Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Lejlina seksualna fantazija



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Moju tajnu znale su dve osobe.
Prva je ležala pored mene iscrpljena burnom noći, a druga…Druga je bila pravi davežcelog života, pa ne čudi zašto nisada nije napravila izuzetak. Imao sam utisak da će mi mobilni telefon eksplodirati,a bilo je iviše nego očigledno da ‘Juriš američke konjice’ kao ringtone nije pametna ideja. Na krajunisam imao izbora i moraosam da se javim. Žoržov euforični glas:
– Ustaj, vojsko, zora je, vreme je za sklekove! Haha! Šta radiš, stari liscu?!
– Gledam svoje kapke iznutra – dao sam do znanja da nisam ni najmanje oduševljen što ga čujem – Pokušavam da se naspavam, čoveče! Šta bi radio nedeljom ujutru?!
– Opa! Neko će ustati na levu nogu. Je li Lejla kod tebe?
– Pitaš zbog…?
– E, tačno sam znao. Znao sam.Pa ti, bre, nisi normalan.Zar ne shvataš da su tvoje mogućnosti sada neograničene?! Da sam na tvom mestu ja bi… Uh! Najblaže rečeno ja bi ih maksimalno iskoristio!
 – Pa iskoristio si ih. I koristiš ih i dalje.Nije valjda da si tako brzo zaboravio?
– Ej, ej, nemoj tako. Nije u redu. Znaš ti na šta sam ja mislio. Uostalom nisam ja kriv što sam se našao na pravom mestu u pravo vreme i što mojim venama teče preduzetnička krv. A ne znam ni što se buniš kada smo obojica dobili živote kakve smo oduvek želeli. Ajde, pošteno mi reci, da li bi mogao i dalje da zamisliš sebe u onom šugavom postrojenju za proizvodnju kozmetike? Ćutiš?!Naravno da ne bi. Trpeo bi, za neku godinu dobio rak i onda bi ti ja držao opelo u slučaju da ne odapnem pre tebe. A ovako! Pogledaj se. Pa to što ti se desilo ne dešava se više ni u filmovima. To je magija. Da može da deluje na mene bio bih najsrećniji čovek na svetu. I još jedna stvar je sigurna – nikada ne bih bio sa Lejlom.
– Nije poenta u tome, Žorže…
– Nego u čemu je, majke ti!? Ajde prosvetli me! Da nećeš još da mi kažeš i da je voliš?! Kao, slušamo istu vrstu muzike i te fore. To je tako klinački!
– Da si u mojoj koži možda bi bolje shvatio o čemu ti pričam.
– Veruj mi voleo bih.
– Ne razumeš. Stalne transformacije nose sa sobom i određena pitanja. Etičke sumnje. Treba mi neko ko će da me razume.
– Možeš uvek mene da zovneš.
– I šta bi mi ti rekao? Da je sve ok i da će proći.
– A šta bi ti hteo? Da te poljubim u dupe?!Riba je bolesna kako ne shvataš?!Ko normalan može da se loži na takve stvari? A i ti si se istrčao da joj ispuniš sve fantazije čim ti ih je otkrila. Umesto da držiš jezik za zubima i koristiš situaciju ti se ponašaš kao najgora papuča.
– Nije ti palo na pamet da individua sa ispunjenim potrebama pokazuje mnogo bolje performanse u krevetu?
– Uuu, malo smo čitali psihologiju! Čuj, pusti me tih tvojih gluposti. Jedino što mi je palo na pamet jeste to da rizikuješ da tvoja golubica pusti jezik. A onda smo ga ugasili.
– Ne brini. Nikada to ne bi uradila.
– Naravno da ne bi dok god ste zajedno. Ima te u šaci, zar ne shvataš? Rekapitulacija: frižider ti liči na viseće vrtove Vavilona, a ne na mesto iz koga možeš da izvučeš pivo; feng šui sranja svuda po stanu; duhovna muzika umesto roka... Ne smem više niobuven da uđem! Probudi se, druže!
– Budan sam. Ti si me probudio i držiš mi predavanja od ranog jutra. Jesi li me zbog toga zvao?
– Naravno da nisam. Ako nisi zaboravio trebalo bi da se nađemo sa gospođom Petrović za nekih pola sata u vezi našeg ’’posla meseca’’. Ili si ipak zaboravio?
– To je danas!?
– Da. Spremaj se i izlazi.Biću ispred zgrade. Požuri,  toliko love ne sme da čeka.
Brzo sam navukao farmerke i košulju.Kupatilo sam preskočio - malo osveživača za dah ćeizvaditi situaciju. Lejla je i dalje spavala.Nisam hteo da je budim.Ostavio sam spuštene roletne i uključenu klimu.Nazuo sam papuče i izleteonapolje.
Komšinica Dara je otključavala  vrata stana držeći kesu punupovrća u rukama. Upravo se vratila sa pijace:
- Dobro jutro – pozdravio sam je.
Sporo se okrenula i pogledala me.Šok! Prebledela je, prekrila oči desnom rukomi prozborila u strahu:
– Dragoljube, jesi li to došao po mene?
– Gospođo, to sam ja, vaš komšija. Sve je u redu.
Dana je nedavno ostala bez svog muža sa kojim je dugo bila u braku i očigledno je i dalje teško podnosila gubitak. Uzeo sam je za ruku. Bila je hladna kao santa leda. Izbegavala je da me pogleda.
– Sve je u redu, komšinice. Biće najbolje da uđete unutra i odmorite se.
Telefon je ponovo zazvonio. Žorž!
 – Silazim, silazim – prekinuo sam – Hajde, hajde, komšinice. Sve će biti u redu. Hoćete da zovnem hitnu pomoć?
– Jooj, ne zovi nikoga samo me pusti na miru, Dragoljube. Pusti me na miru…Šta sam ti zgrešila?Sveće sam ti redovno palila.Molila se za tvoju dušu.Ma nije zbog mene.Zbog dece.Još malo da im pomognem. Da im se nađem…
Zatvorila je vrata za sobom i mogao sam je čuti kako plače. Bilo mi je žao, ali nisam imao vremena za dublju analizu svega što se upravo desilo.
Stuštio sam se niz stepenice, preskačući po dve.Još pet spratova. Mrzeo sam kada prokleti lift ne radi.
Na četvrtom spratu dva tinejdžera sušarala po zidu.
– Hej, momci, znate da je zabranjeno prazniti svoje frustracije na nedužnim zidovima – dobacio sam u prolazu sa namerom da se malo našalim.
Zauzeli su onaj buntovničko-svađalački stav  ‘Ma, slušaj, matori’, ali su se nenadano povukli. Video sam da je jedan od njih uhvatio onog drugog za rukav i uzviknuo oduševljeno:
– Tebraaa, moramo podhitno da ponovimo onu vutru od sinoć. Jesi video ovo?!
– Jesam, brate. Koji trip!
– Totalno cooool. Ludilooo!
Izveli su neki komplikovani pozdrav i nastavili da se smeju dok sam ja hitao ka izlaznim vratima. Tinejdžeri. Ali šta ja pametujem kada sam bio isti kao i oni. Malo uzbuđenja i akcije.Malo kršenja pravila.Ne postoji razlika.
U tom momentu sam pomislio na svoj sledeći zadatak. Zapitao sam se o čemu je reč kada je u igri toliko novca. Čak ni Žorž nikada nije bio toliko zagrejan, mada je bilo razumljivo s obzirom da je sama ponuda značajno premašivala ostale. Na kraju će se ispostaviti da je u pitanju obična glupost sa razlikom što se događa bogatašima. Oni misle da su njihovi problemi vredniji od problema drugih samo zato što imaju više novca. Tipično.Da li je vredno pomagati takvim ljudima? Verovatno ne. Ali na kraju se priča uvek svede na to da moraš da platiš račune, jedeš i obučeš se. Prodao sam dušu đavolu. Sada je kasno za povratak.
Ali nije kasno da se učini još koje dobro delo u međuvremenu.
Scena:Mala Sofija na gelenderu, raširenih ruku, klati se napred-nazad iznad bezdana međustepeničnog prostora koji se završava u podrumu i peva ‘Let, let, bubamaro’. Bio bi to strašan pad koji sigurno ne bi preživela. Nisam smeo ni da zamislim. Uhvatio sam je u naručje i pomeriona sigurno. Vrata njenog stana bila su širom otvorena.Mirisalo je nešto veoma ukusno.Znao sam njenu majku. Gajila je Sofiju sama.
 – Trebalo bi da budeš pažljivija, Sofi. Mogla si da se prevrneš i padneš.
- Nisam! – odgovorila je ljutito kao iz puške – Nisam ja mala.
– Gde ti je majka?
– U kuhinji sprema jelo.
– Bolje idi kod nje.
– A jesi li ti lud? – upitala je zatim iznenada.
– Lud?! Pa, ne znam, valjda nisam – odgovorio sam kroz smeh.
– Ja mislim da jesi. Mama, mama, dođi ovamo!
Začula se škripa i neposredno potom se Lidija, Sofijina majka, pojavila na vratima. Sofija je uperila prstom u mene:
– Vidi, mama, on je lud.
Lidija je počela da vrišti. Ispustila je staklenu posudu na pod. Zgrabila je Sofiju za ruku i povukla u stan. Sa vrata je strgnula lančić sa krstom i uperila u mene:
– Ostavi nas na miru! Mi nemamo ništa sa tobom! Ostavi nas na miru!
Zalupila je vrata.
Susedi su se uznemirili.Vrata drugih stanova počela su da se otključavaju, otvaraju i zatvaraju istog trenutka. Iz jednog se čulo:
– Vera, zovi policiju!
Znak više da je trebalo da nestanem što pre.
Danas se, očigledno, nešto čudno dešavalo sa ljudima. Ili je problem možda stvarno bio u meni? Možda je ipak trebalo da operem zube… A onda mi je proletelo kroz glavu. Da li je moguće da sam zaboravio…
Međutim nisam stigao dalje od toga.
Stepenicama se penjao komšijin pitbul. Poleteo je na mene istog trenutka čim me je ugledao. Stisak oštrih zuba na podlaktici bio je izuzetno bolan. Mehanički sam ustuknuo pokušavajući da ga otresem sa ruke, ali stisak je bio neverovatno jak i što sam više pokušavao da se oslobodim više je bolelo.
Krv pomešana sa penom iz pitbulovih usta počela je da se sliva niz ruku. Izgledao je kao velika pijavica koja pokušava da isisa život iz mene.
Uspeo sam da se priberem i uradim jedinu stvar koja mi je u tim trenucima agonije pala na pamet – nabio sam mu prste u oči.Zacvičao je i popustio.Šutnuo sam ga i krenuo da trčim ka izlazu.
Brzo se vratio u ubilački mod i krenuo za mnom.Mogao sam da čujem njegove šape kako grebu po mermeru. Bio sam brži od svetlosti.
Kroz ulazna vrata ugledao sam Žoržov automobil parkiran preko puta.Izleteo sam poput metka.
Žorž je, videvši me kako izlazim, bacio cigaretu, skinuo majicu i zamotao je oko moje glave. Seo sam na vozačko mesto i zalupio vrata.
Pitbul je izleteo iz zgrade i zalajao u prazno.Osvrtao se levo desno i izgledao pomalo zbunjen što nije mogao da me pronađe.Sakrvavim okom podsećao je na psa terminatora. Disao je duboko, isplaženog jezika i gledao u Žorža koji je češao dlake na stomaku i pokazivao mu srednji prst.
Postajao je još malo ispred kola dok se situacija nije skroz smirila, a onda otvorio vrata i dobacio mi:
– De ćeš tako, ko muva bez glave?
Pomakao sam se na suvozačko mesto i stisnuo povređenu ruku:
- Kod doktora pa kod gospođe Petrović – pokušao sam da zvučim što opuštenije iako sam znao da sam nas mogao uvaliti u veliku nevolju.
Bio je to prvi put da sam zaboravio da skinem kremu za nevidljivost sa glave.

Nemanja Danilović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva