Film počinje tihim virblom po dobošu i konstantnim pojačavanjem udaraca polako prelazi u jači ritam čime se stvara utisak da smo na bojnom polju i da vojnici treba da ispale prvi plotun. Kamera lagano klizi ka prostoriji u kojoj mladić svira bubanj a zatim se iz mraka pojavljuje čovek koji ga posmatra.

Režiser i pisac ovog dela, Damien Chazelle, glavni tok filma smešta na prestižni muzički konzervatorijum a akcenat priče stavlja na odnos mladog i ambicioznog studenta bubnja, koji ima viziju i potpuno je posvećen karijeri i s druge strane strogog, harizmatičnog profesora perfekcioniste.
Uspeh po svaku cenu, mukotrpna borba sa samim sobom i egoistično-elitistički stav prema konkurenciji uz neminovno prolivanje krvi, suza i znoja je ono što provejava ovim ostvarenjem.

Ulogu profesora je maestralno izneo J. K. Simmons, koga sam do sada uglavnom gledao u nekim epizodnim ulogama. Muzika je prosto fantastična, smenjuju se razne jazz pastorale koje ovom filmu daju posebnu poetiku. Kratki kadrovi i brzo, tzv. švenk levo-desno kretanje kamere u toku nastupa doprinose odličnoj dinamici scena.

Ovo nije klasična holivudska priča o uspehu već imamo jako dinamičan film koji povremeno izaziva ambivalentna osećanja a sama struktura filma može da se uporedi sa raznim ostvarenjima iz sportskog žanra.
Zbog naše mogućnosti poistovećivanja s određenim likovima iz filmova, meni je u ovom slučaju najneprijatnije bilo da pratim strogi odnos mentora i studenata, gde oni prosto drhte pri njegovom ulasku u učionicu za vežbanje. Svaki put kad je profesor davao takt za početak kompozicije postajao bih napet, stalno u iščekivanju nekog incidenta. Nikad nisam voleo takmičarski duh u umetnosti jer mislim da njegovo prisustvo izaziva ljubomoru, zavist i stvara neprijatelje, gde nema prostora za i malo empatije prema drugom ljudskom biću. Cilj je pobediti, ući u prvi tim, u ovom konkretnom slučaju biti prvi bubnjar orkestra. Akcenat je na teškom i napornom radu bez kojeg verujem da nema prave i istinske virtuoznosti, ali čovek na tom putu uglavnom ostaje usamljen.

Iako na početku filma vidimo da glavni lik Andrew često odlazi s ocem u bioskop gde i upoznaje devojku koja prodaje kokice, vremenom se težište filma prebacuje na bubanj i odnos profesora i studenta.
Atmosfera u prostoriji za probe je jako napeta i na trenutke neprijatna, a ono što muzičari najmanje žele da čuju je profesorova čuvenu rečenica “nisi u mom tempu”.
Na momente profesor Fletcher deluje kao monstrum koji čeka i najmanju moguću grešku da bi se napio krvi svojim žrtvama i ne preza od psihičkog ali i fizičkog zastrašivanja. Često ih naziva vulgarnih imenima i omalovažava ih sa ciljem da očvrsnu ili odustanu na vreme. Pored ogromnog autoriteta koji Fletcher poseduje, vidimo da je on poprilično psihotičan i kako film odmiče saznajemo da ništa manje sklonosti ka ekstremu nema ni Andrew.

Jedna od upečatljivih replika koja se možda nepotrebno ponavlja par puta je kad Fletcher pita bubnjara da li zna kako je Charlie Parker dobio nadimak Bird.
"He fucked up a solo and the band leader threw a cymbal at his head. He went away and practiced so he'd never be so embarrassed again".
Whiplash je jako zanimljiv i dinamičan film sa odličnom muzikom i izvrsnom i uverljivom glumom. Predstavlja pravi odmak od tradicionalno predstavljenih muzičkih filmova, iskače iz svog žanra i ima atmosferu pravog trilera.
 
Aleksandar Stošić