Antemasque - Selftitled (2014)
Helly Cherry
Verujem da većini ljudi ide na živce konstantno uzdizanje u nebesa određenih pojedinaca iz nekog većeg benda, ali kada čovek vodi bend poput The Mars Volta, mislim da je zaslužio da barem zavirimo u to šta još ima na pameti. Osim Omara tu je i njegov bandmate iz At The Drive-In, Cedric Bixler-Zavala, Dave Elitch, poslednji bubnjar TMV te Flea iz Red Hot Chili Peppers-a koji im je pozajmio studio i odsvirao deonice na albumu, ali službeno nije deo benda. Kada biste nekome dali samo taj popis imena verujem da bi to bilo samo po sebi dovoljno da dotična osoba bude zadovoljna bez da je uopšte čula šta bend može.
Najjača konekcija ovog albuma i njegovih članova je svakako At The Drive-In (nezaboravan post-hardcore bend) što se zaista čuje pri prvom preslušavanju. Glavna razlika je definitivno nešto slabiji hardcore vibe, iako je i to upitno, verujem da su live verzije neveroatne. Brzi i melodični gitarski rifovi ono je što daje draž celom albumu. Cedric je fantastično odradio vokale i upravo su ti vokali jedni od najupečatljivijih trenutaka na albumu.
Melodija ima veliku ulogu u svakoj stvari, ali gitara je ta koja je glavna. Bas ima ulogu diskretne pratnje Ne može se reći da je Antemasque nešto komplikovano i grandiozno poput The Mars Volta i na to treba biti spreman od početka, inače ćete se razočarati.
Uvodna 4AM otovorena je odličnim gitarskim riffom koji se kasnije pojavljuje u pesmi u određenim dozama, što svakako pridonosi dinamici pesme, ali i raznovrsnosti, ako obratimo pažnju na album kao celinu. Sve ćešće u poslednje vrieme izlaze albumi koji od početka do kraja nemaju neke velike promene i prate svima dobro poznati šablon što je postalo problem, posebno sa bendovima sa nešto „garažnijim“ zvukom jer im se album pretvori u jednu dosadnu masu riffova koji nakon nekog vremena zvuče potpuno isto. Antemasque su uspeli da održe specifični zvuk gitare bez upotrebe gomile efekata. Jednostavno su sposobni autori koji znaju kako šta treba da zvuči. Tako druga stvar, I Got No Remorse, ima odlične riffove, ali takođe ima odličan solo i opet Cedricove vokale koji se igraju kroz čitav album i potpuno su razumljivi u svakom trenutku, čovek stvarno nema problema sa artikulisanim urlanjem.
Ride Like The Devil`s Son je definitivno favorit zbog gradacije u pesmi, otvara se prilično lagano, kreće sa uobičajenim bržim vokalima, spušta se na sporije i tiše vokale i riff, da bi sve eksplodiralo u prelepom refrenu. Svakako bi bilo dobro spomenuti Drown All Your Witches budući da je pesma lagana(I moj lični favorit) akustična balada koja odiše duhom klasičnog rocka i malo drukčijeg pristupa pri radu na albumu, no svakako je zanimljiva i dobra stvar.
Antemasque nije nešto nevidjeno, nije izmislio nikakva produkcijska čuda(jedina zamerka na ceo album možda je malo lošiji mix, moglo je to mnogo bolje), nije nastavak neprežaljenih Mars Volta. Antemasque je jedan opasno dobar rock zvuk.
Ninoslav Trajković
Najjača konekcija ovog albuma i njegovih članova je svakako At The Drive-In (nezaboravan post-hardcore bend) što se zaista čuje pri prvom preslušavanju. Glavna razlika je definitivno nešto slabiji hardcore vibe, iako je i to upitno, verujem da su live verzije neveroatne. Brzi i melodični gitarski rifovi ono je što daje draž celom albumu. Cedric je fantastično odradio vokale i upravo su ti vokali jedni od najupečatljivijih trenutaka na albumu.
Melodija ima veliku ulogu u svakoj stvari, ali gitara je ta koja je glavna. Bas ima ulogu diskretne pratnje Ne može se reći da je Antemasque nešto komplikovano i grandiozno poput The Mars Volta i na to treba biti spreman od početka, inače ćete se razočarati.
Uvodna 4AM otovorena je odličnim gitarskim riffom koji se kasnije pojavljuje u pesmi u određenim dozama, što svakako pridonosi dinamici pesme, ali i raznovrsnosti, ako obratimo pažnju na album kao celinu. Sve ćešće u poslednje vrieme izlaze albumi koji od početka do kraja nemaju neke velike promene i prate svima dobro poznati šablon što je postalo problem, posebno sa bendovima sa nešto „garažnijim“ zvukom jer im se album pretvori u jednu dosadnu masu riffova koji nakon nekog vremena zvuče potpuno isto. Antemasque su uspeli da održe specifični zvuk gitare bez upotrebe gomile efekata. Jednostavno su sposobni autori koji znaju kako šta treba da zvuči. Tako druga stvar, I Got No Remorse, ima odlične riffove, ali takođe ima odličan solo i opet Cedricove vokale koji se igraju kroz čitav album i potpuno su razumljivi u svakom trenutku, čovek stvarno nema problema sa artikulisanim urlanjem.
Ride Like The Devil`s Son je definitivno favorit zbog gradacije u pesmi, otvara se prilično lagano, kreće sa uobičajenim bržim vokalima, spušta se na sporije i tiše vokale i riff, da bi sve eksplodiralo u prelepom refrenu. Svakako bi bilo dobro spomenuti Drown All Your Witches budući da je pesma lagana(I moj lični favorit) akustična balada koja odiše duhom klasičnog rocka i malo drukčijeg pristupa pri radu na albumu, no svakako je zanimljiva i dobra stvar.
Antemasque nije nešto nevidjeno, nije izmislio nikakva produkcijska čuda(jedina zamerka na ceo album možda je malo lošiji mix, moglo je to mnogo bolje), nije nastavak neprežaljenih Mars Volta. Antemasque je jedan opasno dobar rock zvuk.
Ninoslav Trajković