Heroji scene



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Već odavno planiram da napišem tekst o alternativnoj muzičkoj sceni u Gornjem Milanovcu, ali čini mi se da sam sa svakom svirkom u ovom gradu sve dalji od želje da budem objektivan i zadržim poziciju posmatrača. Koliko god želeo da ostvarim distancu, nisam dovoljno vičan da prećutim poštovanje koje osećam prema svakom od tih ljudi, jer priča o sceni ovog grada je zapravo priča o pojedincima koji ne odustaju, koji već godinama prave bendove, organizuju svirke, okupljaju ljude i drže ovo malo kulture živom; priča o sceni je priča o herojima.

Konkretan povod za ovaj tekst je zajednička svirka Brushaltersa („The Brushalters“) i Morbidne krave („Morbid Cow“) ispred Blek hola, u nedelju dvadeset trećeg avgusta. Nastup dva najstarija benda u Milanovcu koji nemaju zvanični album, a sviraju preko dvadeset godina, savršen je primer za priču o sceni u ovom gradu.


Dok nisam čuo Brushalterse, mislio sam da je pank ono što sviraju Goblini, a kad sam upoznao njihovog frontmena Dobrišu Daničića – Docketa, shvatio sam da je pank mnogo više od muzike, to je životni stav, filosofija, vizija sveta... Priče koje sam čuo o ovom bendu zvuče kao urbane legende, ali postoje neosporne činjenice zbog kojih više ne sumnjam da je svaka od njih istinita. Njihov garažni snimak, snimljen preko kasetofona, prenosio se iz ruke u ruku preko kaseta mnogo pre nego što je internet omogućio deljenje muzike. Paradokaslno, u to vreme su bili znatno priznatiji i popularniji nego danas kada svako na Jutjubu može da pronađe njihove pesme. Možda to i nije toliko čudno, jer tada je kvalitetna muzika opstajala zbog slušalaca i delila se presnimljavanjem, od publike se očekivao deo truda i rada makar u tom procesu kopiranja trake, a danas oni najpopularniji bendovi opstaju zbog dobrog marketinga i njihovo delo se plasira kao roba u supermarketima. Brushaltersi su redak primer benda koji je iz glavnog toka sišao u potpuni andergraund i ilegalu. To svakako nisu uradili planirano. Docke mi je ispričao kako su 2000. godine bili spremni da snime album, sve pesme su bile formirane, a on je otišao na more da šljaka kako bi zaradio za taj snimak. Dok je on radio na moru, Prksna, tadašnji bubnjar Brushaltersa, predozirao se heroinom. Bend je prestao sa radom, ostali članovi su se odselili u druge zemlje, jedini je Dobriša ostao u Gornjem Milanovcu.

Petnaestak godina kasnije, on stoji u raskoraku ispred novih Brushaltersa i urla u mikrofon: „Ja, ja ne želim da se probijem/Neću da budem jedan stepenik do neba“.  Nedelja je i možda zbog toga publika nije toliko brojna kao što se dešava na svirkama u Milanovcu, ali je iskrena i prava, posvećena muzici. Iako se stariji sećaju da su ranije svirke imale još masovnije odziv, dok je radila „Sinema“, onda kad je Disciplina Kičme prvu svirku posle Londona održala baš u tom klubu, scena i dalje opstaje zbog dovoljnog broja posvećenih slušalaca. I svaki od tih pojedinaca u publici je razlog zašto bendovi i dalje postoje, oni su ti koji celoj priči daju smisao.

Ali istinski heroji su članovi bendova, iskusni muzičari kao i početnici, koji ulažu sebe u muziku koja je skrajnuta na marginu društva. Milanovac je poznat po tome što vrlo često isti ljudi sviraju u više bendova, pa tako isti bubnjar, Budimir Bošnjaković – Budo, svira i u Brushaltersima i u Morbidnoj kravi. To veče je došao na svirku sa neke šljake u selu i odsvirao je dve poprilično teške svirke sa dva benda, od kojih prvi vozi pankericu u brzim dvojkama, a ovaj drugi je hard kor lomljenje. Za njega su to bile dve oproštajne svirke za jedno veče, jer ga je u Brushaltersima zamenio Nenad Vidojević - Videc, koji svira i u Štrebersima („The Schtrebers“), a u Kravi je ostalo slobodno mesto. Pre manje od pola godine, na tom mestu je bio Andrija, poznat po probijanjima dobošâ na svirkama, koji sada svira samo sa Strahom od Džeki Čena. Solo gitarista Dimi svira i u Strahu, a basista Mišo, ranije je svirao i u Morbidnoj kravi. Andrija, Dimi i Mišo su nekada svirali u „Promašenoj investiciji“, pank bendu koji je uspeo da snimi album pre nego što su se članovi razišli u različitim (muzičkim) pravcima. Upravo su ove veze među bendovima i muzičari koji se ostvaruju u različitim žanrovima, kao i uloga publike, ono što milanovačku scenu čini tako jakom i prepoznatljivom. Za mene u svemu tome postoji i delić mitološkog, jer rokenrol istorija zanemaruje mnoštvo malih bendova iz kojih su se rodili veliki, a zapravo su najbolje priče i najveći pomaci u toj ilegali. Divim se svima sa ove scene, jer oni su odrasli na nasleđu zlatnog doba rokenrola kada je Milanovac bio centar svih dešavanja; Dobriša je i stvarna veza sa tim svetom, on je živa legenda te scene. Kada ga slušate kako između pesama izvaljuje svoje nadrealne fore i prepričava anegdote, možda ćete i pomisliti kako je sve to besmisleno, ali to prava je rokenrol istorija, on je jedan od ljudi koji drže scenu živom i zbog njihovog uticaja, ili uprkos njemu, sutra će nastati neki novi bendovi.

Te večeri sam se u kraju trovao nekom zmijcom i iako sam trčao koliko su mi slabašna pluća dozvoljavala, zakasnio sam na početak svirke. Ono što sam čuo kada sam došao, zvučao je kao priprema za ono što predstoji. Kada se bend oprostio od Buda, a Videc izašao na binu i zasvirao sa Brushaltersima „Ne želim da znam“, tada me je puklo. Sve je bilo povezano i imalo je sjajan gruv, od bas linije do Dobrišinog pevanja. Na trenutke je izgledalo kao da džemuju u sred pesme, ali svirka nijednog trenutka nije izmakla glavnoj liniji, pa su me tri stvari koje su odsvirali sa novim bubnjarem uverile da je to ta ekipa koja će podići Brushalterse na neki novi nivo i konačno uspeti da snimi onaj album.

„Morbid Cow“ je već proslavio punoletstvo benda kada je njihov snimak pobedio na glasanju za najbolji demo sastav. Nikada nisu iskoristili osvojenu nagradu, jer u međuvremenu se javio neki problem na serveru, tako da za dvadesetak godina karijere, ovaj bend ima samo pet studijskih snimaka. I ti snimci ne prenose verodostojno zvuk ovog benda, jer sastav je u međuvremenu proširen solo gitarom. Novi gitarista je produbio tvrde rifove benda time što je efektima i solažama uneo atmosferičnu podlogu čitavom gruvu. Mada, pitanje je da li će u budućnosti benda biti tog zvuka, jer ta svirka u nedelju je, kao za bubnjara Buda, bila oproštajna i za basistu i za solo gitaristu. U Morbidnoj kravi je ostao Pale gitarista i njeni osnivači – Docke i Gile.

Dragan Laudanović Gile je još jedan od heroja sa ove scene. Pored hard kor priče koju je pokrenuo sa Kravom i nekim starijim bendovima, on je uticao i na rep scenu, pod pseudonimom Mr. Can, ali je isto tako važan i u literalnim krugovima gde je stekao svoje mesto prozom i sjajnom poezijom koju piše. Njegovi tekstovi, na srpskom i engleskom jeziku, obeležili su pesme drugih bendova iz Milanovca (Soulkejdža, Promašene investicije, Brushaltersa) i mislim da je on jedan od najzaslužnijih ljudi koji su uneli sirovi artizam u muziku sa ove scene. Pre ove svirke čuo sam ga na Park festu u Užicu kada je recitovao jednu svoju pesmu tokom nastupa Bjesova. Taj novi kontekst za poeziju vidi se i u pesmama Morbidne krave. Nije lako spojiti poeziju uz gruv jedne hard kor pesme, ali on je to postigao u „Mind speaks to mind“. Ta uvodna recitacija uz bas liniju uvlači slušaoca u dubinu slika i zvučanja u rečima, a onda eksplodira u prelazu kada se priključi ceo bend i drugi glas zapeva na engleskom jeziku. To veče ispred Blek hola, izvođenje te pesme  imalo je u sebi nešto onostrano. Izveli su tu stvar sa toliko energije, bučno i snažno do te mere da su iskočili osigurači u lokalu i svirka je utihnula na par minuta. „Ova pesma je posvećena svim devojkama... neudatim“, najavio je Docke pesmu „Lick my fiction“. On je već bio iscrpljen od prethodne svirke, ali se to nije primećivalo, kako zbog dobre svirke, tako i zbog Gila koji je iznosio pesme za obojicu. Ali razlika u pevanju je bila primetna kada je u jednoj pesmi gostovao Božo Soulkejdž, isti onaj Marko Božović koji peva i u Strahu od Džeki Čena. On je pokazao kako zvuči istinski, profesionalani hard kor vokal.  Zvuk „Morbidne krave“ mnogo mi je bliži nego „Brushaltersa“, volim dobar rep u spoju sa nekom drugom muzikom ili živom svirkom, a Krava ima u sebi originalnost zbog čega mi je krivo što nemaju sreće sa članovima benda već se postava neretko menja. Šteta je i što nemaju više svirki van Milanovca, jer njihovi nastupi su upečatljivi i donose jednu vrstu autentičnosti koja je inspirativna. Tekstovi na engleskom uopšte nisu frazirani, u njima se vidi poznavanje drugog jezika i zbog toga bi lako mogli da dobiju prolaz i na stranom tržištu. Nadam se da će imati više sreće sa budućim postavama i da će i oni konačno snimiti jedan album sa svim onim pesmama koje izvode, jer bi bila prava šteta da one ostanu u demo varijanti i posle toliko godina.

Na planu muzičke scene nikako se ne sme zanemariti i uloga lokala u kojima se svirke organizuju. Pošto su neki lokali u Milanovcu promenili vlasnike, a drugi se zatvorili, sve manje je prostora za nastupe autorskih bendova koji sviraju alternativnu muziku. Sasvim je razumljivo da fensi lokali neće da se bave oragnizovanjem ovakvih svirki jer niti je to njihova ciljna publika, niti imaju račun da plaćaju iznajmljivanje opreme, a kamoli da daju nešto muzičarima. Zato su Džo i Zuja iz Blek hola te večeri bili heroji ove scene jer su, čak i po cenu toga da ostanu u minusu, uspeli da organizuju sjajnu svirku. Skoro sam pročitao knjigu „Kako radi muzika“ Dejvida Birna, osnivača grupe Toking heds („Talking heads“), i jedno poglavlje je posvećeno tome kako se formira scena. On ističe koliko je važan prostor u kojem se organizuju svirke, jer takva muzička manifestacija nije važna samo zbog muzike, već i kao mesto okupljanja ljudi sa sličnim interesovanjima.

Scena jednog grada je ogromna i slojevita konstrukcija u kojoj postoje brojne veze, neke vidljive i očigledne, a neke podzemne i korenske. Veze među ljudima, veze u kreativnom radu, veze između institucija... Rokenrol sve ređe donosi dovoljno prihoda onima koji se njime bave, tako da većina muzičara ima duple živote – u radno vreme su činovnici po opštinama, sezonski radnici, težaci, moleri, a u ovom drugom svetu su gitaristi, pevači, bubnjari... Društvo markira  različitosti, pa sve one koji se bore za neke više ciljeve vidi kroz svoju iskrivljenu perspektivu. U tom svetu oni su okarakterisani kao alkosi, narkomani, besposličari, budale, ali u ovom drugom svetu, oni su autori. Svako od ljudi koje sam imenom pomenuo u ovom tekstu ima svoj privatni život, svoje ljudske slabosti i mane zbog kojih ih njihova okolina možda drugačije doživljava, ali za mene, psa lutalicu iz nekog drugog sveta, oni su heroji milanovačke scene i ovaj tekst je mali odlomak u ogromnoj povesti rokenrola koja se i dalje ispisuje.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva