Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Veče esid metala i svemirske psihodelije uz Wolfram i Consecration u Novom Sadu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Wolfram + Consecration, CK13, 24. januar 2015.

Pre koju godinu znao sam za postojanje oba benda, mada se nisam trudio da preslušam ni jedan. Wolfram sam čuo pre nekih godinu dana, provlačili su se tu i tamo po TV emisijama koje se bave mladim i alternativnim bendovima i rokenrolom generalno, dok sam o Consecration-u čitao na par sajtova i u nekolicini muzičkih novina koje su tada bile u životu. Kasnije sam se zainteresovao za oba benda, kao i za veliki broj sličnih. Iako sam gajio neutemeljeno podozrenje prema ovim bendovima, preslušao sam ih, a nakon što je najavljen njihov koncert u Crnoj kući, rekao sam sebi da moram ispraviti grešku i čuti ih uživo.


Publika se okupila u tolikom broju, pa je veliki broj ljudi izgleda slušao bendove iz dvorišta. Prvi je nastupio novosadski bend Wolfram, koji sebe karakteriše kao acid metal bend. Ne znam da li im je takva odrednica potrebna, ali ne smeta. Zvuk je bio potpuno zadovoljavajući, ne kao što bi inače trebao biti u tom prostoru, ali apsolutno nemam velikih zamerki. Na binu su se popela četiri momka, s tim što je drugi gitarista sedeo, jer je nastupao sa slomljenom nogom. Od početka svirka je bila oštra i jaka. Gitare su bile masne, spore i režuće, što je uz kombinaciju sa divljačkim bubnjem i razbijajućim basevima pod distrozijom doprinosilo teškoj, turobnoj, ali na momente i setnoj atmosferi.

Najjači utisak ostavlja bubnjar, koji beskompromisno praši po svom instrumentu, a da sve to i zaista zvuči kao sviranje, a ne samo kao lupanje. Da se ova muzika može ubrizgati u krvni sistem čoveka, zasigurno bi bila najdelotvornija u raskrečenju začepljenih krvnih sudova. Wolfram je skoro dobio nagradu kao najbolji mladi bend, što su ovom svirkom apsolutno potvrdili. Ne dešava se često da slušate bend koji istovremeno zvuči i kao Clutch, Mastodon, na momente vas gitaristin vokal podseti na Lenny Kravitz-a, dok je ženski vokal, koji se kasnije pridružio, povremeno podsećao na Norah-u Jones. Na kraju svirke, bend je samleo publiku najjačim hitom – Babel.


Kroz svirku dužu od sata, proveli su nas i kroz melodične i pastelne predele, kao i kroz maglovite i hladne zabiti. Ne znam zašto Wolfram, ali ovaj sastav hrabro i sigurno donosi svetlost današnjoj muzičkoj sceni, kako u Novom Sadu, a verujem da će tako biti i u regionu u budućem periodu. Nakon što je bend sišao sa bine, veliki deo publike je izašao napolje, što me je razočaralo. Lokalpatriotizam po pitanju bendova je poguban u istoj meri u kojoj je i delotvoran. To je ona priča da smo odslušali svoje drugare, a sad idemo napolje da pijemo jeftin i loš alkohol, i pričamo kako je scena propala, dok sa strane, pred nekom starijom i konkretnijom publikom, svira neki drugi bend.


Ubrzo se trojka iz Consecration-a popela na binu, i započela svoju priču. Zvuk je bio nešto lošiji, vokal se slabije čuo i često gubio, a povremeno je i bas gitara bila slabo čujna ili samo nedovoljno agresivna. Prvih par redova je zauzela vrlo nedisciplinovana publika, uglavnom mlađa, koja ne zna zašto je tu, ali se laktala, tresla pepeo po drugima okolo i pravila nered. Otprilike, što je bend kvalitetniji, ta vidna publika ispred njega je lošija. Iako je i ova svirka bila izuzetno čvrsta, u trenucima i psihodelična, nju treba umeti slušati i biti strpljiv, što je bez izuzetaka pokazala publika koja je stajala pozadi, a nju su činili stariji i naslušaniji posetioci. Bend nije toliko oscilirao u stilovima kao Wolfram, ali su sve vreme držali pažnju na visokom nivou. Najviše me je oduševilo izvođenje pesme „Romantična policija“, jer je dan zaista bio loš i kišovit, a ja joj (nikad) nisam rekao da je lepa, mada niko me nije uhapsio. Smenjivale su se mahom pesme sa poslednja dva albuma, i čulo se da je ekipa vrlo uvežbana i konkretna.

Sve u svemu, svirka je trajala nešto duže od tri sata, Crna kuća je bila puna, unutra je bilo pretoplo, ali podnošjivo, a ukupni utisak je odličan. Publika je samlevena i izudarana oštrim i masivnim zvucima, takvim zvucima da se u glavi stvarala slika teretnog kamiona koji pada na karton jaja. Jednom rečju – smrtonosno.

txt Tihomir Škara
foto Petar Vakić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva