Abroad Experiments - On the bright side
Helly Cherry
Samostalno, 2014.
Negde okarakterisani kao alternativni rok, negde kao progresivni i alternativni metal, a za sebe kažu da u svojoj muzici imaju motive koji se kreću od The Beatles-a do Rammstein-a, ovi momci svojim drugim albumom zaista uspevaju da pomere i prodrmaju i one malo zahtevnije slušaoce. Mene su podsetili samo na super-grupu Adrenaline Mob, a da ne znam šta slušam, sigurno bih pomislio da slušam novi album Adrenalina, mada se na nekim mestima može osetiti sitan, ali karakterističan stil benda S.O.A.D.
Pesme u velikoj meri međusobno variraju tempom i snagom, što ume da zasmeta i pomuti smirene i koncentrisane misli, pa je to jedina manjkavost ovog izdanja. Umesto pada ili rasta kompletnog albuma u svojoj snazi, javlja se konstantno iseckano komešanje. Tekstovi su sasvim solidni, dosta toga je već napisano, mada javlja se dosta iznetih stavova i ličnih misli. Vrlo pozitivna stvar je ta što tekstovi ne razmatraju klasične globalne teme, već se drže lokalnih i ličnih stvari, a izazov je pisati tako dok se svi utrkuju da što kvalitetnije i živopisnije opišu društvo ili neki politički stav. Dosta metafora nam daje slobodu tumačenja skoro svake reči, a povremena direktnost, bez imalo suptilnosti donosi „na sto“ vrlo jasne i jednostavne poruke. Preovladava gitarska melodičnost nad zahtevnim i dugačkim solažama, a bass i bubanj pričaju posebnu priču svojom pritajenom agresivnošću. Vokal pokazuje svoj širok raspon, i bez ikakvih problema se šeta od klasičnog pop glasa, do oštrog i glasnog metal glasa. Javlja se dosta akustičnih i laganih tonova, kao i klavirskih delova, što dopunjuje raznovrsnost žanrova i stilova kojima su se ova tri momka vodila tokom stvaranja albuma. Produkcija je dovedena zaista do zavidno visokog nivoa, što povremeno ume pošteno da zasmeta, jer se gubi onaj prirodni osećaj muzike.
Bilo kako bilo, bendu svakako treba odati veliko poštovanje za uloženi trud pri tehničkoj realizaciji albuma, jer onaj koji se time bavi, zna kakav je i koliki je to posao, koji se često pretvara u Sizifov, sa beskonačnim mukama tokom sklapanja određenih sitnim detalja, koje na kraju prosečan slušalac uopšte ni ne čuje.
Utisak je maksimalno pozitivan, bend je izbegao sindrom drugog albuma, a u velikoj meri se igra sa mainstream prizvucima, čime pokušava da privuče i malo alternativniju publiku. Ovo nije album koji možete u celosti okrenuti na nekoj kućnoj žurci, ali lep broj pesama bi se mogao naći na plejlisti i tako bi, na kraju krajeva, mogao izneti neke teme za neobaveznu i zanimljivu polemiku i priču. Nakon nekoliko puta preslušanog albuma, jedino ostaje setan osećaj nadanja da bi ovaj bend zaista trebalo čuti uživo.
Negde okarakterisani kao alternativni rok, negde kao progresivni i alternativni metal, a za sebe kažu da u svojoj muzici imaju motive koji se kreću od The Beatles-a do Rammstein-a, ovi momci svojim drugim albumom zaista uspevaju da pomere i prodrmaju i one malo zahtevnije slušaoce. Mene su podsetili samo na super-grupu Adrenaline Mob, a da ne znam šta slušam, sigurno bih pomislio da slušam novi album Adrenalina, mada se na nekim mestima može osetiti sitan, ali karakterističan stil benda S.O.A.D.
Pesme u velikoj meri međusobno variraju tempom i snagom, što ume da zasmeta i pomuti smirene i koncentrisane misli, pa je to jedina manjkavost ovog izdanja. Umesto pada ili rasta kompletnog albuma u svojoj snazi, javlja se konstantno iseckano komešanje. Tekstovi su sasvim solidni, dosta toga je već napisano, mada javlja se dosta iznetih stavova i ličnih misli. Vrlo pozitivna stvar je ta što tekstovi ne razmatraju klasične globalne teme, već se drže lokalnih i ličnih stvari, a izazov je pisati tako dok se svi utrkuju da što kvalitetnije i živopisnije opišu društvo ili neki politički stav. Dosta metafora nam daje slobodu tumačenja skoro svake reči, a povremena direktnost, bez imalo suptilnosti donosi „na sto“ vrlo jasne i jednostavne poruke. Preovladava gitarska melodičnost nad zahtevnim i dugačkim solažama, a bass i bubanj pričaju posebnu priču svojom pritajenom agresivnošću. Vokal pokazuje svoj širok raspon, i bez ikakvih problema se šeta od klasičnog pop glasa, do oštrog i glasnog metal glasa. Javlja se dosta akustičnih i laganih tonova, kao i klavirskih delova, što dopunjuje raznovrsnost žanrova i stilova kojima su se ova tri momka vodila tokom stvaranja albuma. Produkcija je dovedena zaista do zavidno visokog nivoa, što povremeno ume pošteno da zasmeta, jer se gubi onaj prirodni osećaj muzike.
Bilo kako bilo, bendu svakako treba odati veliko poštovanje za uloženi trud pri tehničkoj realizaciji albuma, jer onaj koji se time bavi, zna kakav je i koliki je to posao, koji se često pretvara u Sizifov, sa beskonačnim mukama tokom sklapanja određenih sitnim detalja, koje na kraju prosečan slušalac uopšte ni ne čuje.
Utisak je maksimalno pozitivan, bend je izbegao sindrom drugog albuma, a u velikoj meri se igra sa mainstream prizvucima, čime pokušava da privuče i malo alternativniju publiku. Ovo nije album koji možete u celosti okrenuti na nekoj kućnoj žurci, ali lep broj pesama bi se mogao naći na plejlisti i tako bi, na kraju krajeva, mogao izneti neke teme za neobaveznu i zanimljivu polemiku i priču. Nakon nekoliko puta preslušanog albuma, jedino ostaje setan osećaj nadanja da bi ovaj bend zaista trebalo čuti uživo.
Tihomir Škara