Alogia - Elegia Balcanica (2014)
Helly Cherry
Alogia je puno toga učinila za domaću metal scenu. Od revampa tamo negde 2004., oni su bili nosci čitavog metala kod nas. Nema ribe koja nije čula za Alogiju, a dogurali su i do City Records izdanja. To je teško, maltene nemoguće za domaći metal. Ovoga puta ih izdaju Minor Records. O samom albumu ne znam šta da mislim. Tekstovi se ne slažu sa muzikom, kao da su nalepljeni na zvuke koji sasvim uredno čine neki Dream Theater//kasniji Gammaray worship, što nije loše za fanove tih bendova, ali…
Opet, mrzim pomešana osećanja. MNOGI ljudi za koje je Priče O Vremenu Biblija, postali su ljudi koji nalaze poslove, osnivaju porodice, i više definitivno nisu u fazonu izmišljanja tople vode ispred dragstora, čega ovde i nema, ali, sveokupan utisak je loš. Ne zbog efekata i fenserske produkcije, niti zbog zvuka, već zbog toga što od Politics Of War perioda Alogia i nema neke brojnije slušaoce, što zbog raskida sa 202ojkom, što zbog tektualnog i zvučnog potonuća. Stvarno ne znam šta braća Branković danas rade, ali ovo može eventualno da se zavrti na Pink Musicu jednom, i da bude zaboravljeno zauvek, osim možda pri svađi benda i publike, koje je bilo, i po svemu sudeći tek će je biti.
Moram se ovom prilikom složiti sa Milanom Rakićem, koji je jednom rekao da su ovo domaći osvajači. Čak je i Psychoparadox ovenčao tom titulom. Ima dosta tekstualnih nastavaka ranijeg, naročito Psychoparadox priče, bogovi, ljubav, sve je to izmešano na ovoj, u najmanju ruku, prosečnoj ploči koja me i nije nešto fascinirala. Tu je i razočaranost današnjicom, naročito u pesmi Inferno, ali to bi pre dolikovalo nekom pank bendu, zar ne? Olako se nabacuju pridevi, domaći pesnici se u grobu obrću, a ovo neće biti hit ni u underground ni u mainstream krugovima, jer izgleda da je kreativnost odavno presušila kod ovog benda. Nije do mene da im popujem, ali promene su potrebne, i to hitno.
2/5
Ilija Đurđanović
Opet, mrzim pomešana osećanja. MNOGI ljudi za koje je Priče O Vremenu Biblija, postali su ljudi koji nalaze poslove, osnivaju porodice, i više definitivno nisu u fazonu izmišljanja tople vode ispred dragstora, čega ovde i nema, ali, sveokupan utisak je loš. Ne zbog efekata i fenserske produkcije, niti zbog zvuka, već zbog toga što od Politics Of War perioda Alogia i nema neke brojnije slušaoce, što zbog raskida sa 202ojkom, što zbog tektualnog i zvučnog potonuća. Stvarno ne znam šta braća Branković danas rade, ali ovo može eventualno da se zavrti na Pink Musicu jednom, i da bude zaboravljeno zauvek, osim možda pri svađi benda i publike, koje je bilo, i po svemu sudeći tek će je biti.
Moram se ovom prilikom složiti sa Milanom Rakićem, koji je jednom rekao da su ovo domaći osvajači. Čak je i Psychoparadox ovenčao tom titulom. Ima dosta tekstualnih nastavaka ranijeg, naročito Psychoparadox priče, bogovi, ljubav, sve je to izmešano na ovoj, u najmanju ruku, prosečnoj ploči koja me i nije nešto fascinirala. Tu je i razočaranost današnjicom, naročito u pesmi Inferno, ali to bi pre dolikovalo nekom pank bendu, zar ne? Olako se nabacuju pridevi, domaći pesnici se u grobu obrću, a ovo neće biti hit ni u underground ni u mainstream krugovima, jer izgleda da je kreativnost odavno presušila kod ovog benda. Nije do mene da im popujem, ali promene su potrebne, i to hitno.
2/5
Ilija Đurđanović