Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Music to play in the dark: Ovako nije bilo nikada



Sviđa ti se? Javi ostalima!

E, ovo sad treba znati napisati...

Preduzeće Splunge, taj mali moćni ludi prostor. Ako ste stigli između 00.30 i 01.30, videli ste ga u najvećem sjaju. Da ne kažem – u plamenu.

U srednjoj prostoriji (ima li petnaestak kvadrata?), odakle ide muzika – dvadesetak i više ljudi u delirijumu. Neko maše glavom, neko cupka, neko skače, neko se bacaka, neki igraju samo nogama, neki nogama i rukama, neki celim telima. Ima onih koji viču tekstove pesama, koji se grle, dok drugi uživaju povučeni u sebe. U zadnjoj prostoriji takođe mnogo sveta. Konobarica, najveštija na svetu, pronosi pića i, ne znam kako, stiže do svih. Redovi ispred toaleta, gužva oko šanka, prva prostorija takođe prepuna. Nije lako provući se do izlaza. Ispred lokala, na ulici, oko pedesetak ljudi, kao da je Piramida ili Tajm pre mnogo godina a ne Preduzeće Splunge u Jevrejskoj noćas. Ako se vratite unutra, nema mnogo ćaskanja. Ljudi se sreću i sudaraju osmesima, pozdravljaju, grle, dovikuju jedni drugima poneku rečenicu ako se išta uopšte čuje. Razmena energije nuklearna. Osmesi na licima svih: oni najširi, razgaljeni, iz dubine duša. Svi ljudi su noćas lepi: i oni visoki i niži, i lepo obučeni i ležerno raspojasani, i oni koji su popili i oni koji nisu, i stariji i mlađi, i fensi face i totalni alternativci. Oduševljenje. Ludnica. Afterglow!

U uglu stoji glavni šef priče, veliki car našeg grada, ispred malog laptopa i još manjeg pojačala, sabran, nasmešen, otmen. S nekim se pozdravi, s nama veteranima izađe i da se zagrli, pa se vrati iza stočića i gađa sledećom pesmom kao da je saveznički bombarder. Uz njega Kata - u najveličanstvenijem izdanju ikada. Gledamo se u čudu, ozareni. Mnogo ih je. Mnogo nas je. Previše. Prošlo je stotinu nekih novih ljudi, koji na Music to play in the dark nisu bili nikada pre. Tek poneko meni poznato lice, kao brat rođeni ili sestra slatka. Pitam se već sat vremena smem li da napišem: ovako nije bilo – ni prve godine u Jetiju – ni druge godine u Fidbeku – ni ikad kasnije – ovako nije bilo nikada. Još jedna nova sezona je otvorena, ovo je već šesta godina, ali sada je najbolji deo grada došao da udahne, proguta, ponese taj Music to play in the dark. Nisam znao da u ovom gradu živi toliki broj genijalki i genijalaca koji poznaju i vole ovu našu dobru muziku. Da sam dospeo u ne znam koji vremeplov, da sam najednom opet ušao u pab na Medicinskom, u Muzički klub, da se nije zatvorio Miror, da se ponovo otvorio Dom, Underground, Chan Chan – ne bi mi bilo lepše ni draže od ovog što sam večeras doživeo.

Ljudi, društvo, iz grada, ove zime imate gde da budete. Music to play in the dark will tear us apart. Again.
P.S. A još kad dođe i Olja...

Ivica Živković



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva