Aleksinac - Sijetl city, ja tu volim piti…



Sviđa ti se? Javi ostalima!

(Trandže, Kontras i Bamper Iscelitelj u dvorištu aleksinačkog Zavičajnog muzeja – 23. 07.2016)

Prva stanica kada iz Niša krenete u prestonicu jeste Aleksinac, ne baš tako malo mesto kao što se na prvi pogled čini. Čim sa autoputa skrenete desno, ulazite u gradić koji, kao i mnogi drugislične veličine, širom naše zemlje, svoju autentičnu lepotu isijavaju kroz socrealističku memlu.  Uvek mi je prva asocijacija na Aleksinac slika impozantne autobuskestanice odmah ispod parka Brđanka, kako štrči iz stene  sa svojom propalom fasadom i crnim mrljama od otpalog maltera. Tako ceo grad danas liči na gospođu koja u u 21. veku fura starovremsku eleganciju i uvek ima raspad frizuru i napola oguljen lak na noktima.

Ovde depresija nosi beleg skučenosti između jednog velikog grada na jugu i 30-og kilometra do Bg-a. Sve to upotpunjava blizina autoputa kojim se  sve što je dobro i kvalitetno odvozi brzinom ne ispod 160km na sat, prema severu, ili ako je manjka sreće, na jug, u Niš. To je grad u koji se veoma često svraća, ali retko kad se ostaje na duže, a gotovo nikad zauvek. I ja sam jedna od tih, odraslih u velegradu, kojoj odlazak u Aleksinac, i generalno, sva mala mesta u okruženju, predstavlja neku vrstu eskapizma. Do Aleksinca je uvek bilo lako stići – busom za svega pola pola sata, vozom malo duže (ali za svega 120 dinara) a takođe je veoma lako uhvatiti i stop. Naročito u poslednje vreme aleksinački andergraund ima zanimljiv marketing – gotovo sve svirke su besplatne ili koštaju maksimum 200 dinara, daleko manje nego u Nišu. Tako da novu zabavu alternativnim mladim Nišlijama predstavlja odlazak na Eyesburn, KKN, Obojeni program i mnoga druga zvučna imena gotovo za dž.

Deca koja rastu pored magistrala imaju više avanturističkog duha. Skoro sve Aleksinčane koji su mi danas dobri drugari upoznala sam na nekom putešestviju i rekla bih da to nije puka slučajnost. A primetila sam još nešto: upravo mala mesta, čak seoske sredine, postale su pravi rasadnici najžešćih žanrova, kao što je, na primer, pank. U Nišu gotovo da ga i nema, umire i gubi se u masi najroznovrsnijih grupacija koja svaka viče za sebe, ali teško da koja dođe do punog izražaja. Danas je bunt najjači baš tamo gde je najmanje urbano. Što više asfalta i betonskih blokova, utoliko više konformizma – pa i u andergraundu, nažalost. Provokacija u velikom gradu znači često upliv mejnstrima, tačnije popularne kulture, dakle kompromis, jer da bi se u velikom gradu daleko čula, mora da dopre i do velike mase. A sve to košta.

Palanke su postala (a možda su oduvek i bila) mesta u kojima margine andergraunda zasvetle u punom sjaju svojom suštinom. I otud sve kreće, iz malih sredina konzerviranih u vremenu u kojima atmosfera izaziva gušenje isto kao u kupeu Srbija-voza na 40 celzijusa. A to sve košta samo 120 dinara. I flašu piva za usput.

Trandže su imale čast da otvore događaj koji je povod ovom tekstu. Iako najmlađi i najneiskusniji, izašli su tako samouvereni pred publiku, sa scenskim nastupom kao da ih je neko teleportovao direktno iz Liverpula i Mančestera pred kraj 70-ih. Totalno neusvirani ali sa ogromnim entuzijazmom da naprave ludački dobru atmosferu u kojoj se ne zna više ko je član benda, ko drugar iz publike koji se popeo na binu i krenuo da peva u glas sa svima njima, gde bubnjar promašuje, ali tako silovito udara onim palicama i ne predaje se. Tu više uopšte nije bila bitna set lista, izgledalo je kao je zapravo nije ni bilo. Vešto su koristili delove poznatih pank i pop pank hitova koji su u početku zvučali kao obrade, ali u međuvremenu odlazili u sasvim drugu krajnost i potpunu improvizaciju. Ovi razulareni klinci su došli da isprazne sav taj svoj nagomilani tinejdžerski elektricitet koji, očigledno, ima ogroman potencijal da bude nešto veliko i kavlitetno kada se pusti u pravi kreativni pogon. Želim iz sveg srca da ostanu dosledni sebi i entuzijastični u nadogradnji svog talenta. I nadam se da ih za desetak godina neću zateći kako iz dana u dan bleje na klupi i oplakuju mrtvu scenu uz hektolitre piva.

I pošto je sve krenulo tako provokativno i sirovo, nastavlja se u sličnom maniru, ali na scenu stupaju malo stariji i zreliji pankeri, niški bend Kontras – da zabave i pouče. U Nišu sam ih gledala više puta. Ali te večeri u Aleksincu kao da su bili na domaćem terenu i to sa novim bubnjarem koji se i pored malo vremena za vežbu sjajno uklopio.  Ska pank sam po sebi je veseo i razigran, ali uvek je lepo kad se i sami muzičari predstave publici kao takvi, pa je između pesama njihov frontmen, zvani Crni, konstantno podgrevao atmosferu svojim monolozima. Videlo se da je muzičarima bilo puno srce jer Aleksinčani znaju za Bleju, Ajfon 6  i da su sasvim lepo prihvatili pesmu posvećenu Aleksandru Vučiću koja će se naći na predstojećem albumu. Skandiranje premijerovog imena u pogrdnom značenju gej manjine postalo je nezaobilazni deo svakog koncerta pa čak to bio i Nežni Dalibor koji blage veze sa politikom nema. Naravno, i ovde je to bio slučaj, pa je Crni smirio masu rekavši da je ipak  premijer Srbije naš brat. Za kraj su poznati Šantićevi stihovi dobili svoj muzički okvir: „Sunce tuđeg neba neće vas grijat kao što vas ovo grije“, pa je to lepo leglo svima nama koji volimo tu romantičarsku propagandu te i ove godine letujemo u Srbiji.

Bamper Iscelitelj, stariji domaćini, bili su najusviraniji i najžešći te večeri. Njihova muzika je žanrovski neopipljiva, ali glavni akcenat je na HC-u i panku, a ideologija izražena kroz pevanje zasniva se na direktnoj i inteligentnoj kritici sistema. Mogu da konstujem da im je svirka uživo mnogo efektnija i kvalitetnija nego studijski snimci. Glavni lajtmotiv njihovog nastupa je pesma ’Oću da budem Aca Vučić. Taman kad smo pomislili da su sve te antipolitičke prozivke obično pišanje uz vetar i nemaju drugu svrhu sem kreativnog oslobađanja od isfrustriranosti svakodnevicom, desilo se nešto neočekivano. Par dana nakon svirke bendu je saopšteno iz opštinskih vlasti da im se zabranjuje svaki nastup u Aleksincu, uključujući i predstojeći muzički karavan u organizaciji Vračar rocks-a, zbog vređanja vladajuće stranke. I, eto, nešto što bi u Nišu prošlo kao „dobar dan“ ovde je postalo pravi mamac za sitne sujete opštinskih ćata koji treniraju strogoću. U svakom slučaju, odličan marketing za Bamper Iscelitelj, pa makar nikada i ne zasvirali u svom gradu, jer uistinu, ionako zaslužuju mnogo više. Nama posmatračima cele te ujdurme preostaje samo da  tim lojalnim čuvarima časti i obraza vladajuće stranke držimo fige da njihov trud i zaista bude nagrađen od strane centrale, jer ipak, glavni izvor frustracije u Srbiji je rad bez ikakve naknade. A nikako ne želimo da nam zemlju vode isfrustirani likovi.

Uglavnom, cilj svake dobre muzike je da izazove reakciju, a ako uspe još i da prevaziđe trenutni osećaj prijatnosti nakon lepo odrađene svirke, onda utoliko bolje. Jedna od glavnih osobina panka je društvena angažovanost koja je negde je direktnije sprovedena, a negde uvijena u lirične metafore -  u zavisnosti od senzibilteta stvaraoca. U svakom slučaju, svirka u Aleksincu je itekako uspela. Iako je u isto vreme bio festival u Sokobanji, mnogobrojna publika nije izostala. Najbolji začin u celoj toj pank priči bili su tinejdžeri koji su sve vreme skakali i pravili šutke u prostoru ispred bine iako je teren bio toliko neravan  da smo se mi stariji saplitali na svakom koraku.

Možda sam pristrasna, ali Aleksinac zaista jeste jedno posebno mesto. Iako je situacija tamo daleko od dobre (što se tiče alternativne muzičke scene), oseća se veliki entuzijazam i potreba da se stvari promene na bolje. Iz ličnog iskustva znam da su Aleksinčani (barem ti alternitavci koje poznajem) jako zanimljive individue i fenomenalni prijtelji. I nema ih baš malo. Uvek mi je drago da nabasam u njihov kraj, bilo namenski, bilo usput, na after bleju posle nekog festivala jer uvek nekako voz mora baš tu da prođe. I volela bih da Aleksinac u budućnosti bude prepoznatljiv po onome što mu najbolje stoji, a to su ovakve i slične  svirke – neprofitabilne, beskomprosmisne i do srži andergraund.

Jebemliga, kome se ne svidja, može da se vrati Štedlerovim garniturama oko 6 ujutru za 50 kinti, nazad u veliki prljav grad...

Ana Nikolić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva