Stiven King pokušava da piše kao Džejms Paterson? E, jebi ga...

Pratim rad ovog proslavljenog autora već dobrih četvrt veka, i vidim (očekivani?) pad kvaliteta i autorsku krizu koje njegova novija dela odražavaju. To traje, Penivajza mu davno zaboravljenog, negde od “Vreće Kostiju” i “Zamke za Snove”. Čak i ono njegovo nedavno hvatanje voza trenutne popularnosti sikvela, kada je napisao “Dr. Sleep”… pa, ispoštovali smo taj roman zbog stare slave kultnog “Isijavanja”.
King je, čak, u jednom nastavku serijala “Mračna Kula”, ubacio sebe samog kao jednog od likova, što je bila samo jedna u nizu posveta koje ovaj čovek često čini sam sebi. Kao kad stariji ljudi pričaju isključivo o svojoj bolesti, ili danima neposredno posle Drugog svetskog rata. Poput “during the war“ strica Alberta iz “Mućki”.

Steva Kralj, kako ga ovde nazivamo od milošte, postaje svestan zamora sopstvenog materijala sa jedne, i pritiska sopstvene veličine sa druge strane. Otud ovaj tovar sra... roman o pomahnitalom ubici, koji se zaleteo ukradenom “mečkom” među posetioce sajma zapošljavanja. Taj efektni početak deluje kao JEDINO što je King stvarno i napisao u ovom romanu. Za sve ostalo sam prilično siguran da je delo njegovog sina Džoa Hila (pseudonim) ili nekog unajmljenog “ghost writer”-a. Stereotipno, predvidivo, sa uzbudljivim ali mrljavim polu-hepiend-hepiend(?) krajem…

Penzionisani pandur, koji ne jede krofne da bi se bar jedan stereotip razbio, dobija poruku od nikad uhvaćenog “Gospodina Mercedesa”, koja predstavlja izazov da odigraju već više puta viđenu igru mačke i miša. Oni se “sastaju“ “pod Plavim Kišobranom”, što je neki sajt za upoznavanje, i počinje prepiska u stilu “uhvatiću te, smrade” - “hoćeš, al’ za Milivoja”.

Vau, uzbuđenje raste kao državni dug! Ne znam da li je Kralj trebalo da posegne rukom ka slivniku, i izvuče odatle zaboravljenog a zajebanog klovna koga spomenuh na početku teksta, ili da barem proba da ugovornu obavezu “štancovanja” romana na godišnjem nivou ne shvata kao...pa, ugovornu obavezu. Kad može “Tvin Piks” da doživi nastavak posle četvrt veka, možda i King može opet da pročeprka po svojoj slavnijoj literarnoj prošlosti. Dobro, ne mora Penivajz, neka vrati “Kristinu”, čisto da zaokruži ovaj “saobraćajni” ciklus. Neka uradi bilo šta. Samo da ne pokušava pod stare dane da se dokaže kao pisac krimi- trilera.

To danas radi čak i Toni Parsons, ali možda baš zbog toga ne treba to da radi i jedan KRALJ. Ima tu adrenalina, ima obrta, biće gledljiv film na kraju od svega toga, ali...da ga nisam čitao na bazenu, možda ovaj roman nikad ne bih ni pročitao. A znate već koja se vrsta literature konzumira na bazenu.

Da li “King ima novi roman” nužno znači i “skidaj gaće, upiškio si se u iste od sreće neizrecive”? Ne. Čovek je institucija za sebe, legenda, najfilmovaniji pisac u istoriji. Ali, nismo baš toliko bedni, ni materijalno (mada posećujemo povremeno sajmove zapošljavanja, kao i nesrećnici sa početka ovog romana) a ni kulturno. Ok, Štajnbekove “Plodove Gneva” nisam i ne mogu da nosim na bazen. Mora da postoji literatura koja služi samo u svrhu mentalne relaksacije. Ipak, čini mi se da je Steva za sobom ostavio i mnogo zahtevnija pisanija od ovog.

Znam i to da iskrenost u životu cenim više od bilo čega drugog. Dakle, sedi ti, blago nama, ponovo u stari, dobri, zastrašujući “plimut”. Neka “mercedes” voze nepismeni gastarbajteri, ili tvoje kolege koje pišu o onim adolescentnim čarobnjacima koji te toliko nerviraju. Možda sledeće godine osvane neki roman koji više priliči legendi. Ili ćemo na kupanje poneti nekog drugog autora “krimića“. Zamalo, ali samo zamalo da tekst završim sa: “Jeb'o te, bre, “mercedes“.

Milan Katić