, od Bjork do Yeah Yeah Yeahs, ili učtivo traže od publike da prestane sa snimanjem ili taj zahtev formalizuje kroz zvanični pravilnik o ponašanju tokom nastupa. Ima i onih, poput benda Slipknot, sa kojima vam se može desiti da vam neko iz benda jednostavno izbije telefon iz ruku.

Ipak, situacija je i dalje komplikovana.
– Rekli smo “ne” fotografijama na našim koncertima, ali opet, ipak ljudi izađu jednom mesečno na neki događaj i plate kartu za naš nastup. Osećam se malo nelagodno, kao da tražim previše ili kao da je pomalo pretenciozno ako kažem “Nemojte vaditi telefone tokom našeg nastupa” – kaže Alex Scally iz američkog benda Beach House.

Deluje da muzičari imaju najviše moći da koncertnu kulturu oslobode ove loše navike, ali većina zvezda se suočava sa ovim problemom čak i nakon što jasno iznesu svoj stav.
Želim da kažem ovoj devojci, molim te prestani da me snimaš video-kamerom jer sam ja tu, u realnom životu, ispred tebe. Možeš da uživaš u realnosti, bolje je nego kroz kameru – poručila je pevačica Adele sa bine u maju prošle godine, prozvavši posetiteljku u prvim redovima.

Ipak, cela ova debata o kamerama na koncertima mogla bi uskoro da postane relikt prošlosti. Apple je još 2009. godine prijavio patent za aplikaciju koja detektuje infracrvene signale i onemogućava posetioce da fotografišu ili snimaju stejdž. Ovaj patent je specijalno osmišljen upravo za koncerte, tako da je vrlo moguće da u budućnosti nećete moći da tvitnete sliku sa koncerta ukoliko posedujete iPhone.

Zanemarimo li ovu distopijsku viziju budućnosti u kojoj će telefoni praviti više izbora nego mi sami, postoje i psihološki razlozi zašto treba da batalite korišćenje telefona na koncetima. Korišćenje kamera na koncertima mogu da utiču na vašu sposobnost da upamtite detalje sa istog. Linda Henkel, profesorka kognitivne psihologije sa Ferfild univerziteta, kaže da se sa kamerama ljudi ponašaju kao da su fotografije njihovo sećanje, a one to nisu.
Fotografija je odraz iskustva, ali ne i iskustvo – kategorična je Linda Henkel.

Ova naučnica je 2014. godine objavila studiju u kojoj istražuje kako fotografisanje na koncertima utiče na sposobnost ljudi da pamte ono što su fotografisali. Ona je ispitanike podelila u dve grupe i poslala ih u muzej. Jedna grupa je doživljavala eksponate svojim očima, a druga svojim kamerama. Kada su zamoljeni da fotografišu ceo eksponat, oni se kasnije nisu sećali tih eksponata, a Henkel je to nazvala “fotografskim umanjenjem efekta”.
Pažnja prilikom fotografisanja nije usmerena na sam objekat ili dešavanje već na misao “Fotografisao sam to” – navodi Linda Henkel.

Učesnici su eksponate pamtili bolje kada bi bili zamoljeni da zumiraju određeni njihov deo nego kada bi bila fotografisana celina. To ima veze sa načinom na koji mozak obraća pažnju na detalje, ali i pored toga registruje posmatranu celinu. Ipak, dok je Henkel svoje eksperimente radila u tihoj atmosferi, sa statičnim objektima, koncerti su mnogo drugačiji. Mnogo je bučnije, pokretljivije i cela situacija je mnogo fizički i psihički stimulativnija.

foto: Pixabay

Neko će možda reći “Šta ima veze što se ne seća samog šoua ako imaš fotografije i snimke da te na njega podsete?

Ljudi su se oduvek oslanjali na različite spoljne objekte, a danas pretežno na internet pretraživače, kao produžetke sopstvene memorije. Svi oni pomažu ljudima da se rasterete tereta sećanja zato što mozak jednostavno da zadrži i uskladišti sve informacije na koje naiđe u toku dana. Kao što se, kako vreme odmiče, sve više oslanjamo na Google u potrazi za odgovorima, umesto da pokušamo da ih se setimo, tako i sećanja iz našeg uma sve češće selimo na neke stabilnije “nosače” podataka.

Fotografije su u tom smislu samo još jedna ekstenzija, ali problem sa njima leži delimično u količini podataka koje kreiramo. Svako od nas konstantno gomila masivnu arhivu sa kojom ne zna kako da rukuje.

Korisnici Fejsbuka, prema grubim procenama Adweeka, svakog dana na tu društvenu mrežu aplouduju oko 350 miliona fotografija. Da bismo dobili jednu idealnu fotografiju, često napravimo čitav niz, nađemo onu najbolju i nju podelimo na društvenim mrežama.

Prema rečima Linde Henkel, ljudi priznaju da se retko vraćaju nazad i ponovo pregledaju stotine ili hiljade fotografija koje su napravili.
Fotografije ne služe svrsi “osveživača” sećanja ako ih nikada više ne pogledate – kaže ona.

Suzan Zontag koristi još teže reči kada diskutuje o ovom problemu u knjizi “Regarding The Pain of Others”.
Nije problem to što ljudi pamte kroz fotografije, već to što pamte jedino fotografije – navodi Suzan.

Zanemarimo li svrhu pamćenja, da li sam akt dokumentovanja pomaže uživanju u trenutku koji nam se dešava? Nova studija objavljena u časopisu “Žurnal ličnosti i socijalne psihologije” otkriva malo drugačiju perspektivu – da ljudi koji su na dešavanjima zaokupljeni fotografisanjem u njima više uživaju nego kada to ne rade – ali samo u nekim okolnostima.
Dok fotografisanje pojačava uživanje posmatrača koncerta, ono istovremeno ne remeti bitnije iskustvo onih koji ne fotografišu već aktivnije učestvuju u događaju – kaže Kristin Dil, asistentkinja profesora marketinga na Univerzitetu Južna kalifornija i jedna od autora studije.

Drugim rečima, ukoliko se aktivnost fokusira isključivo na posmatranje pre nego na učešće (igranje, recimo), snimanje može da poveća nivo uživanja; ako, pak, zaustavljamo svoje aktivnosti da bismo fotografisali, to može biti opterećujuće za učesnika.

Ukoliko smo manje angažovani u događaju, kamera može da nam pomogne da se na izvestan način dublje uključimo, ali one svakako ne mogu da budu zamena za uživanje u trenutku. Dok je sve ovo sa jedne strane problem za fanove živih nastupa, sa druge strane je istovremeno i proizvod naše sve veće uključenosti u kulturu diktiranu društvenim mrežama i novim medijima, u kojoj svaki novi smartfon dolazi sa sve boljom i moćnijom kamerom.

Fotografije i video snimci su možda u određenom periodu bili isključivo produžetak memorije, oni su delimično to i sada, ali način na koji ih koristimo predstavlja nešto mnogo više – oni su sredstvo izgradnje našeg ličnog brenda na mikro nivou. To je razlog što nije bitno koliko će muzičara uvesti politiku “bez telefona” na svojim koncertima i što će ova navika posetilaca koncerata nastaviti da postoji. Biće nastavljene i debate o tome, takođe.

Izvor: Pitchfork / Plejer



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva