Od grada do grada, od priče do priče: Track 11 - Mali Zvornik
Helly Cherry
Play: Ako niste odslušali makar jedan album „Zabranjenog pušenja“, teško da ćete skapirati ljude koji žive uz Drinu, na toj vodenoj međi između država koje su nekada pripadale zajedničkoj zemlji. Kad slušam „Pozdrav iz zemlje Safari“ osećam jugonostalgiju, što je potpuno besmisleno, jer nikada nisam živeo u toj državi, ali mnoge od tih ex-yu bendova slušanjem sam istetovirao u svoj genetski kod. Zato mi nije ni najmanja frka dok sa jednim Srbinom, jednim Hrvatom i jednim muslimanom delim buksnu pod drvenom pečurkom na obali Drine. Kroz noć se čuje poziv na molitvu sa druge obale, sprava je obišla tek drugi krug, a ja osećam kako mi glava prerasta šešir koji nosim. „E da čuješ vic: znaš kako se zove muslimanka koja studira PMF?“, pita me Hrvat.
Rewind: Pre nego što sam postao princ Studenjaka i uselio se u svoju veliku sobu sa balkonom i pravim krevetom, živeo sam u studentskom domu Rifat Burdžević. Mogu reći da sam tada imao ogromnu sreću, Dža se osmehnuo na moje brige ko će mi biti cimer i poslao mi je jednog od najluđih i najsmešnijih ljudi koje možete da nađete na ovim prostorima. Sa tim cimerom sam živeo u miru i veselju i jedino što mi je smetalo je što stalno sluša „Zabranjeno pušenje“. Tada su me užasno nervirale te pesme o tome kako neki likovi kupuju „vrućih đevreka“ za devojku koja im se sviđa. Ali polako sam počeo da kontam, bilo je tu svega: emocije, sarkazma, ironije, tragike, a ponajviše priča o običnim ljudima. Na kraju sam se i sam navukao na „Pušenje“ i godinama posle Rifata slao sam cimeru poruke kad negde čujem „Zvijezdu nad Balkanom“ sa izdanja „Male priče o velikoj ljubavi“ iz 1989. godine, albuma za koji mnogi smatraju da je nagovestio i upozorio na budući rat. Zbog toga mi je na slušalicama cela diskografija „Pušenja“ i prebacujem se sa pesme na pesmu, iz sećanja u sećanje, dok putujem uz Drinu ka Malom Zvorniku. U busu do mene sedi prsata Mađaricama, pita me znam li gde je Sunčana reka.
Fast forward: Mali Zvornik je zaista mali, nekada je sve to bio jedan grad, ali kako se zemlja smanjila, tako se i veliki grad skratio na malo parče pod srpskom zastavom i veliki deo koji pripada Bosni i Hercegovini. Ako ste odavde, preko starog mosta na ličnu kartu možete da pređete u Bosnu i da tamo kupite proizvode koji vam trebaju u iznosu do 200 maraka. To se isplati jer tamo je domaća roba jeftinija, plus se odbija neki porez, pa u svakoj kupovini uštedite više nego da kupite na srpskoj strani. Ne mogu da me vode u Zvornik, pa idemo na drugu stranu, šetamo po sred puta kojim retko kada prođe neki automobil. Sa desne strane je Drina o kojoj mi pripovedaju priče. Tokom rata stvarno su leševi plovili nizvodno. I stvarno se nakon primirja jedan vojnik obesio pored obale. I ranije je bilo mnogo zagađenije, sad više paze na to. Šetnja je dugačka, ali srećom su pored puta česme sa pijaćom vodom.
„E sad ćeš da vidiš kuću Nemanje Lobanje!“, najavljuje mi cimer dok koračamo tim putem kroz mrkli mrak. Čini se da ovde svako ima nadimak u kojem se čitav kompleksni univerzum jednog čoveka svodi na nešto prepoznatljivo, najčešće posprdno, ali uvek tačno. Pitam ko je Nemanja Lobanja i ne mogu da pohvatam objašnjenja jer je to sin nekog političara koji je nekad radio nešto na onoj strani, a sad je na ovoj strani, ali ne znam da li je i dalje aktivan i čime se bavi. U svakom slučaju, cimer mi pokazuje ispred i pita me: „E je l' vidiš onaj veliki krov? E to ti je čuvareva kuća.“ Ako ste se pitali šta političari rade sa svim tim parama koje ukradu, možda bi vam pomoglo da bolje zamislite ako biste videli kuću sina jednog političara. Zapravo, to ne može da se nazove kuća, jer kuća je ono u čemu živi čuvar imanja, a imanje i vila, koja se bez prekida proteže uz obalu Drine, to je ono što pripada sinu jednog političara. Sa ove strane uz put je samo visoka ograda preko koje možete da naslutite koliko je novca utrošeno, ali bolje vam je da se ne zadržavate predugo jer kamere zure sa svakog stuba. Hodamo neko vreme duž te ograde i shvatam da još uvek nismo ugledali kraj objekta, niti se nazire kraj placa. „Je l' ovo realno?!“, pitam ih. „Još bolje izgleda sa reke...“, odgovaraju mi.
Fast forward: Jedan Hrvat, jedan Srbin, jedan musliman i jedan polu Italijan sede na asfaltu nedaleko od groblja i puše ko zna koju spravu mira. Pričamo viceve o našim narodima i smejemo se. Zar je moguće da su svi ovi ljudi nekada ratovali, pucali jedni na druge i granatirali gradove? Kakav idiotski narod. U deficitu su sa devojkama ovde, to je sigurno jedan od razloga... Mada se među ljudima stišala mržnja, i dalje u svakoj kući ima barem po jedan pištolj, u šta sam se i sam uverio kada mi je cimer pokazao svoj arsenal. Na Božić pucaju u nebo sa ove strane, a na Bajram sa one. Ako opet nahuškaju jedne na druge, pitam se šta bi se desilo sa njima trojicom koji su odrasli u istom selu, sa tri različita prezimena. „E, nisam ti rek'o! Išli smo u Tuzlu da slušamo Zabranjeno pušenje pre neku noć!“, prekida mi slutnje cimer.
Record: Reka se presijava na oktobarskom suncu. Cimer me tera da ostanemo, ići ćemo na pecanje k'o u nekoj Karverovoj priči, a završićemo u Durakovićima skank da se raspametiš. Turneja mi sve teže pada, ne zbog putovanja, već zato što više ni ne znam gde želim da ostanem, gde da se vratim. Mogu da zamislim sebe kako veselo živim u ovom mestu na međi, zaštićen od svih srpsko-hrvatsko-bosanskih idiotluka time što sam stranac i ta slika mi se dopada. „U lošoj formi sam“, kažem cimeru i grlimo se na autobuskoj stanici, koja je zapravo jedan parking i jedan ivičnjak sa kojeg mašete busevima koji prolaze. Zavetuje me da dođem na leto, tada je mnogo bolje, možemo da idemo na kupanje, a biće i žena. Dolazim obavezno, ako se do tad ne zarati.
Andrea Kane
Rewind: Pre nego što sam postao princ Studenjaka i uselio se u svoju veliku sobu sa balkonom i pravim krevetom, živeo sam u studentskom domu Rifat Burdžević. Mogu reći da sam tada imao ogromnu sreću, Dža se osmehnuo na moje brige ko će mi biti cimer i poslao mi je jednog od najluđih i najsmešnijih ljudi koje možete da nađete na ovim prostorima. Sa tim cimerom sam živeo u miru i veselju i jedino što mi je smetalo je što stalno sluša „Zabranjeno pušenje“. Tada su me užasno nervirale te pesme o tome kako neki likovi kupuju „vrućih đevreka“ za devojku koja im se sviđa. Ali polako sam počeo da kontam, bilo je tu svega: emocije, sarkazma, ironije, tragike, a ponajviše priča o običnim ljudima. Na kraju sam se i sam navukao na „Pušenje“ i godinama posle Rifata slao sam cimeru poruke kad negde čujem „Zvijezdu nad Balkanom“ sa izdanja „Male priče o velikoj ljubavi“ iz 1989. godine, albuma za koji mnogi smatraju da je nagovestio i upozorio na budući rat. Zbog toga mi je na slušalicama cela diskografija „Pušenja“ i prebacujem se sa pesme na pesmu, iz sećanja u sećanje, dok putujem uz Drinu ka Malom Zvorniku. U busu do mene sedi prsata Mađaricama, pita me znam li gde je Sunčana reka.
Fast forward: Mali Zvornik je zaista mali, nekada je sve to bio jedan grad, ali kako se zemlja smanjila, tako se i veliki grad skratio na malo parče pod srpskom zastavom i veliki deo koji pripada Bosni i Hercegovini. Ako ste odavde, preko starog mosta na ličnu kartu možete da pređete u Bosnu i da tamo kupite proizvode koji vam trebaju u iznosu do 200 maraka. To se isplati jer tamo je domaća roba jeftinija, plus se odbija neki porez, pa u svakoj kupovini uštedite više nego da kupite na srpskoj strani. Ne mogu da me vode u Zvornik, pa idemo na drugu stranu, šetamo po sred puta kojim retko kada prođe neki automobil. Sa desne strane je Drina o kojoj mi pripovedaju priče. Tokom rata stvarno su leševi plovili nizvodno. I stvarno se nakon primirja jedan vojnik obesio pored obale. I ranije je bilo mnogo zagađenije, sad više paze na to. Šetnja je dugačka, ali srećom su pored puta česme sa pijaćom vodom.
„E sad ćeš da vidiš kuću Nemanje Lobanje!“, najavljuje mi cimer dok koračamo tim putem kroz mrkli mrak. Čini se da ovde svako ima nadimak u kojem se čitav kompleksni univerzum jednog čoveka svodi na nešto prepoznatljivo, najčešće posprdno, ali uvek tačno. Pitam ko je Nemanja Lobanja i ne mogu da pohvatam objašnjenja jer je to sin nekog političara koji je nekad radio nešto na onoj strani, a sad je na ovoj strani, ali ne znam da li je i dalje aktivan i čime se bavi. U svakom slučaju, cimer mi pokazuje ispred i pita me: „E je l' vidiš onaj veliki krov? E to ti je čuvareva kuća.“ Ako ste se pitali šta političari rade sa svim tim parama koje ukradu, možda bi vam pomoglo da bolje zamislite ako biste videli kuću sina jednog političara. Zapravo, to ne može da se nazove kuća, jer kuća je ono u čemu živi čuvar imanja, a imanje i vila, koja se bez prekida proteže uz obalu Drine, to je ono što pripada sinu jednog političara. Sa ove strane uz put je samo visoka ograda preko koje možete da naslutite koliko je novca utrošeno, ali bolje vam je da se ne zadržavate predugo jer kamere zure sa svakog stuba. Hodamo neko vreme duž te ograde i shvatam da još uvek nismo ugledali kraj objekta, niti se nazire kraj placa. „Je l' ovo realno?!“, pitam ih. „Još bolje izgleda sa reke...“, odgovaraju mi.
Fast forward: Jedan Hrvat, jedan Srbin, jedan musliman i jedan polu Italijan sede na asfaltu nedaleko od groblja i puše ko zna koju spravu mira. Pričamo viceve o našim narodima i smejemo se. Zar je moguće da su svi ovi ljudi nekada ratovali, pucali jedni na druge i granatirali gradove? Kakav idiotski narod. U deficitu su sa devojkama ovde, to je sigurno jedan od razloga... Mada se među ljudima stišala mržnja, i dalje u svakoj kući ima barem po jedan pištolj, u šta sam se i sam uverio kada mi je cimer pokazao svoj arsenal. Na Božić pucaju u nebo sa ove strane, a na Bajram sa one. Ako opet nahuškaju jedne na druge, pitam se šta bi se desilo sa njima trojicom koji su odrasli u istom selu, sa tri različita prezimena. „E, nisam ti rek'o! Išli smo u Tuzlu da slušamo Zabranjeno pušenje pre neku noć!“, prekida mi slutnje cimer.
Record: Reka se presijava na oktobarskom suncu. Cimer me tera da ostanemo, ići ćemo na pecanje k'o u nekoj Karverovoj priči, a završićemo u Durakovićima skank da se raspametiš. Turneja mi sve teže pada, ne zbog putovanja, već zato što više ni ne znam gde želim da ostanem, gde da se vratim. Mogu da zamislim sebe kako veselo živim u ovom mestu na međi, zaštićen od svih srpsko-hrvatsko-bosanskih idiotluka time što sam stranac i ta slika mi se dopada. „U lošoj formi sam“, kažem cimeru i grlimo se na autobuskoj stanici, koja je zapravo jedan parking i jedan ivičnjak sa kojeg mašete busevima koji prolaze. Zavetuje me da dođem na leto, tada je mnogo bolje, možemo da idemo na kupanje, a biće i žena. Dolazim obavezno, ako se do tad ne zarati.
Andrea Kane