Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Kako sam postao... Danilo Nikodinovski



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U svom tekstu u okviru naše rubrike "Kako sam postao..." Danilo iscrpno objašnjava značajne albume, muzičare, stripove, filmove, knjige i koncerte koji su ga formirali. Gotovo svaka od ovih stvari je detaljno približena ne samo zašto, već i kako su uticale na njega, kako su ga menjale, i šta je posle toga bilo drugačije. Kada smo započinjali ovu rubriku, upravo ovako smo je zamišljali - inspirativnom, iskrenom i intimnom.

Foto: Nemanja Đorđević, Balkanrock


Bendovi, muzičari i albumi


Bajaga & Instruktori - Jahači Magle
Jedan od prvih albuma kojih se sećam. Plavi omot sa žutom kasetom. Mislim da sam imao pet godina i da je bila 1988., jer se jasno sećam da je to još uvek bio aktuelni album i da je tek kasnije Plavi Safir najavio sledeću ploču. Jahači su mi bili i ostali omiljena Bajagina ploča. Znao sam Bam Bam Bam napamet, a malo kasnije, kako sam odrastao, mnogo sam zavoleo Strah Od Vozova i 442 Do Beograda. 442 i Rimljani su me zbog onih klavijatura i rasipajuće atmosfere uvek podsećali na noć, kišu noću, ulična svetla u delu Kneza Miloša gde su moji i gde sam živeo, i zvuk mokrih guma koje prolaze dugačkom ulicom ka petlji. Kad sam bio klinac uvek sam mislio da stanujemo negde na periferiji, jer kadgod smo išli na put na letovanje izlaz na autoput je bio tu odmah iza ćoška.

Black - Wonderful Life
Dok smo nas četvoro porodično išli na put, postojale su neke kasete koje su se stalno vrtele dok smo putovali. Među njima je bio i Black - Wonderful Life. Mnogo volim Bleka i taj album. Okej, Wonderful Life i Everything's Coming Up Roses su hitovi, ali sam voleo jako i Just Making Memories, Sweetest Smile, Paradise, Finder... Taj album je za mene otkrovenje u smislu soula, popa. Mnogo mi je bilo krivo kada sam čuo da je Kolin pao u komu skoro i ubrzo zatim i preminuo. Mnogo drag čovek.

Guns N' Roses - Appetite For Destruction
W.A.S.P. - The Headless Children

Negde u to vreme smo stariji brat i ja otkrili hevi metal. Guns N' Roses su izbacili Appetite For Destruction i to je bilo kao da nas je grom pogodio. Jadranka Janković je vodila Ćao Hevi Metal Top Listu koja se emitovala na Trećem kanalu i koju nismo mogli da gledamo jer se kasno emitovala, a mi smo morali da ustajemo rano zbog škole. Tu nas je VHS spasio, jer smo tako snimali cele emisije i gledali liste po povratku iz škole. Gansi su uvek bili na prvom mestu i Welcome To The Jungle, Sweet Child O' Mine i Paradise City su nas potpuno osvojili. Čak ih je i keva obožavala, pogotovo kada se malo kasnije pojavio Patience. Na tim listama su bili i Mötley Crüe, Aerosmith, Bon Jovi... I nešto mnogo važno po mene što me je potpuno opčinilo. To su bili W.A.S.P. i spot za Forever Free. Nešto je bilo u toj pesmi i spotu što sam smesta zavoleo. To je verovatno bio i prvi pokazatelj koliko se ložim na balade. W.A.S.P. - The Headless Children kasetu smo uzeli u Beograđanci. Kada smo stigli kući i kada sam pustio album... Uopšte nisam očekivao onakvo riljanje. Slušanje po slušanje ceo album mi se dopao, a Forever Free sam obožavao. Počeo sam da istražujem po diskografiji. U Beograđanci osim Headlessa nijednog drugog albuma nije bilo, ali super fora je bila to što je kevina drugarica bila stjuardesa i što je mogla da nam dofurava kasete iz Amerike i Singapura. Kada sam uspeo da nabavim The Last Command postao sam fan, definitivno. Posebno zabavno je bilo kada sam kod SKC-a nabavio piratski snimak Live At The Lyceum koncerta i kada sam zapravio video ceo show i Blekija koji pije krv iz lobanje. Tada sam ih zavoleo još više.

Zavoleo sam i Def Leppard jako. Pyromania i Hysteria su albumi koje obožavam. Nisam to znao tada, ali osim pesama, produkcija na tim albumima je bilo nešto što mi se mnogo dopadalo, a to nisam umeo tada da protumačim. Iron Maiden sam voleo zbog Seventh Son Of A Seventh Son i The Number Of The Beast, mada su mi i prva dva sa Di'Annom bila draga. Metallica me je upoznala sa duplom bas pedalom kada sam čuo One i ne mogu a da ne zaboravim svoju facu kada sam čuo onaj mitraljez od bubnja u srednjem delu. Lars možda jeste budala, ali hvala mu na toj pesmi. Iako je mi je kao klincu ...And Justice For All bio dosta naporan kao album, zavoleo sam ga vremenom. A Black Album mi je bio fenomenalan. Bilo mi je drago što je neki bend koji volim toliko postao poznat. Tek dosta godina kasnije sam saznao da postoje ljudi koji nisu voleli Black Album i da im je to bezveze. A meni je nekako bilo prirodno da se bend svakim albumom menja i da bude sve bolji... Megadeth su imali Rust In Peace koji smo mnogo voleli i brat i ja. Faith No More smo zavoleli čim smo na Super Channelu uhvatili spot za Epic. Imali smo ceo The Real Thing koji smo obožavali, a ispratili smo i Midlife Crisis kao najavu za Angel Dust. Sećam se kako su 1991. i 1992. bile mnogo jake godine, jer se tad desila i Nirvana, Pearl Jam, Soundgarden, Alice In Chains. GN'R su imali Use Your Illusion.

Od čvršćih bendova Jadranka je jednom na radiju pustila pesmu Mass Hypnosis i to mi se dopalo, a onda kada je ista ta Sepultura objavila Arise to me je raznelo potpuno. Jedan od najsjajnijih albuma i omota za album. Pojavila se i Pantera i meni je posebno draga bila Cemetery Gates jer je suštinski bila balada... Dok se nije pojavio A Vulgar Display Of Power i, nešto kao i Skid Row sa Slave To The Grind, objasnio kako može dobro da ispadne kad bend odluči da zvuči čvršće i zajebanije. Od death metala Cannibal Corpse su mi bili jako simpatični sa Eaten Back To Life i hitom za sva vremena, pesmom A Skull Full Of Maggots. Massacre - From Beyond sam zavoleo zbog spota za Chamber Of Ages. Morbid Angel su mi bili pomalo zastrašujući sa spotom za Blessed Are The Sick, ali sam gotivio Altars Of Madness. Death su tek 1995. izbacili monumentalni Symbolic. U death metalu sam voleo snažne duboke gitare, samo mi je često falilo još melodičnosti i/ili atmosfere.

Na "A" strani kasete koje smo dobili iz Explosive Records iz Novog Sada bio je Amorphis - Tales From The Thousand Lakes koji je bio jako zanimljiv. Kao neki death/doom sa klavijaturistom iz The Doors koji je došao malo da sešuje sa njima i par nekih Allman Brothers solaža spuštenih u C# štim. No, na "B" strani bio je Tiamat - Wildhoney. Uvod sa ptičicama i rif u Whatever That Hurts od kog mi je eksplodirao mozak, a onda atmosferična gitara i strofa od koje sam doživeo nešto transcendentalno. Nikad neću zaboraviti kako sam reagovao na taj album. Kao nešto mnogo važno što mi se otvorilo u tajnosti. Do You Dream Of Me?, balada koju je moguće staviti na death metal album. Gaia kao gotik himna, Visionaire kao posveta satanizmu... Tiamat (Wildhoney), Anathema (Eternity) i In The Woods... (Omnio) su zaslužni za to što sam obratio pažnju na Pink Floyd, koji mi je do tada delovao kao neki smarački bend... dok nisam otkrio Pompeju, krunu njihove prve faze.

Tiamat su mi postali omiljeni bend te 1996. Oduševili su me naredne godine sa novim albumom koji je ponovo bio nešto drugačije. Sećam se da je David Vartabedijan puštao singl Cold Seed i da sam ga zvao non stop u emisiju na radiju da ga pitam kada će A Deeper Kind Of Slumber moći da se kupi u radnji u Felix-u. Osim Tiamata i Anatheme, voleo sam i My Dying Bride u svojim ranim tinejdžerskim danima. Spot za For You mi je bio spektakularan i uveo me je u celu goth priču. Kasnije (18+) sam uz drugara, di džeja Stivija počeo da posećujem gotik najtove po KST-u i Vuduu gde smo nas dvojica nenadano provukli Christ Goodbye (Saturnus) i Fragile Dreams (Anathema) pesme kao hitove.

Dimmu Borgir su me uveli u black metal, koje je David Vartabedijan pustio na radiju prvi put. Onda sam čuo Emperor - Anthems To The Welkin At Dusk. Taj album me je naučio koliko antiprodukcija može da bude važna i koliko nešto može da bude potpuno nerazgovetno a dobro, ako ima dobru atmosferu i stav. Verovatno najvažniji black metal album svih vremena. Takođe, Ulver su mi poslužili kao prelaz između black metala i folka ka Massive Attack-u (album o Vilijemu Blejku→Mezzanine) i tehnu (Metamorphosis EP→Autechre).

Od domaćih bendova (a da to nije Bajaga) dva albuma su mi bila interesantna krajem 1998, a to su Block Out - San Koji Srećan Sanjaš Sam i Darkwood Dub - Elektropionir. Objavljena su u slično vreme.

Isis - Oceanic je takođe bio jedan od momenata kada sam čuo nešto novo i drugačije što me je zaintrigiralo. Kao neki distopijski hardkor sa atmosferičnim uplivima i nekim čudnim jazzy vajbom koji uopšte nije ni džez ni prog. Panopticon je dalje nadogradio priču u nešto što će se uskoro nazvati postmetal i postaće njihov vrhunac diskografije. Ali, Oceanic je bio prvi u kome se sve to tek rađalo i ostaće mi drag, jer je to bio moj inicijalni susret sa njima.

Miles Davis - Panthalassa - The Music of Miles Davis 1969-1974
Postoje albumi zbog kojih zgotiviš ceo jedan žanr u muzici. Mislim da je takav bio ovaj album, skup remiksa dub majstora Bill Laswella i način kako je on doživeo te pesme.

Autechre. Bogovi elektronske muzike. Počelo kao isečak iz filma Pi kada se protagonista crta markerom po glavi dok se gleda u ogledalu. Prva pesma sa prvog albuma, Kalpol Introl koju sam odmah zavoleo. Aphex Twin, veliki čovek i genije koga bih voleo jednom da upoznam i da mu se mnogo zahvalim za sve što radi. Kasnije sam otkrio Boards Of Canada koji takođe jako dobro poznaju koncept hvatanja nečeg nostalgičnog, poznatog, melanholičnog i sipanja toga u pesmu kroz granularni filter u sunčano saturisani polaroid.

Reditelji i filmovi


Terminator 2: Judgment Day. Prvi film koji sam gledao u bioskopu kao klinac i oduvao me načisto. Fun Fact: Blackie Lawless je razmatran za ulogu T-1000, ali se od toga odustalo, jer je previsok u odnosu na Švarcija.

The Lost Boys. Horor za tinejdžere, iako sam imao sedam-osam godina. Kifer Saterlend je toliko sjajan u ovom filmu da sam ga doživotno zavoleo zbog te uloge.

Children Of The Corn, A Nightmare On Elm Street, Halloween. Tim redosledom sam otkrivao koliko zapravo volim horore. Iako Deca Kukuruza nisu izdržala test vremena, za klinca od sedam godina vrlo jeziv film o sektama u nekim pripizdinama. Prvi deo Strave U Ulici Brestova je zapravo zastrašujuć film, jer je to jedini deo u kome je Fredi smrtno ozbiljan. Džon Karpentera sam otkrio malo kasnije ali me je Noć Veštica oduševila zbog načina na koji se neke stvari u kadru dešavaju u drugom planu i time pospešuju saspens, sa sve odličnom muzičkom temom u pozadini. Od njega volim i The Thing, Escape From New York, The Fog, Prince Of Darkness.

Hellraiser 2: Hellbound mi je takođe jako drag (više od prvog dela jer sam drugi deo prvo pogledao), i neki Arđentovi filmovi italijanske škole horora (Suspiria, Deep Red, Inferno). Imaju tu neku neodoljivu macabre stilizaciju.

Dejvid Linč i skoro ceo njegov opus. Mulholland Drive, Lost Highway, Blue Velvet, Twin Peaks... Majstor lucidnog narativa.

The Limits Of Control. Jedan od čudnijih Džarmuša... Kao da je sniman kroz Linčovu prizmu. Iz tog filma sam izvlačio semplove za Cimet/Univerzum Zna/Grob trilogiju.

The Godfather prva dva dela, nešto za sva vremena. Apocalypse Now od istog režisera kao možda najbolji ratni film koji pokazuje suštinu ludila i srce tame.

2001: A Space Odyssey kao možda najvažniji film na svetu. Eyes Wide Shut, takođe sjajan. Kjubrik je bio genije.

To Live And Die In L.A. Pravi 80's film koji je totalno potcenjen. Iako miriše na Majkl Mana, film je radio njegov drug Fridkin.

The Big Lebowski, Fear And Loathing In Las Vegas i Monthy Python opus, kao jedni od najzabavnijih filmova ikad.

Od novijih filmova (uslovno rečeno) jako dobri su mi Lost In Translation, No Country For Old Men, Drive. It Follows je jedan od retkih novijih horora koji mi se baš dopao. Atmosfera totalno karpenterska.

Stripovi


Mikijev Zabavnik. Sreda osim petka nekako postade najomiljeniji dan i tako celu osnovnu školu.

Dilan Dog takođe, onih 59 brojeva što su izlazili do 1992. su bili divni.

Gaston (prevod u izdanju Dečijih Novina, jer drugi nisu toliko smešni).

Pisci i knjige


Milan Oklopdžić, CA. Blues. Veoma interesantna knjiga koju je pisao "jugović" na putu po Kaliforniji i Amerikama sedamdesetih, ispričana kao film.

Kris Rodli, Linč O Linču. Bila mi je kao neka vrsta Biblije za inspiraciju jedno vreme, u kakvim je čovek uslovima stvarao na početku, a kako kasnije na većim budžetima. Pritom beskompromisan u svojoj viziji, interpretaciji i improvizaciji.

Entoni Boza, Sleš. Možda najsmešnija od svih biografija koje sam do sada pročitao. Način na koji je Sleš zapamtio te doživljaje i način na koji ih prepričava su urnebesni.

Mark Spic, Bouvi. Bouvi mi je mnogo drag i mnogo sam se sjebao kada sam čuo da je umro. Uvek sam ga gotivio, a kada sam na nagovor drugara pročitao njegovu biografiju pre dve godine, osetio sam se nekako mnogo blisko sa njim i zavoleo ga. Sebe nikada nisam smatrao umetnikom, jer mi je to nekako uvek zvučalo prepotentno i folirantski. Ali, kada sam pročitao kako je on živeo i doživljavao stvari i koliko sam se pronašao u svemu tome, mislim da mi je on dao neki blagoslov da je u redu biti drugačiji. Način na koji je odlučio da ode, kroz album a da skoro nikome o tome ništa nije rekao, je nešto toliko fascinantno i srceparajuće da mu se mnogo divim. Predivan čovek.

Događaji

Block Out 11. septembar 1999. Bašta SKC. Prvi solo koncert nekog domaćeg benda na kome sam bio. Spoznaja da domaći bendovi mogu super da zvuče uživo.

Katatonia 11. april 2003. Mega Pub, Budimpešta. Iako je klub bio diskutabilan i bend još uvek bio mlad u smislu nastupa uživo, nas trojica smo potegli iz Beograda i imali jako lepo road trip iskustvo. Upoznali se sa bendom sasvim slučajno. Jonas je sa drugom dvojicom mojih saputnika još uvek u kontaktu i čak je svečano zapevao na svadbi jednog od njih dvojice prošle godine.

Anathema 7. jun 2004. Zagreb, Močvara. Možda najdraži koncert, benda koga sam voleo nekih osam godina do tog trenutka. Uspeo sam i da uradim intervju sa Denijem za Butcherian Vibe za koji sam povremeno pisao tad. Deni je nastupio i solo u SKC Livingrumu 10. marta 2008. kada sam uspeo da dogovorim taj nastup. Naučio tad cenu stresa prosečnog lokalnog organizatora i sve stvari na koje treba misliti da sve prođe kako treba, čak i za tako malu produkciju. Sledeći put sam se sreo sa pola benda kada su  nastupili akustično u Gun klubu 28. aprila 2013. i kada sam im radio kao ton-majstor. Nakon svirke dobio pohvalu od Vinija za neke delay efekte u Lost Control, a zatim smo vikali jedan dan drugog dok smo pevali Jesus Christ Pose od Soundgarden. Poslednji put sam ih gledao prošle godine dok sam bio sa Unearth na turneji, 29. i 31. maja 2015. na dva festivala u Nemačkoj.

Isis 17. maj 2005. Zagreb, KSET. Magičan koncert i super ekipa iz Beograda. Bend uhvaćen u pravom trenutku na vrhuncu snage, dok su promovisali Panopticon. Toliko specifičan koncert da danima nijedan od nas desetak nije mogao da se seti tačne setliste koliko smo bili u transu još uvek i koliko nas je to držalo.

W.A.S.P. 10. oktobar 2006. i 10. novembar 2009. SKC Velika Sala. Meni jako dragi koncerti iz čisto nostalgičarskih razloga. Video sam Blekija u svom gradu!

Tiamat 12. jul 2008. Novi Sad, Exit. Zamalo da završim na mikseti kao njihov tonac na nastupu, ali zbog nekih komplikacija sa domaćinom miksete to se ipak nije dogodilo. To mi je malo pokvarilo raspoloženje, ali sam uprkos tome ipak doživeo nešto nesvakidašnje - bend koji sam toliko dugo voleo i već se davno oprostio od ideje da ću ih ikad videti, došao mi je, takoreći, na noge.

Faith No More 11. jul 2010. Novi Sad, Exit. Jedan od najdražih bendova konačno uživo. Sećam se da smo sa Consecration nastupali na metal bini nekih sat vremena ranije i da smo po završetku nastupa trčali na main da nađemo dobro mesto. Sve, sve, ali 'Ajde Jano niko nije očekivao. Duboki naklon.

Portishead 10. jul 2011. Novi Sad, Exit. Jedan od najlepše zvučećih koncerata na kome sam bio. Bubnjar je doktor koliko ukusno svira... A ostali su dali sve od sebe. Dan posle tog koncerta sam seo i napisao Praskozorje. Prva reč koja se pominje u pesmi je namerno "putevi" zbog Roads od Portishead.

Faith No More 29. jun 2012. Belgrade Calling, Ušće. Najbolji drug je diplomirao tog dana i išli smo rano da gledamo i Ugly Kid Joe koje smo obojica gotivili. U međuvremenu, čekajući FNM uredno smo se dolivali u borbi protiv vrućine. Prve dve pesme nastupa proveli na sigurnoj udaljenosti, da bismo skapirali da smo ih iz te pozicije već gledali pre dve godine i onda zapičili u prvi red. Toliko sam urlao i pevao da sam u jednom trenutku pomislio "ako ostanem bez glasa... vredi zbog ovoga". Podigli me i nosili na rukama uz Easy. Fenomenalan koncert i povratak u detinjstvo, ponovo.

Neurosis 1. jul 2014. Velika sila od benda. Velika čast što su nas izabrali da nastupimo pre njih. Transcendentno iskustvo u svakom pogledu. Ceo bend kao jedan udara u slou moušnu i kao da je sva težina sveta na njihovim plećima.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva