Priče o spotovima (23): Dubioza Kolektiv – Kažu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Postoje brojni razlozi zbog kojih možemo da preispitujemo vrednost i kvalitet muzike koju danas pravi Dubioza Kolektiv, ali je činjenica da su oni dugo radili na svom zvuku i gradili karijeru. Ako poslušate albume koji su nastali pre „Firme ilegal“, primetićete da su pesme imali za cilj da svetu predstave turobnu realnost Balkana i tadašnjeg političkog sistema. Tekstovi su bili na engleskom, imali su oštrinu i bavili su se ozbiljnim i teškim temama kakav je genocid ili rat. Očigledno da taj put nije bio najuspešniji za bend, pa su u kasnijim albumima promenili ideju i počeli da stranoj publici prodaju ono što ona očekuje od Balkana – veselje, rakiju, ludilo. Danas je Dubioza Kolektiv najveći izvoznik stereotipne slike o ovim prostorima i jako su uspešni u tome.


Nije mi namera da polemišem o tome da li je ispravno koristiti se tom imaginarnom slikom ovog prostora kako bi se privukla svetska publika, ali smatram da ovaj bend ima puno pravo na to jer su pre toga pokušali i sa mnogo ozbiljnijom pričom koja im nije uspela. Za mene je album „Firma ilegal“ poslednja valjana stvar ovog benda, ali razumem da drugi ljudi nalaze novu Dubiozu zabavnom i slušljivom. Tome sigurno doprinose i njihovi spotovi koji su zaista u rangu svetske produkcije, češće po kvalitetu realizacije, ali nekada i po sadržini.

Muzički video za pesmu „Kažu“ je dobar primer za to. Čak i da niste sa ovih prostora, ako vam ovaj jezik nije blizak, iz vrhunske animacije razumećete 90% priče, a sve njene manjkavosti će nadoknaditi dinamičnost radnje. Možda sam potpao pod njihove uticaje, ali ja sam oduševljen ovim spotom jer ima liniju priče koja vas sve vreme vuče napred. Jedine stajke su oni trenuci kada se slika vrati na bend i predstavlja ih dok sviraju, ali čak i ti delovi nisu besmisleni i suvišni već se slažu sa celovitošću priče. To je postignuto time što je radnja smeštena u kafanu Apsurdistan, što otkrivamo u kadru kada izađemo na ulicu (02:08), a preplitanje više planova koji se sjedinuju u ovom prostoru čini ovu priču zaokruženom. Time je obezbeđena smislenost i veza između svih dešavanja i motiva koji se javljaju, zbog čega ovo nisu samo nabacane različite priče, već jedna vodi u drugu i smena dešavanja je montažno dobro razrađena, pogotovo u scenama gde postoje direktni prelazi iz jedne priče u drugu. Jedan od takvih zanimljivih prelaza je onaj iz scene u kojoj kapljica vode iz usta dečaka postaje mrlja na šanku koju čisti konobarica. Tim brzim smenama koje imaju smislenu vezu stvara se tečnost u priči i gledalac je uvek pod punom koncentracijom i pažnja mu je okupirana.

Iako se prepliću razlitičiti tokovi priče, možete da prepoznate neke od stalnih motiva koji se paralelno razvijaju. Tu je priča o konobarici i šankeru, o babi koja sanja, a kasnije i puši travu, ali mislim da je priča o političkom sistemu najsuptilnije razvijena. Na početku politika je prikazana kroz scenu političara koji juri za ovcama sa makazama (01:07), a kasnije se ona razvija kroz sliku dečaka koji vozi bicikl pored zida koji je oblepljen plakatima. Na kraju, ta politička mašinerija postaje stvaran predmet, malo fabričko postrojenje koje na traci štancuje glasače. To znači da se politički sistem neprestano razvija, dok sve drugo stoji u mestu. Oni nalaze načine kako da što bolje iskoriste narod, a mi se i dalje vrtimo po kafani i ponavljamo iz dana u dan.

Pesma i spot su u balkanskom duhu, jer mi smo uvek spremni da se smejemo svojoj sudbini, pa nam je onaj kraj kada sve ode u vazduh posle masovne tuče više zabavan nego tužan. Ipak, politička mašinerija ostaje da brekće nad ruševinama, što znači da ćemo svi mi nestati, a samo će oni preživeti. Srećom, zaključak spota usmerava ka ideji pobune – postoji dečak koji praćkom uništava veliku mašinu. Za mene je to vrlo lepa aluzija na borbu Davida i Golijata i mislim da na vrlo kreativan način sugeriše šta je ono što moramo da uradimo. Ako to i dalje nije jasno – moramo da se pobunimo, jer će u suprotnom ta ekstremna stereotipna slika o nama početi da se preslikava u našu stvarnost i mi ćemo biti samo pioni u jednoj kafani koji se zaluđuju međusobnim čarkama, umesto da obrate pažnju na mašinu koja nas melje.



Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva