Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Daryl Gregory: Raising Stony Mayhall



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Zasigurno ima istine u tvrdnji da "život na vrhu" donosi silnu usamljenost, iako to podrazumeva uglavnom moćnu ljudsku jedinku na krajnjem mramornom kamenu hijerarhijske piramide. Primenimo li to zapažanje na čoveka kao vrstu koja superiorno dominira predatorima na sopstvenoj planeti, onda se taj osećaj usamljenosti može prepoznati i kao… pa, eto, kao neka vrst dosade, egzistencijalne učmalosti, evolutivne izmeštenosti iz onog iskonskog, prirodnog ustrojstva u kom su moćne čeljusti i hitri refleksi oduvek bili osnovni uslovi opstanka. Valjda nas zato naše reptilsko jezgro mozga i tera da vazda čeznemo za adrenalinskom "bori se ili beži" senzacijom, pogotovo ako istu možemo doživeti dok ležimo na kauču i žvačemo visokokalorične proizvode civilizacijske otuđenosti od prirode.

Upravo u takvom stanju čovek otkriva kako je žanr horora njegova najservilnija udvorica.

Žanr horora se specijalizovao da konzumentima priušti bezbedne doze nezahtevne napetosti, uzbuđenja, strave i užasa, a već sama ta odrednica podrazumeva i korištenje fantastike, makar zato što smo, nakon svega par hiljada godina civilizacije, poprilično oguglali na mundane, da ne kažem sad stvarne oblike proizvodnje adrenalina. Nije da ih danas uopšte nema, ali eto, kratkog su daha i jednokratne upotrebe: vesti o svakovrsnim agresijama u svetu danas od nas izvuku tek mlako interesovanje, iako se neretko radi o tragedijama ogromnih razmera. S druge strane, zmije i pirane, ajkule i lavovi, krokodili i vukovi i medvedi svakako spadaju u asortiman impresivnih zubatih pošasti od kojih se štrecamo na kaučima, ali ujedno spadaju i u kaveze naših zooloških vrtova, a to baca podosta hladne vode na žeravice naše fascinacije. A kako reptilski deo našeg mozga i dalje najbolje reaguje na imidž zubatog neprijatelja, otud horor i poseže za stvorenjima iz domena noćnih mora, za čudovištima i predatorima koji imaju samo jednu nameru i svrhu - da zariju očnjake u ljudske žile-kucavice. Otud Vampir i Zombi, kao dva prototipa užasavajuće ne-ljudskosti koja, pored već pominjanih krvopijačkih zuba, dotiču još jednu čovekovu opsesiju, ne nužno udomljenu u R-kompleksu: smrt. Smrt je ogavna stvar koja ne gine nikome od nas, pa je poželjno kontemplirati nad poentom da ni oni koji su uspeli da izbegnu deblji kraj sa skeletonskim kosačem neće mnogo profitirati u svom ne-životu, naprotiv.

E sad, problem horora kao žanra je upravo ta njegova specijalizovanost, koja se po pravilu ustručava od postavljanja zahteva od neokorteksa, pa su zato sve ne-ljudske krvopije krajnje jednodimenzionalne a stoga i pomalo naivne, to u svakom bogovetnom pogledu, bar ako ste prebacili ranu tinejdžersku fazu. Otud potiče i zakonitost da svaki horor model ne-ljudske krvopije istinski impresionira samo kada se prvi put vidi, i to pod uslovom da je viđenje obavljeno pre trinaestog vam rođendana; otud se i ceo taj doživljaj dadne sumarizovati zaključkom "čim vidiš jedan film sa vampirima/zombijima - video si ih sve". Jer, zaista, ti modeli su fiksirani sopstvenom svrhom, a pošto se ona ne menja, tako se ni modeli ne menjaju. Što je šteta, naravno, pošto imaju potencijal koji nadaleko prevazilazi okvire inferiornog žanra u koji su smešteni, no, na našu sreću i zadovoljstvo, tu i tamo se neko i smiluje pa im priđe iz perspektivnog ugla naučne fantastike.

Raising Stony Mayhall je jedno od upravo takvih čitalačkih zadovoljstava.

Roman ne razlaže postojeći model Zombija kakvog znamo iz Romerovog kultnog filma; naprotiv, on se na taj film oslanja kao na dokumentarac koji je na celuloidu zabležio stvarnu epidemiju na koju se sam roman nadograđuje; Stony je zombi-mrtvorođenče koje je Wanda Mayhall našla u zimu 1968-e pokraj mrtvog tela porodilje, smrznute u snežnoj vejavici. Wanda je na leševe nabasala zajedno sa svoje tri kćeri i naravno da je ženski instinkt igrao veliku ulogu u odluci da se ljudsko mrtvorođenče ne ostavi u snegu, baš kao i u odluci da se kasnije ne odbaci, jednom kada je tako nemrtvo otvorilo oči i krotko zamahalo rukama. Wanda je tako odlučila ne samo da to dete sakrije od čistki koje je zombi epidemija pokrenula, nego i da ga odgoji kao sopstveno, pa je Stony tako podelio srećno detinjstvo sa majkom, tri starije "sestre" i komšijskim vršnjakom, koji su u njegovoj ne-ljudskosti videli tek drugačijost krajnje prihvatljive vrste. I kada je tom srećnom životu u ilegali došao kraj, Stony je među ostale "živuće mrtvace" odneo svetonazor koji uvelike prevazišao bilo kakvu horor ideju o zombijima na koju ste ikada nabasali, iako sam ovaj roman nudi najhororičniji od svih zamislivih okvira - nudi onaj okvir u kom zombiji ne samo da nisu eliminisani nego su i s lakoćom nadvladali. Bazična postavka koja je omogućila taj sled događaja ogleda se u jednoj jedinoj radikalnoj izmeni poznatog nam koncepta; u pretpostavci da bezumna želja za ljudskim mesom traje samo par dana po infekciji, nakon čega zombi ovladava svojim intulektualnim kapacitetima, mada neretko uz amneziju iz koje ga mogu izvući samo oni koji su ga poznavali i voleli za života. I to je upravo najvažniji deo postavke za koju horor kao žanr nije bio sposoban: naime, žanr horora kao je uvek podrazumevao da inficirani nisu imali niti porodice, niti ljude koji su ih voleli, te je tako postavljao obavezan šablon za dehumanizaciju i uništenje inficiranih. Na sreću pa je naučna fantastika žanr koji ipak daleko bolje poznaje čoveka i njegovu prirodu, te stoga dopušta i mogućnost da neće ama baš svi roditelji biti tek tako voljni da pobiju svoju zaraženu decu, niti će sva deca biti spremna da ubiju zaražene roditelje, pa se time otvorila i mogućnost za mali procenat ljudi koji su zaražene članove svojih porodica držali skrivene po podrumima i tavanima, omogućivši ima tako da prežive taj kobni period groznice i izgube sve predatorske osobine koje povezujemo sa zombijima. Naime, jednom kad prebole tih par grozničavih dana nakon inficiranja, zombiji nemaju ama baš nikakvu želju da ubijaju zdrave ljude i jedu njihove unutrašnje organe. Naprotiv, zombiji ne jedu apsolutno ništa, jer sve što progutaju moraju obavezno i da povrate, a niko normalan to ne želi, iako Stony to redovito radi, samo zato što ravnopravno učestvuje u svim aspektima obiteljskog života, kao što su, recimo, i obiteljska doručkovanja i ručanja. Ali osim tih ekstremnih stvari koje zombiji rade da se bolje uklope među živuće ljude koje vole, većina zombija uglavnom želi da ih se ostavi na miru da se bave stvarima koje ih zanimaju, a to su - gle čuda! - uglavnom čitanje palp romana, gledanje TV sapunica i generalna sklonost ka fizički zahtevnim građevinskim poduhvatima, oličena u silnom entuzijazmu za… pa eto, kopanjem. U nekom idealnom svetu, zombiji iz ovog romana bi bili perfektni rudari - ne dišu, ne spavaju, ne jedu, ne umaraju se i ne trebaju ama baš nikakva tehnološka pomagala da prokopaju tunele do same jezgre planete, ako je to nekome od koristi. Ali naravno, Gregory u svom romanu govori o stvarnom svetu, a u njemu ništa nije niti normalno a kamoli idealno; stoga se Gregory povinuje čovekovoj želji i potrebi za istrebljenjem i potpunim uništenjem svega što ne shvata i prihvata, a pri tom je, bar u ovom konkretno slučaju, taj siroti čovek vrlo daleko od superiornosti koju sebi umišlja.

Treći po redu perfektan roman iz pera čoveka čije ime zaista vredi zapamtiti: Daryl Gregory.

Lidija Beatović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva