Bob Corn - Ex-Yu turneja
Bob Corn - Ex-Yu turneja

Vvhile, Mnjenje, There.... Everywhere



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kako starim, postajem izgleda sve više lokalno zadrtija ali nemam osećaj da u tome preterujem na neki loš način. Naprotiv, niški bendovi me ubedili u to. I to u svim žanrovima, podžanrovima i fuziji od žanrova. Kako modernom vremenu i dolikuje. I sama volim da se nazivam sa žanrovima. Prosto postaje nemoguće spojiti dva ili tri benda istog zvuka u jedno veče na istoj bini što je nekad bio slučaj. A i to je dobro. Provozaju te tamo-vamo. E sad, nešto mi legne, nešto manje. Što je isto oke.

Danas neki čudno dobar dan, svašta se pojavilo na mom njuzfidu novo ali da bi se držala teme, pojavio se i novi „There.“ .The Proof of Human Freedom.



Da se osvrnem na njihov poslednji nastup u Feedbacku od nedelje. Uvek je zanosno slušati ih. Majstori su kompozicije, dinamike i simfonije. Njihov nastup je kao da gledate dobar film sa neizvesnim krajem u kojem ima borbe, egzistencijalne, emotivne i dramske pozorišne. Na trenutke u monologu a onda u horu glasnog bunta i cepanja neba na delove koje otkrije nešto tamo iza. Uz njihovu muziku se ne igra, ne peva, ne razmišlja o svakodnevnim problemima. Samo gledaš, pušiš, piješ džin i prepustiš se putovanju. Od prvog EPija se video njihov potencijal, ali evo do sada mogu da kažem da su se izbrusili, sazreli i da su najbolji postrok bend na ovim prostorima a bez da sam lokalno zadrta. Ako je uopšte ono postrok. Meni te odrednice ništa ne znače. Ja bih pre tagovala njih kao „Me at Space OST“. Ni oni sami ne znaju šta je pred njima.

Posle njih nastupio je bend „Mnjenje“ za koje nemam mnogo toga lepog da kažem. Meni potpuno nepoznat bend. Imam neku špijunsku naviku da pre nego pišem recku bacim pogled na to šta kolege napisaše, ne da bih se merila već da možda dobijem informaciju više koju ne znam. Pa eto, ono što sam pročitala od kolega nije mi mnogo pomoglo jer za ono što se pominje kao njihovo iskustvo meni je takođe nepoznato, a to i nije baš neki kompliment na regionalnoj sceni, moram da priznam. Bend nejasnog koncepta, čiji se nastup sastoji od skoro sat vremena neprestanog cimanja koje je posle nekoliko numera (jer ne mogu da to nazovem pesmama) počelo da me zaista umara i mršti. Gitarista koji iz nekog razloga nije hteo da koristi binu i ako je na njoj bilo dovoljno mesta, bio je toliko preglasan da skoro nisam čula bubnjeve a bas sam čula samo kad on nije svirao. Neharizmatični pevač koji je vikao sve vreme na nas o modernom svetu i problemima čoveka u njemu bez emocija u izlivu nečega što ne mogu da nazovem ni besom. Bubnjar je sjajan i zaista uživa u ovome što radi ali ne može da ispravi i doprinese nečemu što pokušavaju da prezentuju kao muziku. Jer ovo je bend kome fali pesma. Ovo je bend koji je zaboravio šta je osnova i suština rokenrola. A evo da dodam i nešto lično, predlažem da skinu diskografiju benda The Faint, možda im pomogne.

VVhile
Vvhile“ je bend trećeg koncepta koji je posle „Mnjenja“ bio praznik za uši. Dvojac jednostavnog koncepta uz pomoć tehničkih dostignuća u vidu semplera i pedala koji je svojim nastupom zaista pomogao da mi se ovo veče završi u zadovoljstvu. Nežnih melodija, buke i emocija na pretek. Ono kao kad sve do koske istreseš iz sebe dok tapkaš po pedalama kao da su tipke na tastaturi i iz njih izlazi priča koju doživljavaš na jedinstven način. Sinestezija. Muzika koju bih mogla da slušam i srećna i tužna. Impresivno. 

Nedelja je zajeban dan za rokenrol na minus nekoliko ali smaraju te konstatacije o manjku publike bla bla.. Dosta više sa tim, neka ljudi sviraju, neka sviraju dobro i publika će biti tu. Ne možeš da imaš publiku posle godinu dana probijanja jedva kroz internete. Samo svirajte. I slušajte The Faint.


txt: Olja Wagner
 foto: Srđan Stevanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva