Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Mračne melodije sa Pirineja: Moonspell u Beogradu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Dok smo se približavali Beogradu, krenuli smo da pričamo o tome kako su, možda, 3 predgrupe previše, pošto je ipak radna nedelja i jer smo bili baš knap sa vremenom. Sam put do prestonice traje nekih sat vremena, plus traženje parkinga u relativnoj blizini „Doma omladine“ i dolazak na sam početak koncerta. Nekim čudom smo stigli taman na vreme, te smo nekih desetak minuta čekali da se počne sa puštanjem publike u predvorje sale „Amerikana“. Ono što volim kod ovakvih događaja je to što počinju na vreme i što se satnica gotovo u potpusti prati, sa minimalnim modifikacijama. Psihološki, to dosta znači, jer se tim činom ispoštuju posetioci koji su izdvojili i vreme i novac za ovakav vid zabave. Takođe ću odmah reći da je zvuk bio stvarno odličan – ljudi zaduženi za to su radili svoj posao odlično. Normalno, bilo je na početku gotovo svake predgrupe sitnih nekih... pa, ne problema, ali „traganja“ za pravim zvukom, no to je trajalo veoma, veoma kratko i nikako nije moglo da pokvari sam doživljaj.

Phantasmagoria“ (Hrvatska) dark gromade iz komšiluka.
Uz klasične gothic i doom metal bendove, kao što su „Moonspell“, „Type O Negative“, „My Dying Bride“, „Katatonia“, „Paradise Lost“ i slične, voleo sam da čujem i neke koji su zvukom bili bliži uzorima prethodno nabrojanih. Nikada se nisam, na primer, navukao na „Sisters of Mercy“ ili „Fields of Nephilim“, ali mi se svidela „Rosetta Stone“ i u jednom trenutku se često na mom plejeru vrteo njihov disk sa „probranim hitovima“. Elem, da ne dužim sa tim, zagrebački bend me je na prvu kupio svojim efektnim zvukom, a pogotovo zbog čvršće distorzije i odličnih semplova. Ekipa je zaista odličan nastup imala, pogotovo što su imali nezahvalan zadatak da podignu ono malo publike koja se ispred bine našla. Nažalost, postoji ta izvesna nekultura međ' posetiocima, a to je da imaju tendenciju da budu u predvorju umesto u samoj sali, što je stvarno bezveze. Ipak, oni kojima je muzika na prvom mestu su zaista imali prilike da uživaju u odličnoj goth/dark sesiji. Nisam bio upoznat sa njihovom dosadašnjim opusom, iako sviraju već dugi niz godina, ali to nije ni bitno toliko, pošto posle samo par taktova prosto „kupe“ slušaoca. Pesme srednjeg i malo sporijeg tempa, distorziranije, sa ritmom koji ne može a da ne natera čoveka da klati glavom i da nogom prati svaki takt. Odsustvo „živih“ klavijatura je nadoknađeno semplovima koji pomalo utiču na same pesme sa te strane da se ne sme previše eksperimentisati sa njima prilikom izvođenja, te da moraju biti u okviru koje isprogramirani efekti diktiraju, ali je generalno sve zvučalo odlično. Vokali (i glavni i prateći) daju finalne detalje kojima se pojačava efekat svake numere, kao i njihove izvedbe. Scenski nastup je bio takođe taman kakav treba, bez nekih „egzibicija“ članova, već potpuno opušten, te se videlo da se dobro zabavljaju. Koliko mi se čini, i da je bilo triput manje ljudi ispred njih, isto bi se ponašali. Dama (kojoj je sinoć bio rođendan i kojoj su kolege iz benda otpevale rođendansku pesmicu) i momci svoj posao rade skroz profi i publici pružaju upravo ono zbog čega je došla.


Eleine“ (Švedska) nordijska simfonija.
Ovaj relativno mladi bend (postoje 5 godina) je privukao veći broj pretežno muške publike ispred zaštitne ograde. Razlog tome je pojava pevačice Eleine, obučene u stilu trbušne plesačice. Da, možete pretpostaviti da je odevnu kombinaciju neretko pratio i ples u ritmu muzike koji ni one sa kamenom umesto srca ne ostavlja ravnodušnim. Khm... Na svu sreću, damu ne odlikuje samo stas, već i veoma dobre glasovne mogućnosti koje su odlično uklapaju uz muziku benda. Odmah ću reći da bi se oni teško našli na nekoj mojoj plejlisti, pošto izvode onu slatakstu verziju simfoničnog metala (sa pomalo gothic uticaja) za najšire mase. Ne, nije njihova muzika loša, niti oni loše sviraju, ali meni nikako ne leži takav zvuk (mada, ruku na srce, neretko imaju i teže, žestoke deonice, što je svakako plus). „Radio (& TV) friendly“? Vrlo moguće – mogli bi da se emituju na najkomercijalnim muzičkim kanalima u sred podneva bez ikakvih problema. Dakle, kombinuju kvalitetan metal sa „pop efektom“ i to im stvarno dobro ide. Muzika je biznis, pesme su proizvod, a „Eleine“ ima pravi recept i odličnu reklamu. Publika, koje je polako bilo sve više, je dobro reagovala na njih, iako nije bila previše kooperativna u smislu da prati instrukcije klavijaturiste vezane za horsko pevanje. Ipak, kompletan svoj set su od početka do kraja izveli istom žestinom, time ostavljajući utisak benda posvećenog prezentovanju svog rada na najvišem mogućem nivou. I oni su, kao i njihovi prethodnici iz „Phantasmagorie“, imali veoma lepu komunikaciju sa publikom, pogotovo gitarista koji me je svojom bojom glasa i izgovorima pojedinim slogova neverovatno podsetio na stand-up komičara Pabla Franciska. Par puta sam se nasmejao dok je govorio, pošto je svojom ozbiljnom naracijom neverovatno zabavan: ostavlja utisak pripovedača neke filmske bajke koji se usred sve te ozbiljnosti trudi da ne prsne od smeha. Sve u svemu, odlično su delovali na publiku, naterali je da se malo više aktivira i ostavili lep utisak za svoj prvi nastup u Srbiji.



The Foreshadowing“ (Italija) – finale pre finala.
„Molim Vas, gospodine, mogu li dobiti još malo?“ Otprilike ovako nešto najbolje opisuje nastup ovog italijaskog doom benda. Pravo otkrovenje, što se mene tiče. Sve što se njihovog sinoćnjeg nastupa tiče je bilo onako kako se poželeti može za sve ljubitelje takvog zvuka. Brutalna melanholija. Spor ritam, kao malj teška muzika i vokal koji se izdvaja kao poseban entitet. Iako na bini sa ostalim članovima, pevač je zbog svoje pojave i svog glasa delovao kao se nalazi na nekom drugom mestu, u nekom svom svetu. Neverovatno je da je u isto vreme i jedan od stubova muzike koju izvode, ali da isto tako bitiše sam za sebe. Ta dva sveta, muzika i glas, samodovoljni i neraskidivi, deluju omamljujuće na slušaoca, hipnotišuće. Dok muzika kida vaše unutrašnje biće, glas ga smiruje, ublažava posledice šoka nastalog od tog slatkasto-svirepog napada. Potpuna predaja je neminovna, pošto ne postoji otpor za ono što bend pruža. Opuštajući zvukovi koji vas drže na iglama, jeza koja vas sporadično prođe dok melodije pogađaju svako osetljivo mesto vaše psihe. Ne mogu se zaista setiti bilo čega drugog vezanom za nastup „The Foreshadowinga“, jer sam se potpuno posvetio onome što sam čuo. Nikada pre ih nisam slušao i da budem iskren – nisam ni čuo za njih sve do same najve za koncert. Čak nisam ni želeo da preslušam bilo šta na netu od njihove muzike (kao ni od ostalih predgrupa) i neverovatno mi je drago zbog toga. Ono što sam imao prilike da doživim je nemerljivo više od bilo čega što sam mogao da očekujem. Očigledno je da je najveći deo publike (koje je sad bilo mnogo više nego za prva dva benda) znao dobar deo njihovog opusa, tako da je i ona sama upotpunila atmosferu. Sa završnim taktovima poslednje svoje numere su samo pojačali apetit prisutnih koji su očekivali zvezde večeri. Zajednički, pozorišni naklon celog benda publici je bio jasan znak da su i oni na bili uživali isto koliko i oni ispred nje.


Moonspell“ (Portugalija) – poslednji ekser na kovčegu.
Sinoć je, šesti po redu put za 19 godina, ovaj legendarni sastav svirao u Srbiji. Da im je to bio i šezdeset šesti po redu, teško da ne bi bilo zainteresovanih i ushićenih. Realno, kako i ne bi bilo takve euforije kada jedan bend svira toliko dugo na najvišem mogućem nivou i koji zvuči sve bolje i bolje. Ono što je najbolje od svega je to što klasici, njihove stare pesme ne odskaču ni za pedalj od onih sa novijih albuma. OK, reći će hardkor fanovi da grešim, jer razlika u osnovi samoj postoji, ali kada se gleda šira slika, okviri svake numere nestaju. Bilo da je u pitanju pesma sa prvog ili sa poslednjeg albuma, obe su čvrsto vezane jedna za drugu i sam bend izvodi sa istim entuzijazmom i na najvišem mogućem nivou. Uostalom, pesme (i albumi) su kao deca koju roditelj podjednako vole i praviti razlike između njih ne postoji kao opcija. Naravno, svako drugačije reaguje na ono što se na set-listi našlo: nekome su najbitnije „proverene“ stvari sa prva dva albuma, dok nekom drugom kao kec na deset legne jedna novija, ali nikako manje efektna „The Future Is Dark“. Pomalo je nezahvalno puno pisati o „Moonspell-u“ i o njihovom nastupu, a za koji je petica slaba ocena. Ljudi daju sebe same u potpunosti i time što se u kompletno posvete svakoj od pesama se posvećuju i publici kojoj se Fernando prisno obraća - kao prijateljima, a ne fanovima. To je samo dodatak svemu onome što nude i što im se višestruko vraća u toj simbiozi izvođača i slušaoca. Ako ste kojim slučajem neko ko ama baš nikada nije imao dodira sa ovim bendom (ako je to ikako moguće), tvrdim da je teško da na vas neće uticati atmosfera koju stvaraju. Najmanja varnica, najmanji zvučni nadražaj je dovoljan da se u potpunosti prepustite mračnim melodijama sa Pirineja.

Ono što mi se posebno svidelo kod svakog od bendova je to što je svaki od njih pomenuo kolege sa kojima su nastupali (time izmamljujući aplauz i povike podrške od strane publike), pokazujući time ne samo puku (reda radi) podršku, već poštovanje ljudima sa kojima dele kako binu, tako i sve druge lepe stvari i nedaće. Kao neka vrsta potvrde dobrog druženja među bendovima je gostovanje pevačice Eleine tokom numere „Scorpio Flower“, koje je naišlo na opšte odobravanje svih prisutnih. Poštovanje i znaci zahvalnosti publici su zaista emotivni, neusiljeni i daleko od kurtoazijskih – nije bilo teško videti da čak i kada je broj posetilaca manji to ne deluje na muzičare obeshrabrujuće, već da im je najbitnije da svojom muzikom dotaknknu slušaoce. Prava je šteta što od samog početka nije bilo onoliko ljudi koliko ih je bilo na samom kraju (a ni tada ih nije bilo onoliko koliko sam očekivao da će ih biti). Ipak, sam Fernando je zahvalio, kako u svoje (i ime „Moonspell-a“), tako i u ime svih ostalih bendova, svima koji su toku radne nedelje došli u beogradski „Dom omladine“ i svoje školske i poslovne obaveze uskladili sa satnicom.

Pohvalio bih ovom prilikom i organizatore iz „MH Concerts“ za odličan posao koji su ko zna koji put po redu odradili. Što se ove petooktobarske večeri tiče, nisu zaslužili ništa manje od najviše ocene.

Nego, napisah na početku da su tri predgrupe uz glavni bend (možda) previše. Pa, četiri sata (i kusur preko) od prvih tonova „Phatasmagie“, pa do poslednjeg udarca u činelu „Moonspell-a“ je prošlo gotovo u trenu, neosetno. Da nije bilo bolova u nogama, bio bih uveren da smo zakinuti na neki način, haha. Odlično veče, potpisujem.

Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

Tekst: Antonio Jovanović
Fotografije: Mlađan Pajkić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva