Lykke Li - I never learn (2014)
Helly Cherry
Kako bih bolje opisao koncept albuma, citiraću samu autorku koja ga je okarakterisala kao „A collection of power ballads for the broken“.
Nakon najvećeg emotivnog raskola koji je doživela, dvadesetosmogodišnja švedska umetnica je pesme koje su se kasnije našle na albumu stvarala kako bi se sabrala, i nekako nastavila sa nekom vrstom normalnog života.
Negde sam pročitao da objavljivanje ovog albuma prvobitno nije ni imala u planu, i da njegovo prezentovanje širokom auditorijumu smatra najlošijim potezom u dosadašnjoj karijeri, međutim, „I never learn“, za razliku od svoja dva prethodnika na mnogo zreliji i iskreniji način svedoči o umetničkoj veličini drage nam Lykke. Iako je njegovo trajanje svedeno na 33 minuta, što za jedan pop album nije toliko često, svaka od ukupno devet pesama odaje utisak autorkine intimne ispovesti, bez previše želje da se to estetski dorađuje, čime je u epicentar maestralno stavila emociju koja se prožima svakog trenutka. U tome i jeste najveća draž ovog ostvarenja. Zaista dugo nisam preslušao album koji na ovoliko iskren način slušaocu prenosi ono što autor oseća.
U odnosu na ono na šta nas je Lykke navikla, „I never learn“ nešto sporiji, melodičniji i mračniji. Takođe, promišljen je odabir instrumenata koji upotpunjuju tužnu sliku njenog unutrašnjeg sveta koji je rešila da podeli sa slušaocima. Ukoliko se album nekom od čitalaca ovog teksta svidi, preporučio bih mu da na internetu potraži nastup Lykke Li na radio stanici „KEXP“ neposredno nakon njegovog objavljivanja, gde je emotivnost kao okosnica ove priče i te kako došla do izražaja.
Verujem da možda više nećemo biti u prilici da poslušamo ovakav album, jer su ostvarenja poput ovog postala prava retkost. Ipak, ukoliko nas ona, ili neki drugi izvođač obraduje sličnim ostvarenjem, tim bolje.
Ilija Najdanović
Nakon najvećeg emotivnog raskola koji je doživela, dvadesetosmogodišnja švedska umetnica je pesme koje su se kasnije našle na albumu stvarala kako bi se sabrala, i nekako nastavila sa nekom vrstom normalnog života.
Negde sam pročitao da objavljivanje ovog albuma prvobitno nije ni imala u planu, i da njegovo prezentovanje širokom auditorijumu smatra najlošijim potezom u dosadašnjoj karijeri, međutim, „I never learn“, za razliku od svoja dva prethodnika na mnogo zreliji i iskreniji način svedoči o umetničkoj veličini drage nam Lykke. Iako je njegovo trajanje svedeno na 33 minuta, što za jedan pop album nije toliko često, svaka od ukupno devet pesama odaje utisak autorkine intimne ispovesti, bez previše želje da se to estetski dorađuje, čime je u epicentar maestralno stavila emociju koja se prožima svakog trenutka. U tome i jeste najveća draž ovog ostvarenja. Zaista dugo nisam preslušao album koji na ovoliko iskren način slušaocu prenosi ono što autor oseća.
U odnosu na ono na šta nas je Lykke navikla, „I never learn“ nešto sporiji, melodičniji i mračniji. Takođe, promišljen je odabir instrumenata koji upotpunjuju tužnu sliku njenog unutrašnjeg sveta koji je rešila da podeli sa slušaocima. Ukoliko se album nekom od čitalaca ovog teksta svidi, preporučio bih mu da na internetu potraži nastup Lykke Li na radio stanici „KEXP“ neposredno nakon njegovog objavljivanja, gde je emotivnost kao okosnica ove priče i te kako došla do izražaja.
Verujem da možda više nećemo biti u prilici da poslušamo ovakav album, jer su ostvarenja poput ovog postala prava retkost. Ipak, ukoliko nas ona, ili neki drugi izvođač obraduje sličnim ostvarenjem, tim bolje.
Ilija Najdanović