Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Od grada do grada, od priče do priče: Track 10 - Studenjak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Play: Na portirnici u prvom F bloku tip koji me posebno nervira jer je toliko duboko ušao u ulogu portira da ne ide ni na žurke bez legitimacije okačene oko vrata. Ipak, posle 17 dana putešestvija, drago mi je i njega da vidim, pa mu se čak i osmehnem i pitam ga šta ima. „Evo, radimo“, odgovara ne skidajući pogled sa igrice na telefonu. I on i ja smo ovde ilegalno, on više nije redovan student, ali ipak živi u Studenjaku jer je zaposlen, a ja preko veze plaćam jednokrevetnu sobu i živim kao princ Studenjaka. Dao sam sebi jedan slobodan dan sa turneje da odmorim u svojoj sobi, jedinom mestu koje bih nazvao domom.

Rewind: Kada sam prvi put došao u Studentski grad, bilo je to najbolje mesto na svetu. 2012. godine uselio sam se u trokrevetnu sobu sa jednim kolegom sa Filološkog i jednim istoričarem. U to vreme alternativci su se i dalje skupljali na klupicama i mogli ste da čujete dobru muziku u živom izvođenju, a posle 12 bismo odlazili na Ostrvo ili iza Politehničke, pa bi žurka postajala prisnija, da bi se završavala u sobama, u intimnoj atmosferi. Osećam se matorim dok govorim kako smo u to vreme, pre samo tri godine, odlazili na svirke u Domu, gledali smo filmove, a neretko bismo odslušali i neku tribinu i činilo nam se da je važno to što smo studenti, što smo mladi i puni energije. Oni pametniji od mene su stizali i da uče preko dana da bi uveče bili slobodni za druženje, ali ja sam uvek voleo da spavam duže, pa sam ostao večiti student, što možda i ne bi bilo toliko loše da je Studenjak i dalje onakav kakav je bio ranije. 
foto: Predrag Šapa
Forward: Na klupicama sada bleje seljaci koji puštaju muziku preko telefona, i to sve sa onim bežičnim zvučnicima. Prošle godine je makar bilo onih koji sviraju narodnjake, po neki lik sa harmonikom i gitarom, pa i uprkos jezivom repertoaru, bilo je okej čuti živu muziku, a ovi sada što puštaju Gogu/Seku/Cecu na zvučnike i sede u grupicama okupljeni oko gajbe, to su upravo likovi koji su uništili Studenjak. Ni devojke nisu ništa bolje, one idu u paketu sa ovakvim likovima, pa ih vidim kako vise sa terasa i pevaju iz sve snage „sedmi sprat i mrak u stanu“. To su one sobne žurke na koje nikad neću otići... Klupice mi sada izgledaju mutno i zamračeno, kao na ovoj Šapinoj neuspeloj fotki. To više nije onaj Studenjak u kojem sam živeo.

Dom kulture u Studentskom gradu je jedna od najjačih kulturnih institucija u državi, a ipak su programi nedovoljno posećeni, na svirkama srećem iste one ljude koji najčešće i ne žive više u Studenjaku, u bioskopu je prazno i samo isti onaj klošar sedi i jede svoju kiflu posle koje odrema partiju u sedištu. U velikoj sali Doma kulture pre dve-tri godine bio sam na najboljoj svirci u životu – tada su svirali „Kanda, Kodža i Nebojša“ i vladala je tako dobra atmosfera u publici da je u sred „Prekida stvarnosti“ jedan lik izašao na binu i sa Oliverom otpevao refren nakon čega je u transu odsvirao ceo solo na vazdušnoj gitari, a povrh svega, na binu se popela i jedna devojka koja mu se bacila u zagrljaj i njih dvoje su se ljubili na sred bine dok je KKN rokao. Iz publike se čulo takvo urlanje i aplauz da je cela sala treštala. To je moglo da se dogodi samo u Studenjaku, ali nažalost, samo tada.

Fast forward: Ovde više nemam nikoga za druženje. Ne sumnjam da i dalje postoje normalni i kul ljudi, ali toliko ih je malo da se mimoilazimo i gubimo među idiotskom većinom koja je opsela ovo mesto. Ranije smo se nalazili na fontani, na klupicama, iza Kulturnog centra, ali sada su tu neki drugi ljudi, nema nikoga normalnog, mada to može da bude i zbog ispitnog roka i ovakvog vremena. Sedim na betonskoj klupi iza DKSG-a i gustiram dimove. Koliko smo flopova bacili ovde, do sada je trebalo da nikne drvored od kartona. Na sluškama mi je bend „Pajperov Smijeh“ iz Banja Luke, pesma „Čudesan smijeh“. Možda sam stvarno omatorio i ne treba više da živim među ovom studentarijom. Svi moji ortaci i ortakinje su završili fakutete i odselili se, dileri iz trećeg i četvrtog bloka su se rasturili, popadali ili diplomirali, a sve one devojke sa kojima sam bio u šemi više ne mogu da nađem ni na Fejsu, kamoli da se setim u kojim su sobama živele... Žao mi je da napustim Studenjak, plašim se da će nakon mog odlaska otići totalno u kurac, a ovako sam ja jedini koji se i dalje seća kako je ovo mesto nekada bilo kul. Pojačavam Banjalučane i smejem se nekim čudesnim smijehom dok zapisujem „for the record“.

Record: Jebem vam mater svima vama što puštate muziku sa telefona, što idete u Menzoteku, što urlate navijačke pesme u parku ispred prvog bloka, što dobacujete i ometate tokom letnjih projeckija filmova na klupicama; jebem vam mater vama što pravite žurke po sobama i na prejakom ozvučenju puštate turbo folk, vama što se jašete oko gajbi, vama što smarate sa pričama kako ste se i koliko napili, vama što ste prazne i glupe, pa mislite da zbog minjaka i izbačenih sisa zavređujete pažnju duže od jednog snošaja, vama što ste se napucali na Jedanaestom aprilu pa dolazite u menzu u majicama bez rukava, svima vama što nijednom niste ušli u Dom kulture i pogledali neki od programa koji je tu zbog vas, potpuno besplatno. Jebem vam mater portirsku što morate da komentarišete svaku osobu koja prođe pored vas, što se kurčite kao da imate neki autoritet i važnost, što mi lupate na vrata kad pojačam gramofon. Na kraju jebem vam mater, dekani, upravnici, profesori, prosvetari, što ste od studiranja napravili biznis pa je jedino bitna kinta, a ne znanje i budućnost. Je l' znate da je '68 krenuo studentski protest upravo iz Studentskog grada? Sada ste mirni, jer odavde teško da će išta slično krenuti. Jebem vam mater, u kompletu.

Eto, rekao sam.  

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva