Kako sam postao... Marko Vidojković
Helly Cherry
Marko Vidojković, pisac mlađe generacije je svakako široj javnosti poznatiji kao momak oštrog jezika i
"noćna mora voditelja jutarnjih programa" kako su ga neki nazvali. Sa
druge strane, iako je po srpskim merilima mejnstrim i bestseler pisac,
Marko je i dalje na neki način deo andergraunda.
Ovonedeljno izdanje naše rubirke "Kako sam postao..." je prilika da Marka upoznate iz jednog ličnijeg ugla, i možda otkrijete "sitne demone" koji su ga oblikovali u jednog od najznačajnijih pisaca mlađe generacije.
U ranom detinjstvu najviše sam voleo da slušam Paket Aranžman, Pekinšku Patku i Haustor, bez obzira što sa 5-6 godina, koliko mi je tada bilo, nisam imao pojma o čemu je reč. U ranoj osnovnoj voleo sam Plavi orkestar. U petom i šestom razredu slušao sam Deep Purple, Doors i The Who. U sedmom sam otkrio Madness. U osmom sam otkrio Ramonse, Pistolse, Clash, Dead Kennedys i za njima ceo pank. U prvom srednje sam sebi dopustio da se muzički ne ograničavam, pa su tako na mene sve do danas uticali svi dobri bendovi, od Prodigy, preko recimo Antraksa, pa sve do Depeche Mode. Što se panka tiče, muzika koja me je u svakom smislu najbolje pogodila jeste ona koju prave kalifornijski bendovi: Bad Religion, NOFX, No Use for a Name, Lagwagon, Pennywise, Good Riddance, Strung Out i slični.
Kad sam bio sasvim mali voleo sam kaubojce i partizanske filmove, a posebno sam fanatičan bio kad je reč o Star Wars i Rambo trilogiji. Kasnije je moja ljubav prema filmu postala široka kao i ljubav prema muzici, pa tako mogu da nabrojim svoje omiljene reditelje: Teri Gilijam, Kventin Tarantino, Robert Rodrigez, Najt Šjamalan, braća Fareli, Ridli Skot, Goran Marković, Srđan Dragojević i još brdo njih. Ipak, dvojicu bih izdvojio: to su Tarantino i Rodrigez. Kada sam pisao svoje prve priče, 1999, način na koji sam smišljao obrte preuzeo sam direktno iz filma „Od sumraka do svitanja“, koji je pisao Tarantino, a režirao Rodrigez. Krajnja ironija je moje omiljeno oružje u pisanju priča: banditi uzmu porodicu kao taoce, zapale u Meksiko, odu u drumsku kafanu i tamo se svi prisutni gosti pretvore u vampire. To je to. Tako se prave priče kakve ja volim.
Kad sam bio sasvim mali, najviše sam voleo Kapetana Mikija, ali to nije dugo potrajalo. Ubrzo sam prešao na Zagora, a u drugom osnovne sam otkrio Alana Forda. I danas mislim da je to vrhunsko stripovsko dostignuće. Voleo sam i Mister Noa, Dilana Doga i Martija Misteriju, a dugo sam bio opsednut i Asteriksom i Taličnim Tomom. Od stripova za odrasle, na prvom i jedinom mestu su dela Roberta Kramba.
Knjiga koja je obeležila moje detinjstvo bio je „Brežuljak Voteršip“, Ričarda Adamsa. Epopeja grupe engleskih divljih kunića na 500 strana, koju sam od tetke dobio za jednu Novu godinu, ne sećam se više koju, recimo 1981. Hiljadu puta sam je čitao, zarazio sam celo društvo njom. Smrt, tragedija, avantura, 500 strana brutalne istine o surovosti života, namenjene klincima. Čak sam i strip od 50 strana nacrtao inspirisan tom knjigom. Ona je toliko dominantna da ne vredi da pominjem druge knjige mog detinjstva. Sa šesnaest godina otkrio sam „Bludnog sina“ od Čarlsa Bukovskog i posle toga me nijedan strani ili domaći pisac nije radio kao on. Sebe ne računam.
Utakmica Zvezda – Dinamo Kijev, 2000. godine, naša najveća šansa da zaigramo u Ligi šampiona prvi put posle 1992, nažalost tragično prokockana. Pank festival Warped Tour 2006, koji sam gledao u Masačusetsu, a bendovi koji su se tog avgustovskog dana smenjivali na bini bili su: Helmet, Bouncing Souls, Saves the Day, NOFX i Rise Against. No Use for a Name sam gledao u Budimpešti i Beogradu, a ispred projekta Scorpios, u kome su bili pokojni Toni Slaj i Džoi Kep, sam nastupao kao „predgrupra“, 2011, čitajući svoju poeziju. Događaj koga se rado sećam bio je doček 2010. Sedeo sam kod kuće, napeglan kao zmaj, slušao Me First and Gimme Gimmes i tako dočekao ponoć. Ispostavilo se da je to bila jedna od najgorih godina u mom životu.
____
Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."
Ovonedeljno izdanje naše rubirke "Kako sam postao..." je prilika da Marka upoznate iz jednog ličnijeg ugla, i možda otkrijete "sitne demone" koji su ga oblikovali u jednog od najznačajnijih pisaca mlađe generacije.
Bendovi, muzičari i albumi
U ranom detinjstvu najviše sam voleo da slušam Paket Aranžman, Pekinšku Patku i Haustor, bez obzira što sa 5-6 godina, koliko mi je tada bilo, nisam imao pojma o čemu je reč. U ranoj osnovnoj voleo sam Plavi orkestar. U petom i šestom razredu slušao sam Deep Purple, Doors i The Who. U sedmom sam otkrio Madness. U osmom sam otkrio Ramonse, Pistolse, Clash, Dead Kennedys i za njima ceo pank. U prvom srednje sam sebi dopustio da se muzički ne ograničavam, pa su tako na mene sve do danas uticali svi dobri bendovi, od Prodigy, preko recimo Antraksa, pa sve do Depeche Mode. Što se panka tiče, muzika koja me je u svakom smislu najbolje pogodila jeste ona koju prave kalifornijski bendovi: Bad Religion, NOFX, No Use for a Name, Lagwagon, Pennywise, Good Riddance, Strung Out i slični.
Reditelji i filmovi
Kad sam bio sasvim mali voleo sam kaubojce i partizanske filmove, a posebno sam fanatičan bio kad je reč o Star Wars i Rambo trilogiji. Kasnije je moja ljubav prema filmu postala široka kao i ljubav prema muzici, pa tako mogu da nabrojim svoje omiljene reditelje: Teri Gilijam, Kventin Tarantino, Robert Rodrigez, Najt Šjamalan, braća Fareli, Ridli Skot, Goran Marković, Srđan Dragojević i još brdo njih. Ipak, dvojicu bih izdvojio: to su Tarantino i Rodrigez. Kada sam pisao svoje prve priče, 1999, način na koji sam smišljao obrte preuzeo sam direktno iz filma „Od sumraka do svitanja“, koji je pisao Tarantino, a režirao Rodrigez. Krajnja ironija je moje omiljeno oružje u pisanju priča: banditi uzmu porodicu kao taoce, zapale u Meksiko, odu u drumsku kafanu i tamo se svi prisutni gosti pretvore u vampire. To je to. Tako se prave priče kakve ja volim.
Stripovi
Kad sam bio sasvim mali, najviše sam voleo Kapetana Mikija, ali to nije dugo potrajalo. Ubrzo sam prešao na Zagora, a u drugom osnovne sam otkrio Alana Forda. I danas mislim da je to vrhunsko stripovsko dostignuće. Voleo sam i Mister Noa, Dilana Doga i Martija Misteriju, a dugo sam bio opsednut i Asteriksom i Taličnim Tomom. Od stripova za odrasle, na prvom i jedinom mestu su dela Roberta Kramba.
Pisci i knjige
Knjiga koja je obeležila moje detinjstvo bio je „Brežuljak Voteršip“, Ričarda Adamsa. Epopeja grupe engleskih divljih kunića na 500 strana, koju sam od tetke dobio za jednu Novu godinu, ne sećam se više koju, recimo 1981. Hiljadu puta sam je čitao, zarazio sam celo društvo njom. Smrt, tragedija, avantura, 500 strana brutalne istine o surovosti života, namenjene klincima. Čak sam i strip od 50 strana nacrtao inspirisan tom knjigom. Ona je toliko dominantna da ne vredi da pominjem druge knjige mog detinjstva. Sa šesnaest godina otkrio sam „Bludnog sina“ od Čarlsa Bukovskog i posle toga me nijedan strani ili domaći pisac nije radio kao on. Sebe ne računam.
Događaji
Utakmica Zvezda – Dinamo Kijev, 2000. godine, naša najveća šansa da zaigramo u Ligi šampiona prvi put posle 1992, nažalost tragično prokockana. Pank festival Warped Tour 2006, koji sam gledao u Masačusetsu, a bendovi koji su se tog avgustovskog dana smenjivali na bini bili su: Helmet, Bouncing Souls, Saves the Day, NOFX i Rise Against. No Use for a Name sam gledao u Budimpešti i Beogradu, a ispred projekta Scorpios, u kome su bili pokojni Toni Slaj i Džoi Kep, sam nastupao kao „predgrupra“, 2011, čitajući svoju poeziju. Događaj koga se rado sećam bio je doček 2010. Sedeo sam kod kuće, napeglan kao zmaj, slušao Me First and Gimme Gimmes i tako dočekao ponoć. Ispostavilo se da je to bila jedna od najgorih godina u mom životu.
____
Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."