Priče o spotovima (18): Nikola Vranjković feat. Petar Rudić & Danilo Nikodinovski – Fototapet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Jeste gledali film „Ogledalo“ od Tarkovskog? U njemu ima mnogo scena u kojima vidimo vetar, njegovo prisustvo u prostoru i kako se sve pred njim sinhronizovano savija i kreće. Ne znam da li je Vranjković računao na taj utisak, ali u ovom spotu imate dovoljno vremena da porazmislite o svim sećanjima koje bude njegove slike.

foto: Ana Bačanin, HC arhiv
Ne želim da pravim paralelu po kvalitetu između ovog spota i nečega tako velikog kao što je ruska filmska škola koju predstavlja Tarkovski, ali moram da odam priznanje autoru spota koji je uspeo da motiv vetra iz pesme uhvati na snimku. Kako uopšte vizuelno prikazati nešto što se ne vidi? Ovo je zasigurno najbolji način. Ali tajna je i u tome što je brzina videa malo usporena i tako savršeno ide uz laganu muziku, koja je Vranjkovićev zaštitni znak od kada je otpočeo svoju solo karijeru posle Blok Auta. Većina spotova pati od potrebe da uhvati pažnju gledaoca, kao da će svojim prizorima zavarati sve nedostatke pesme. Ovde je to potpuno drugačije – video je u drugom planu; muzika, a pogotovo tekst je ono što je najvažnije, i video je tu da upotpuni atmosferu. U tome i uspeva, jer ima nečeg umirujućeg, a ujedno i mistično u prizorima olistalih grana koje se njišu i savijaju pod vetrom. Ali ti prizori nisu identični, već se njihovom varijacijom pripoveda dodatna linija priče. To drveće koje se prikazuje u spotu dopunjava značenja teksta, pa tako u delu pesme koji pominje grljenje, vidimo grane koje izgledaju kao čovek koji je raširio ruke za zagrljaj (1:54). Iako je pesma lagana, u njoj postoji nabijena napetost, nešto teško i mračno što je neprestano prisutno u muzici, ali ne kulminira nijednog trenutka u zvuku, međutim, u video izrazu, eksplodira u kadru u kojem se krošnje lome i tresu od kiše i vetra, a u tom dugom kadru proživljavamo svu napetost u pesmi (3:58).

Još jedna važna odlika ovog spota je što svi snimci odaju utisak arhivskog materijala, što znači da nisu namenski pravljeni za spot pesme, već su korišćeni naknadno, spajani uz muziku. To znači da svaki od tih snimaka ima neku svoju zasebnu priču van ovog spota i to dodaje na mističnosti, a i pocrtava autentičnost emocije, jer sve što vidimo, to je video i autor spota, proživeo je te trenutke kiše, tu melanholičnu sliku nasukanog čamca (2:50). Možda je to samo manipulacija kojom sam ostao zavaran, ali u njima postoje sitne nesavršenosti i razlike u kvalitetu zbog kojih verujem da su napravljeni iz lične arhive autora i za mene je to dodatna vrednost.

Iako može da se čini da je lako napraviti ovakav muzički video, u svojoj formi i spoju između kadrova postoji složena veza, a baš zbog toga neki kadrovi jako odudaraju od cele priče. Tu mislim baš na onaj trenutak prelaska sa prizora drveća na urbanu sredinu. Postoji naznaka u prelazu sa jednog prostora na drugi, jer vidimo ogradu ispod drveća, očigledno ljudsku tvorevinu, ali to ne ublažava nagli prelaz na urbanu sredinu, ne zato što je ona neočekivana ili previše odudara po sadržaju, već zato što je manje vrednosti. Iz krupnih planova drveća i svih onih pažljivo odmerenih kadrova koji imaju svoju estetiku, kao da upadamo u vrlo običnu sliku grada snimanog u pokretu. Posebno mi smeta što uz tekst „težak miris čokolade“, vidimo reklamu „Ja srce Štark“. Većina kadrova je duga i daje prostora za ulazak u sliku, a ovi kadrovi su kratki i bezvredni su baš zato što su tako obični u onome što prikazuju. To je previše svakodnevna slika: neka ružna stanica, neki ljudi, neki obični automobil, kiša... Jedino opravdanje za ovakve prizore je ukoliko su to stvarno arhivski snimci koji zbog toga imaju neku sentimentalnu vrednost za autora, ali u sklopu celog spota jako odudaraju po tome što su toliko van estetike ostatka priče. Nije problem u prikazu urbane sredine, nego u tome šta mi vidimo, jer postoji i onaj kadar grada u kojem su antene i kupole zgrada (6:23) koji savršeno odgovara tonu celog spota. Jednostavno ova tri kadra odudaraju od ostatka spota svojom običnošću i time umanjuju kvalitet i utisak čitavog dela. Mislim da uopšte nije bilo potrebe za takvim umetcima. Takav je i kadar stepeništa koji prati tekst pesme. Taj momenat mi se ne sviđa jer previše bukvalno oslikava ono što nam sam tekst kaže, zbog toga je dodatna slika nepotrebna, jer spot nije tu da bi prepričao tekst, već da nam da novu dimenziju značenja.

I uprkos ovim sitnim nedostacima, koji su možda i moja lična uobražavanja i neispunjena očekivanja, ovaj spot po ideji i realizaciji odudara od onoga što se danas očekuje i plasira kao muzički video za neku pesmu. Ovo je jako filmičan spot. Iako nam sve te slike koje vidimo izgledaju svakodnevno, način na koji nam se otvaraju i kako su povezane u celinu stvaraju jednu blagu uznemirenost koja prati muziku. Imamo te prizore putovanja sa početka spota, koje se ponavljuaju u različitim varijantama do kraja, a u jednom momentu se taj prikaz puta u istom kadru ukršta sa slikom drveta. To su momenti u spotu koji traže naše mišljenje, pomeraju nas iz onoga što smo očekivali ili što prosto upijamo, jer takve slike zahtevaju naše razumevanje, naše angažovanje da rastumačimo sebi sopstvena osećanja. Za mene je takav i onaj kadar u kojem vidimo biljku koja kao da lebdi u nekoj ogoljenoj prostoriji (6:15), zbog čega opet pomišljam na Tarkovskog, jer kod njega su česti ti trenuci začudnosti u nekoj naizgled svakodnevnoj slici.

Ne znam kako je drugima, ali meni ovaj muzički video nije ni najmanje naporan ili dosadan, jer se saživljavam sa usporenošću i prihvatam je kao deo izraza koji prati muziku. U njemu postoji mnogo kadrova koji mi se jako sviđaju i koji me kopkaju pitanjima gde su i zašto snimljeni, što me vuče dalje da se zapitam – da li su baš ti događaji, zabeleženi kamerom, nekako uticali na stvaranje ove pesme. Šta je ono što se desilo iza kamere i da li je to prouzrokovalo ovakvu emociju u pesmi „Fototapet“. Ako mogu da izaberem jedan kadar o kojem bih voleo više da znam, to je onaj završni u kojem vidim nešto za šta nemam pojma šta je i čemu služi, ali očigledno ima neku svoju funkciju i sa namenom je tu. Tako izdvojen u prostoru i vremenu, taj prizor me uzdrma svojom snagom i savršena je završnica za ovakav muzički video. 




P. S. Ovaj tekst je objavljen pre nego što sam saznao da je muzički video za pesmu „Fototapet“ sastavljen od snimaka koje su fanovi slali Nikoli Vranjkoviću. Sve ljude koji su učestvovali u kreiranju pesme i spota možete videti u opisu videa. Moj propust ponešto govori o mom amaterskom pristupu nečemu što zahteva mnogo više istraživanja, znanja i profesionalizma, ali govori i mnogo toga o Vranjkoviću i njegovom odnosu prema fanovima. Umetnik sa tako snažnom autorskom crtom dao je slobodu svojim fanovima da učestvuju u stvaralačkom radu i da na neki način dele zasluge za pesmu „Fototapet“. To je dokaz koliko je zapravo njegov rad sadržajan i da zahteva mnogo više pažnje nego što donosi jedan osvrt na spot.

__________
Pročitajte o kojim smo spotovima još pisali u ovoj rubrici.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva