Guardians of Time i Bullet-Proof su mali a veliki bendovi
Helly Cherry
29.9.2015., Klub KB, Požarevac
Kišno septembarsko veče u malom gradu. Start svirke zakazan za 21 čas, no po ulasku u klub pola sata posle navedenog termina, situacija nije obećavala previše. Više je bilo članova bendova i njihove prateće ekipe od posetilaca i konobara zajedno. Pa, dobro – ko danas uopšte i dolazi na vreme? Sva sreća pa su bubnjevi, ozvučenje i ostala oprema montirani, tako da to budi neku nadu da će kakve-takve svirke ipak biti. No, kako su momci iz prvog benda krenuli sa poslednjim pripremama, tako je i publika počela da dolazi. Posle petnaestak minuta je već bilo dosta ljudi sa pićem u jednoj, a cigaretama u drugoj ruci.
Pretpostavljam da je bilo oko 22:15 kada su „Bullet-Proof“, italijansko-slovački kvartet (stacioniran u Bolzanu) krenuli sa svojim nastupom. Mlad bend, aktivan tek oko godinu dana, sa tek nekolicinom svirki (uključujući i nastup na nemačkom „Rock Am Ring-u“) i jednim albumom, ovogodišnjim „De-Generation“ je od prvog rifa krenuo silovito. Njihov spoj heavy-ja i thrash-a je veoma dobar, zanimljiv, slušljiv i odličan za hedbenging, šutke i sve ostalo što ide uz brzu i melodičnu svirku. Pošto do sada nisam čuo za njih, mogu reći da su me na prvu loptu pridobili. Dosta su me sa podsetili na Megadeth zbog same „arhitekture“ pesama, aranžmana, promene tempa – „Rust in Peace“ mi odmah pada na pamet. Veliki plus je to što je njihov pevač bolji nego Mustejn (moje mišljenje, izvin'te MegaDave fanovi), tako da bi se neka pesma sa, na primer, „Killing is My Business“ lepo uklopila u njihov repertoar. Da budem odmah jasan – to što „Bullet-Proof“ sviraju nije ništa novo, ništa što nije do sada već viđeno, ali ono što je najbitnije jeste da im pesme nisu generične, nisu monotone, nisu obična reciklaža rifova koji su se mogli čuti tokom poslednjih četvrt veka. Ljudi imaju neki svoj šmek, boje gitara su lepo uklopljene, tako da bi se i u lošije ozvučenom prostoru raspoznavale. Što se njihovog scenskog nastupa tiče, najbitnije je da su likovi „veseli“, aktivni na sceni, spremni da animiraju publiku, da je nateraju da da atom snage više nego što može. No, kada je publika tako dobro raspoložena kao što je sinoć bila, pogotovo za bend koji je potpuna nepoznanica lokalnoj metal/rok zajednici i kada je neki bend tako pokrene, da pokaže svoje najbolje lice, onda znate da taj bend zaista i vredi.
Nekih dvadesetak minuta posle njihovog nastupa, na binu su izašli Norvežani „Guardians of Time“ koji na ovoj mini turneji po južnoj i srednjoj Evropi promovišu svoj ovogodišnji album „Rage and Fire“. Power metal dugoprugaši iz Kristiansanda su do sada nekoliko puta svirali u Srbiji (uključujući i „Exit“ festival), ali im je ovo prvi nastup u Požarevcu. Nisam nešto preterano upoznat sa njihovom diskografijom, iako sam ih u par navrata slušao, ali moram reći da mi se veoma sviđa ono što rade. Nisam baš veliki fan power metala, ali ovo što momci rade je veoma kvalitetno. Najbitnije od svega je što oni zvuče bolje i energičnije uživo nego na albumima, što je svakako veliki plus za njih). Precizna, brza svirka, sa nekim laganijim pesmama, odlični rifovi, veoma dobre solaže, odlično uklopljeni prateći vokali, koji pevaču i frontmenu Berntu Fjellstadu daju odličnu potporu. Pošto sam bio bukvalno u sredini prvog reda ispred bine, njega sam nešto slabije čuo od ostatka benda, jer je ozvučenje tako postavljeno da je glavni vokal delovao tiše (oni koji su bili malo udaljeni su ga sasvim sigurno bolje čuli). To je jedini minus, ali ne tako strašan – kompletan doživljaj nije bio pokvaren.
Publika je još jednom bila sjajna, veoma vesela, spremna za šutke, crowdsurfing, tako da se ta energija preusmerila na bend koji daleko od toga da je došao da odradi samo jednu tezgu. Neverovatno prija videti bend koji gotovo pune dve decenije svira, a koji deluje kao da su u pitanju klinci koji su tek otpočeli karijeru – osmesi na njihovim licima pokazuju radost koja oslikava bend koji na svojoj prvoj svirci dobija stadionske ovacije. Odlično, stvarno odlično. Ne mogu reći da li su tokom svog nastupa odsvirali sa svakog albuma ponešto, iako je pevač gotovo pre svake pesme imao neku pričicu. No, akcenat je (logično) bio na poslednjem albumu, tako da pretpostavljam da je polovina repertora vezana za njega. Posle nekoliko pesama su rešili da malo počaste publiku, odajući ujedno počast i svojim uzorima, tako da su sa razglasa krenuli prvi taktovi heavy klasika “Run to the Hills” od “Iron Maiden”. Publika u potpunom transu. Jes’ da ja baš nisam bio nešto posebno oduševljen izborom, ali bih lagao kada bih rekao da nisam uživao, pogotovo zato što se ni sami Mejdeni ne bi postideli ovakvom izvedbom.
Posle ove su odsvirali još nekoliko pesama u istom ritmu, bez naznaka da ih umor od puta, alkohola i prethodnih svirki stiže. Šta više, izgledalo je da se tek zagravaju. No, oko deset do ponoći ih je vlasnik kluba iznenadio pustivši muziku sa kompa. Bend, a i publika su se našli u neverici. Pošto je radni dan, svirke se moraju završiti do ponoći. Posle nepuna dva minuta je bend rešio da perfektno veče završi na najbolji mogući način, čašćavajući tako publiku po drugi put: ponovo je u pitanju bila obrada jednog kultnog britanskog benda – „Painkiller“ od „Judas Priest“. Auh, čoveče! Šlag na tortu, tačka na „i“ – you name it. Horsko pevanje publike, jače nego za Mejdene, nadglasavalo je pevača u nekim momentima i to ne zato što on nije imao snage, već zato što je masa bila bučnija. Ekstaza. Kraj pesme je od publike doneo veliki aplauz i dosta vike kao znak podrške i pohvale i za „Guardians of Time“ i za „Bullet-Proof“. Ništa manje nisu zaslužili.
Članovi oba benda su još dugo ostali u klubu „KB“, pričajući sa fanovima, slikajući se sa njima i deleći pivo. Veoma raspoloženi za priču, nasmejani, opušteni, kao stariji ortaci iz kraja ili sa basketa, nenabeđeni, neistripovani, veoma zahvalni nama koji smo došli, dali im podršku i učinili njima samima veče nezaboravnim.
Ako je uopšte bitno, upad je bio 150 dinara. Za te pare se moglo odustati od jedne dvolitre ili od jedne paklice cigareta, mogao se klub napuniti još više, gotovo kao devesetih ili prve polovine dvehiljaditih godina, mogla je atmosfera biti još luđa, „paklenija“ što bi se reklo. I to ne zbog bendova, već zbog nas samih. No, i ovako kako je bilo – bilo je odlično.
Antonio Jovanović
Pretpostavljam da je bilo oko 22:15 kada su „Bullet-Proof“, italijansko-slovački kvartet (stacioniran u Bolzanu) krenuli sa svojim nastupom. Mlad bend, aktivan tek oko godinu dana, sa tek nekolicinom svirki (uključujući i nastup na nemačkom „Rock Am Ring-u“) i jednim albumom, ovogodišnjim „De-Generation“ je od prvog rifa krenuo silovito. Njihov spoj heavy-ja i thrash-a je veoma dobar, zanimljiv, slušljiv i odličan za hedbenging, šutke i sve ostalo što ide uz brzu i melodičnu svirku. Pošto do sada nisam čuo za njih, mogu reći da su me na prvu loptu pridobili. Dosta su me sa podsetili na Megadeth zbog same „arhitekture“ pesama, aranžmana, promene tempa – „Rust in Peace“ mi odmah pada na pamet. Veliki plus je to što je njihov pevač bolji nego Mustejn (moje mišljenje, izvin'te MegaDave fanovi), tako da bi se neka pesma sa, na primer, „Killing is My Business“ lepo uklopila u njihov repertoar. Da budem odmah jasan – to što „Bullet-Proof“ sviraju nije ništa novo, ništa što nije do sada već viđeno, ali ono što je najbitnije jeste da im pesme nisu generične, nisu monotone, nisu obična reciklaža rifova koji su se mogli čuti tokom poslednjih četvrt veka. Ljudi imaju neki svoj šmek, boje gitara su lepo uklopljene, tako da bi se i u lošije ozvučenom prostoru raspoznavale. Što se njihovog scenskog nastupa tiče, najbitnije je da su likovi „veseli“, aktivni na sceni, spremni da animiraju publiku, da je nateraju da da atom snage više nego što može. No, kada je publika tako dobro raspoložena kao što je sinoć bila, pogotovo za bend koji je potpuna nepoznanica lokalnoj metal/rok zajednici i kada je neki bend tako pokrene, da pokaže svoje najbolje lice, onda znate da taj bend zaista i vredi.
Nekih dvadesetak minuta posle njihovog nastupa, na binu su izašli Norvežani „Guardians of Time“ koji na ovoj mini turneji po južnoj i srednjoj Evropi promovišu svoj ovogodišnji album „Rage and Fire“. Power metal dugoprugaši iz Kristiansanda su do sada nekoliko puta svirali u Srbiji (uključujući i „Exit“ festival), ali im je ovo prvi nastup u Požarevcu. Nisam nešto preterano upoznat sa njihovom diskografijom, iako sam ih u par navrata slušao, ali moram reći da mi se veoma sviđa ono što rade. Nisam baš veliki fan power metala, ali ovo što momci rade je veoma kvalitetno. Najbitnije od svega je što oni zvuče bolje i energičnije uživo nego na albumima, što je svakako veliki plus za njih). Precizna, brza svirka, sa nekim laganijim pesmama, odlični rifovi, veoma dobre solaže, odlično uklopljeni prateći vokali, koji pevaču i frontmenu Berntu Fjellstadu daju odličnu potporu. Pošto sam bio bukvalno u sredini prvog reda ispred bine, njega sam nešto slabije čuo od ostatka benda, jer je ozvučenje tako postavljeno da je glavni vokal delovao tiše (oni koji su bili malo udaljeni su ga sasvim sigurno bolje čuli). To je jedini minus, ali ne tako strašan – kompletan doživljaj nije bio pokvaren.
Publika je još jednom bila sjajna, veoma vesela, spremna za šutke, crowdsurfing, tako da se ta energija preusmerila na bend koji daleko od toga da je došao da odradi samo jednu tezgu. Neverovatno prija videti bend koji gotovo pune dve decenije svira, a koji deluje kao da su u pitanju klinci koji su tek otpočeli karijeru – osmesi na njihovim licima pokazuju radost koja oslikava bend koji na svojoj prvoj svirci dobija stadionske ovacije. Odlično, stvarno odlično. Ne mogu reći da li su tokom svog nastupa odsvirali sa svakog albuma ponešto, iako je pevač gotovo pre svake pesme imao neku pričicu. No, akcenat je (logično) bio na poslednjem albumu, tako da pretpostavljam da je polovina repertora vezana za njega. Posle nekoliko pesama su rešili da malo počaste publiku, odajući ujedno počast i svojim uzorima, tako da su sa razglasa krenuli prvi taktovi heavy klasika “Run to the Hills” od “Iron Maiden”. Publika u potpunom transu. Jes’ da ja baš nisam bio nešto posebno oduševljen izborom, ali bih lagao kada bih rekao da nisam uživao, pogotovo zato što se ni sami Mejdeni ne bi postideli ovakvom izvedbom.
Posle ove su odsvirali još nekoliko pesama u istom ritmu, bez naznaka da ih umor od puta, alkohola i prethodnih svirki stiže. Šta više, izgledalo je da se tek zagravaju. No, oko deset do ponoći ih je vlasnik kluba iznenadio pustivši muziku sa kompa. Bend, a i publika su se našli u neverici. Pošto je radni dan, svirke se moraju završiti do ponoći. Posle nepuna dva minuta je bend rešio da perfektno veče završi na najbolji mogući način, čašćavajući tako publiku po drugi put: ponovo je u pitanju bila obrada jednog kultnog britanskog benda – „Painkiller“ od „Judas Priest“. Auh, čoveče! Šlag na tortu, tačka na „i“ – you name it. Horsko pevanje publike, jače nego za Mejdene, nadglasavalo je pevača u nekim momentima i to ne zato što on nije imao snage, već zato što je masa bila bučnija. Ekstaza. Kraj pesme je od publike doneo veliki aplauz i dosta vike kao znak podrške i pohvale i za „Guardians of Time“ i za „Bullet-Proof“. Ništa manje nisu zaslužili.
Članovi oba benda su još dugo ostali u klubu „KB“, pričajući sa fanovima, slikajući se sa njima i deleći pivo. Veoma raspoloženi za priču, nasmejani, opušteni, kao stariji ortaci iz kraja ili sa basketa, nenabeđeni, neistripovani, veoma zahvalni nama koji smo došli, dali im podršku i učinili njima samima veče nezaboravnim.
Ako je uopšte bitno, upad je bio 150 dinara. Za te pare se moglo odustati od jedne dvolitre ili od jedne paklice cigareta, mogao se klub napuniti još više, gotovo kao devesetih ili prve polovine dvehiljaditih godina, mogla je atmosfera biti još luđa, „paklenija“ što bi se reklo. I to ne zbog bendova, već zbog nas samih. No, i ovako kako je bilo – bilo je odlično.
Antonio Jovanović