Whiplash vs Birdman - Oskar na pragu da izgubi kriterijume ocenjivanja



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Oskar je na korak do toga da izgubi sve kriterijume (ako već i nije) kada je umetnost u pitanju. U poslednje vreme filmovi koji pobedjuju u kategoriji najboljih za datu godinu ne zaslužuju nominaciju. Dobar primer za komparativnu studiju su dva filma iz 2014te godine, Whiplash (Ritam ludila) i Birdman (Čovek ptica). Nijedan ne zaslužuje nominaciju, ako se vrednosno normiranje formira prema izuzetnim filmovima koji su ranijih godina dobijali Oskara.


Počeću analizu sa Whiplashom, koji je za nijansu kreativniji. Whiplash, Damiena Chazzelea, uzdiže muziku. Umesto u pozadini, gde je obično smeštena, ona zauzima prvi plan, ona je noseći deo filma i kroz nju možemo zaključiti kako se likovi odnose jedan prema drugom. Sama ideja da se istakne koliko je muzika bitna pojava u društvu zavredjuje da se obrati pažnja na ovaj film. Dok u Whiplashu imamo nešto opipljivo što možemo tumačiti, kao što je gore pomenuta stavka, u Birdmanu imamo neuhvatljivu poruku, puno nedovršenih priča koje ne ostavljaju odredjeni dojam na gledaoca, ne izmamljuju nam emocije niti zainteresovanost. Inarritu misli da postiže upravo suprotan efekat. Pretpostavljam da je uveren da je napravio vrhunski film, filozofski film koji pomera granice, i imam osećaj kao da nas je Inarritu obmanuo, reklama i imidž mnogo znače.  Nametnuo je film koji ima brojne nedostatke, pre svega dramaturške. Može se reći da je on zapravo „umetnik obmane“.  
Whiplash je priča o Endu Nejmanu (Miles Teller), studentu prve godine Muzičke Akademije, sviraču bubnjeva, koji pokušava da postane najbolji jazz bubnjar na svetu. Za Milesa pre ovog filma nikad nisam čula, mislim da će mu u mnogome pomoći u daljoj karijeri. Na Akademiji on slučajno sreće profesora Terensa Flečera (J.K.Simmons) koji vodi najbolji bend. Poznat je po svojim neuobičajenim metodama (podrazumevaju viku na studente, znoj, krv, suze) a sve s’ciljem da se iz studenta izvuče maksimum. Ono što ovaj film drži „iznad vode“ je upravo odnos izmedju ove dvojice likova, (kao i njihova gluma)  i jazz u kom sam neizmerno uživala, iako ga privatno ne slušam. Nerealna je priča da postoji profesor koji se toliko trudi oko učenika, to danas prosto nije slučaj, većina samo odlazi na posao da bi preživela. Ranije smo mogli da gledamo divnog profesora u „Društvu mrtvih pesnika“,  takodje nerealno dobar profesor. Nerealan je i prikaz načina na koji student želi da postane najveći umetnik: krvare mu ruke, rizikuje život da bi svirao na koncertu, ali upravo to je ono što oduševljava gledaoce. Da li je ikad neka realna situacija na platnu privlačila našu pažnju? Je l’ realno da u „Letu iznad kukavičjeg gnezda“ Indijanac uguši Džeka Nikolsona da bi ga spasao (duhovno) bednog života i otrči u slobodu kroz prozor, a to je jedna od najkultnijih scena ikada snimljenih? Pročitah da se jazz zajednica žali na koji način su predstavili jazzere, zaboravljajući da je to  film i umetnička sloboda. Po meni, sve što budi emociju ima vrednost i izmamljivanje emocija je pola obavljenog posla.
Birdman je opozit Whiplashu jer ne stvara emocije. Ovde takodje imamo umetnika koji pokušava da opravda svoje mesto u umetničkom svetu kvazi filozofijom (naklapanjima) koja nas se prosto ne tiču. Whiplash ima jasnu poentu, iako masu puta korišćenu na filmu ipak poentu,  a to je da se trudom može mnogo postići i da je zapravo umetnost iznad svega i pomiruje razlike medju ljudima i egocentricima, poput glavnih likova. Postoji obilje filmova sa sličnom tematikom, ali krajnji cilj je ispunjen. U slučaju Birdmana imamo klasičan primer „prodaje magle“, jednostavnu priču predstavljenu na filmu koji po svojim tehničkim karakteristikama može da se nazove „velikim“ ali dramaturški i umetnički bih ga okarakterisala kao „mali“. Whiplash je osvojio tri Oskara, J.K.Simmons je dobio Oskara za sporednu ulogu, sasvim zasluženo. Zanimljiv podatak je da je scenario bio na crnoj listi od 2004te godine kao jedan od scenarija koji nisu producirani. Prvo je snimljen kratkometražni film koji je skrenuo pažnju kritičarima u Sundanceu 2013te godine a zatim dugometražni sa budžetom od 3.3 miliona dolara. Birdman je osvojio nagradu za najbolji film, scenario, kameru i režiju.


Alexandro G. Inarritu, meksički režiser koji je radio 21 gram, Babel, Biutifule, A mores perros, snima Birdman sa jasnom namerom da zaradi što više novca i napravi svima prijemčiv film. Njegovi raniji radovi, svi do jednog, bolji su mi od Birdmana. Ni odlična glumačka postava Michael Keaton, Edward Norton, Naomi Watts, Emma Stone, nije uspela da ovaj film učini ništa više nego prosečnim delom. Kad pogledaš Whiplash bar kažeš „u tom filmu ima sjajne muzike, ganuo me je film itd.“ , ostaje odredjeni utisak nakon gledanja, dok bih za Birdman rekla „nešto ne  štima, mi čujemo priče glavnih likova, i svesni smo njihovih problema, neostvarenih životnih ciljeva i sl. ali nas te priče ne dotiču, bar mene nisu“. Priča prati Rigana Tomsona (Michael Keaton) koji je bivša holivudska zvezda koja pokušava da umetničko poštovanje dobije brodvejskom ulogom u adaptaciji priče Rejmonda Karvera. Ali koga se to zaista tiče? Način na koji je Inarritu snimao je lažni, kontinuirani kadar, i nije prvi put da neki film dobija Oskara zbog inovacija u režiji. Tehnički deo ga je izvukao, ali za mene nedovoljno. Dijalozi nisu dovoljno interesantni, sve smo to već mnogo puta imali prilike da vidimo i čujemo. Gluma nije bila loša, Norton je jedini izvlačio neke delove. Ipak, njihove životne priče kao da prolaze mimo nas, jednostavno nismo dovoljno zainteresovani. U poredjenju sa Čovekom pticom, Ritam ludila je remek delo. Demijan Šazel puca na sigurno, ali nije prodavac magle kao Inarritu. Prenaglašavanje mi se dopalo jer volim preterivanje na filmu, Tarantino je na tome npr. izgradio svoju karijeru, uopšte mi ne smeta preterivanje i preuveličavanje. Gledalac sam može da donese zaključak o tome da li je ovaj film dobar ili ne, a ne kao kod Inarritua gde nema zaključka, (zapravo zaključak je da trebate biti što banalniji da bi vas ljudi voleli i primetili, a da biste bili veliki umetnik treba sebi da odfikarite nos i izadjete u gaćama na ulicu), nema dileme, sve je ekvivalnentno jednoj ravni koja ne budi emocije i ne intrigira, i zato je moje mišljenje da  Whiplash nezasluženo gubi Oskara.
Ena Maksimović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva