Priče o spotovima (10): Specijal



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Prošlo je više od deset sedmica od kada smo započeli seriju tekstova o spotovima, a sada smo stigli i do, na neki način jubilarne, desete epizode. U dosadašnjim tekstovima razmatrali smo kako u spoju video sadržaja i muzike dobijamo novo delo koje obogaćuje i nadilazi ideje iz pesme. Koliko taj spoj može da izazove snažan utisak u publici, najbolje se vidi u filmovima. Kao što postoje spotovi zbog kojih jednu pesmu upamtite u kontekstu videa, tako postoje filmovi u kojima je muzika iskorišćena tako upečatljivo da se uvek setite tog osećaja vezanog za scenu u kojoj je pesma, ona se javi poput fleš-beka. Ima kompozicija koje sam zavoleo preko slike u kojoj su je upotrebili, ima filmova koje sam zavoleo zbog pesme koju su iskoristili. Svaki Tarantinov film je kao dobar spot, ne možete da čujete „Stuck in the Middle With You“, a da ne pomislite na gosn. Plavog. Da je Van Gog živ, uveren sam da bi mu to bila omiljena pesma, baš zbog te scene iz filma.

U ovom tekstu pomenuću pet filmskih ostvarenja u koja su obeležena muzikom koja je upotrebljena u pojedinim scenama. Kao i u dosadašnjim tekstovima, pokušaću da ispričam priču o tome, a pošto je ovo jubilej, dajem sebi slobodu, pa ne zamerite na dominantnom ličnom utisku. Svi mi u muzici nalazimo svoje priče, a ovo je nekoliko mojih...

Tom Waits – Invitation to the blues

Zbog Tom Vejtsa sam počeo da nosim šešire. Želeo sam da mi cigara stoji kao Vejtsu pa sam i propušio zbog njega. I Džarmuša sam zavoleo zbog Vejtsove uloge u filmu „Down by law“ i njegove muzike za „Noć na zemlji“. Sama pomisao na tog čoveka mi je toliko draga da ću rado pogledati film od dva sata da bih čuo delić neke njegove pesme. Film „Bad timing“ mi je preporučila devojka na koju sam tada otkidao, ali činilo mi se da smo iz različitih priča i da će me taj film samo uveriti da se nikada nećemo naći u istoj. Ali već prva scena, sam početak filma koji uz klavirsku pratnju prikazuje detalj najpoznatije slike Gustava Klimta, vezao me je za nju navek. Jer meni je omiljen Vejts iz tog kafanskog perioda, kada je pijančio uz klavir i još uvek bio skitnica u svojim pesmama, baš kao u ovoj stvari sa albuma „Small Change“ iz '76-te. Kompozicija je savršeno uklopljena u samu priču filma, kao da je namenski komponovana za ovaj scenario i njegovo otvaranje. I znao sam, još u ta prva dva minuta filma, da će ta devojka za mene uvek biti poziv na bluz i da ću ovu stvar slušati kad god pomislim kako su nam se priče mimoišle, a sve je bilo već izrežirano u mojoj glavi. 

 

Gus Black – Paranoid

Kao pisac-samozvanac prilično sam uživao u seriji „Californication“. Ne mislim da je njen sadržaj preterano kvalitetan, ali sve te prelepe devojke koje jure za jednim spisateljem u dobrim kolima moraju da vas ubede da na svetu nema boljeg zanimanja. U moru scena u kojima se Duhovni povata sa nekom ribom, ova se izdvaja zbog muzike. Taj lagani rad akustične gitare i skoro umorni vokal potpuno me prenosi u onu atmosferu. Ima nečeg teškog u toj pesmi, nečeg istinski sumornog, ali u spoju sa slikom uživamo u tome. I neobično mi se sviđa krataka replika o pločama, kako se ona smeje i kako miriše džoint koji joj pruža. Ova obrada Sabatove pesme je toliko upečatljiva da mi je original postao skoro neslušljiv. Verujem da samo zbog ove pemse zamišljam i priželjkujem isti ugođaj u mojoj studentskoj sobi, pa sam spremio kolekciju ploča i jednu spravu; čeka se samo devojka i da neko da signal klapom.

 

Regina Spektor – Hero

Pogledao sam i mnogo glupavih filmova koje sam zaboravio već po odjavnoj špici. „Petsto dana leta“ („500 Days Of Summer“) bi bio jedan od njih samo da nije bilo pesme „Heroj“ („Hero“). Ovako sam ga upamtio kao film u kojem sam prvi put čuo glas Regine Spektor. Jedina scena koje se sećam je zapravo ova u kojoj se njena pesma javlja kao komentar na čitavu radnju. Moram da priznam da mi se jako svidela ta podela ekrana i ta tužna i bolna suprotnost između očekivanja i onoga što je u realnosti. Posle ove pesme skinuo sam celu diskografiju Regine Spektor i toliko sam se navukao na njene priče u pesmama da je smatram najboljim pripovedačem u muzici, u nekim trenucima boljim i od Tom Vejtsa, pogotovo na njena prva dva albuma. Za ovaj mlaki film neko je vrlo pažljivo odabrao ovu pesmu da prekrije sve njegove trivijalnosti, a istakne onaj glavni osećaj turobne besmislenosti kakav postoji u stihovima: „And we're going to these meetings but we're not doing any meeting// And we're trying to be faithful but we're cheating, cheating, cheating”.

 

Neil Young – Dream

Svako bi trebalo da ima prijatelja u čiju filmsku preporuku može da bude siguran i na čiju pomoć može da se osloni u trenucima kada se noć čini predugom, a strah od spostvenih misli ne dozvoljava miran san. Retki su stručnjaci kao što je moj ortak Sombor, koji zna za sve filmove ovog sveta i može da ih kategoriše po dominantnom tripu. Ako je nekada i pogrešio u svojim predlozima, zbog filma „Post Tenebras Lux” je dobio titulu glavnog urednika mog filmskog programa. Osim filma „Ogledalo” od Tarkovskog, koji gledam kad mi se baš odlazi u dubinu, ne znam za film koji sam više puta gledao, a da i dalje ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam išta shvatio. Zbog ovog filma sam se pomirio sa činjenicom da neke ideje ostaju van domašaja mog razumevanja, ali mi je važnije da pronađem nešto svoje i osetim priču kao lični doživljaj. Ovaj trenutak u filmu kada junakinja zasvira klavir i slabašnim glasom zapeva Jangovu stvar „San“, sabira u sebi sve emocije koje izaziva priča u filmu i poručuje nam da je možda sve bilo san, samo dvočasovni san u kojem smo se na kratko zaboravili sebe.

 

Duo Trojica – Neću da kažem

Kako i polemika u top komentarima na „Jutjubu“ pokazuje, postoji pitanje kako nazvati ovu pesmu. Ono što znam je da sam je čuo prvi put gledajući domaći dokumentarni film „Rudarska opera“. Ne znam nijedan drugi film koji me je toliko ozračio svojom atmosferom i preneo mi osećaj mučnog života u nekom postindustrijskom gradu na rubu naše zemlje. Posle ovog filma potpuno sam se saosetio za bendom Goribor i mogao sam da razumem kako i o čemu pevaju. Zbog ovog filma sam pročitao sve zbirke pesama Milene Marković i nije bilo izvođenja „Šina“ da nisam stajao u JDP-u u redu za one koji se švercuju. Preko „Rudarske opere“ otkrio sam i fantastični sastav iz Bora – „Duo Trojica“, koji je napisao i izveo veći deo muzike iz filma. 

Strašno je kako ova pesma raste, kako je sve teža i bolnija i kako se njihovi glasovi prepliću da bi u refrenu sve kulminiralo u horskom pevanju.  Uvek me potresu lica tih ljudi, ta iznošena i otužna lica koja se smenjuju kroz kadrove, prstenje na debeloj šaci zalizanog čoveka u mantilu, staklasti pogled u očima jednog od pevača, para iz njihovih usta koja pokazuje koliko je hladno u toj ružnoj kafančini u kojoj su jedine boje na dekoraciji brojeva za neku davno prošlu novu godinu... A onda se prisetite da je to dokumentarni film i da svi ti ljudi žive te živote o kojima pevaju, i da je to isečak iz jednog sveta koji se čini dalekim, a naš je, zapravo pripada svima nama, i više ne možete da zaboravite tu pesmu, i hoćete da naučite da svirate gitaru samo da biste mogli da je svirate sebi, i pomišljate na taj grad iako ga nikada niste videli, i na kraju odete tamo jer ste ga videli u filmu i doživeli kroz pesmu.

Prethodne tekstove iz serijala možete pročitati ovde.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva