Ghost in a shell: Kultni klasik 20 godina kasnije



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ove godine navršava se 20. godišnjica od izlaska sajberpank remek dela Ghost in a Shell. Sada kada je sajberpank estetika (kao i mnoge druge estetike, ranije ograničene na uzak krug fanova) više nego ikad integrisana u mejnstrim – film zaslužuje novo čitanje.


Film Mamoru Oshija, zasnovan na manga stripu, Masamure Shirowa predviđa budućnost sa zapanjujućim razumevanjem za društvene procese i sa tipično sajberpank (a pomalo i tipično japanskim) preterivanjem u pogledu tehnološkog razvoja. S jedne strane korporacije i države više ne dele baš najjasnije, hakeri su teroristi, a programeri tretiraju kao oružje u ratu.

S druge, tu su kiborzi koji mogu da se povežu sa hajv-majndom putem utičnice u vratu. Jedna od ovakvih kiborga je Motoko Kusanagi, protagonista koju pratimo u lovu na hakera Puppet Mastera. On ulazi u „duhove“ građana i navodi ih da izvršavaju sajber zločine u njegovo ime.

Sada, kada je Matriks prvo fascinirao sve, a onda se pred našim očima raspao u dosadnu i pretencioznu kašu repetativne tuče i još repetativnije filozofije – vidi se da su Vačovski samo bledo imitirali svoje japanske uzore.

Uz ovo, tu je i sub-plot koji fascinira ljubitelje naučne fantastike, praktično oduvek - Kasanagi nije sigurna, da li njen duh još uvek postoji u arteficijalnom telu, koje je deo po deo zamenjeno i učinjeno sve manje ljudskim. Uvodna scena u filmu, prikazuje ovo sklapanje kiborga u fabrici, uz impresivan saundrek koji je mešavina bugarske molitvene muzike i tradicionalnih japanskih zvukova. Ovo celoj sceni daje suptilan utisak religijskog iskustva.

Ghosti in a Shell naravno obiluje akcijom, jurnjavom, pucnjavom, scenamaa eksplicitnog nasilja i stilizovanog seksa i nikako nije film za decu, ali je sama atmosfera filma, priično ozbiljna, melanholična i depresivna. Metafizičke implikacije života u svetu kojim dominiraju informacije su ipak glavna tema. Aktuelnost ove teme, dvadeset godina kasnije ne mora se ni naglašavati.


U krucijalnoj sceni, protanistkinja šeta kroz grad (neimenovan, zasnovan na Hong Kongu, mračan koliko Los Anđeles u Blejd Raneru) i razmišlja o svojoj ljudskosti, ili odsustvu iste. U isto vreme, ljudi oko nje, kreću se kroz grad u potpunoj tišini, probijajući se kroz kišu i ne skidajući pogled sa reklama i bilborda koji su svuda. Pitanje se nameće, čak i ako njihova tela nisu mehanička, da li su i oni ljudi?

Najupečatljivije scene, one koje će ostati i kad tehnologija, učini konkretnu tematiku zastarelom (još nismo ni blizu toga) su transition shots. To su izrazito detaljni, izrazito atmosferični kadrovi tehnološke distopije. Prelazi između ovih kadrovi, su omaž japanskom stripu i (više patetično) japanskoj kulturi uopšte. Nasuprot zapadnjačkoj estetici gde kamera prati akciju, odnoso protoganistu, u ovim kadrovima akcenat je na prostoru. Iz samih kadrova ne može se zaključiti da li slede jedan za drugim ili ne. Poenta nije kako se negde dolazi (kao što kolokvijalna mudrost kaže) već u upijanju onog mesta na kome se već nalazimo.

Ovaj, nedovoljno poznati film, ne prestaje da gubi na značaju kako vreme prolazi - upravo suprotno stiče se utisak da stvarnost polako sustiže osnovne teme i motive sajberpank žanra, dok forma kojom su motivi prikazani ostaje delo duboke  i melanholične lepote.

Jan Kanja



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva