Klasici stripa: Rip Kirby (Alex Raymond)



Sviđa ti se? Javi ostalima!


6. avgusta 1945. kapetan američke mornarice je stajao uz ogradu nosača aviona “Gilbert Islands”, odsutno gledajući  ka pučini.
Nije gledao ka obali Japana, koja je bila nedaleko. Više ne. Gledao je u geografskom pravcu koji je označavao ono što mu je sada bilo najbitnije.
Dom.
Ono o čemu su svi samo šaputali prethodnih dana i meseci, postalo je opšte poznata stvar.
Bomba, ona Velika, bačena je toga dana na japanski grad Hirošimu, nanevši mu ogromna razaranja i, paradoksalno kako samo život može da režira, učinivši ga besmrtnim za sva vremena u mislima ljudi.
To nije bio njegov rat. Ne na taj način. Nije se za tako nešto prijavio u dobrovoljce.
Takođe, bio je srećan što se rat približio kraju na puškomet, i što će najzad krenuti ka mestu Stamford, država Connecticut.
Konfuzne i oprečne misli nisu ga sprečile da još malo odmara oči na zagasito crvenim bojama kojim je zalazeće sunce bojilo okean. Neće više imati prilike da vidi tako nešto.
Ipak, dok je zamišljeno skidao svoju kapu sa glave osetio je blagi poriv da obilni ručak od tog popodneva (pa, kraj je rata, valja proslaviti) izbaci iz stomaka pravo u okean.
Bio bi to sjajan poslednji pozdrav.
Trebalo je da se pripremi za dugo putovanje kući. Više nije bio kapetan. Bio je samo umetnik.
Imao je čak i ime.
Alexander Gillespie Raymond, u svetu koji  čita novine poznatiji samo kao – Alex Raymond.

Dom se prilično izmenio od vremena kad ga je Alex napustio, i našao se u poziciji samo jednog od mnoštva vojnika koji su se vratili iz rata, bez posla i na teretu države. Heroji? Možda, ali kad prestane bljesak fotoaparata, kad malo izblede nova odlikovanja i stignu prvi računi koje treba platiti, herojstvo postane precenjena roba.
“King Features Syndicate”, njegova firma, prepustila je njegovo autorsko “čedo”, najpopularnije izdanje koje su imali među strip junacima, “Flasha Gordona”, drugom crtaču. I to ne bilo kom crtaču, već Austinu Briggsu, donedavnom pomoćniku samog Raymonda. Briggs je sada bio vezan ugovorom sve do 1948. a firma nije bila u obavezi da vrati Raymonda na posao, jer nije bio mobilisan već dobrovoljno otišao u rat.
Kao deo mase od dva miliona sedamsto hiljada nezaposlenih radnika koji su opteretili američku privredu po završetku rata, Raymond se našao u sosu u kakvom nisu bili ni njegovi crtani junaci – “Flash Gordon”, “Jungle Jim” i “Secret Agent X-9”, koji je radio sa piscem krimića, Dashiellom Hammetom.
Dok je zamišljeno grickao kraj svoje muštikle i žmirkao od duvanskog dima, razmišljao je o tome kako se termin “zahvalnost” lako izgubi iz rečnika ljudi koji se bave industrijom zabave.
Kao da su Flash, pomalo raščupana Dale i Zarkow sa ugovorom spremnim za potpis SAMI doleteli u prostorije “King Features”-a, u otetom Mingovom svemirskom brodu. Kao da ih nije ON osmislio I oživeo svojim crtežom.
Bilo je neke iščašene ironije u tome – on, ratni veteran, preplovio je Pacifik i nije dopao japanskog zarobljeništva. Flash Gordon, moćni, iako ne i nadljudski strip junak, koji se izbavio iz hiljadu jedne zamke koju je svemir stavio pred njega, pao je u zarobljeništvo jedne izdavačke kuće. Što se Raymonda lično ticalo, mogli su i da dodaju rešetke preko kadrova ovog stripa.
Nakon što je propao i njegov pokušaj da se izbori za autorska prava za svoj strip, uradio je jedino što mu je u toj situaciji preostalo.
Seo je za svoj crtački sto, i uzeo olovku u ruke. Jedine dve stvari na koje je mogao da se osloni u životu bile su njegovo oštro oko crtača i više nego sigurna ruka.
Crtao je...Kada je završio, kritički je, ali sa odobravanjem odmerio svoju novu kreaciju.
Mladi čovek slomljenog nosa, ali koji ne deluje kao tip “razbijača”. Nosi naočare, ali ne deluje kao “štreber”.  “Obukao” ga je u odelo kao da se spremio za parti u visokom društvu Manhattana.
Dodao mu je neizbežnu lulu u uglu usana, mali omaž najslavnijem od svih slavnih detektiva.
Osmišljavajući  scenarističku pozadinu stripa, znao je od starta da ne želi još jednog detektiva-predstavnika “tvrde škole” krimića. Hammet, Chandler, Spillane... svi oni su promovisali stereotipne, grubijane od pripadnika detektivske profesije.
“Rip O’ Rourke”, napisao je pored skice koju je nacrtao. Nije zvučalo loše. Ircima bi se sigurno dopalo.
Odlučio se, ipak, za opciju “Rip Kirby”, koja mu se učinila prihvatljivijom, i otvorio novo, značajno poglavlje u istoriji stripa.
Dodao mu je i pomoćnika, simpatičnog batlera Desmonda (nekadašnjeg pripadnika društva dugačkih prstiju, tj. obijača sefova, sada rehabilitovanog), kao i prelepu plavušu Judith Lynn Dorian, poznatiju kao Honey Dorian. Honey je umalo postala Taffy.
Popularnost novostvorenog junaka je prevazišla čak i nade samog Raymonda, a upravo je “King Features Syndicate” objavljivao avanture novog detektiva.
Sam Spade (“The Maltese Falcon”), u nezaboravnoj interpretaciji Humphrey Bogarta, i Mike Hammer koga je osmislio Mickey Spillane (da ne zaboravimo i Philipa Marlowe-a) sa jedne, i Holmes sa druge strane iste ograde protiv zločina, a Rip Kirby negde u sredini.
Vizuelno, Raymond je nadmašio svoj rad na Flashu, jer je uveo novi stil u crtanju stripova – fotografski realizam. Njegovi crteži su preneli duh crno-belog Hollywooda, “pin-up” devojaka, modnih crteža-reklama i još koječega, što će mnogi drugi posle njega probati da kopiraju.
Raymond je ionako bio sit od zahteva čelnika “KFS” koji su od njega, dok je još crtao Flasha, tražili samo što više boje, boje, boje...jer to traže čitaoci. Ripov svet je crno-beli, i treba biti majstor pa oživeti sve te prizore korišćenjem samo crne, bele i sive dobijene šrafiranjem.
Uostalom, kako odoleti stripu u kome, na prvoj tabli prvog broja, žena koja izgleda kao da je sišla sa filmskog platna umire Ripu na rukama, pred njegovim vratima, batler Desmond kaže da je prelepa, a Rip, još uvek u pidžami i bade-mantilu, odgovara:”Da…prelepa…ali mrtva?”
Uspeh, dakle nije izostao.
Međutim, koliko priča o stvarno velikim ljudima znate koje se završavaju srećno? Dve, pet, deset? Nula i zarez ispred ovih brojeva?
6. Septembra 1956. vozeći “korvetu” u kojoj mu je suvozač bio kolega crtač Stan Drake, prevideo je znak upozorenja na putu i sleteo sa litice. Nakon pada od dvadeset metara, Drake je preživeo uz ozbiljne povrede. Njegov kolega nije.
Imao je četrdeset šest godina.
Moje prvo iskustvo čitanja stripa o ovom detektivu bilo je takvo da nisam ni znao ko je njegov pravi autor. Čitao sam “Gigant” izdanje (nema te edicije više, nažalost), gde su bile epizode koje je nacrtao autor koji je dobio krajnje nezahvalan zadatak da zameni nezamenljivog, John Prentice.
I dopao mi se. Crtež, naročito.
Delovao mi je očaravajuće naivno, poput starih holivudskih filmova, i bio sam nemalo iznenađen kad sam, u nekoj staroj “Stripoteci” naišao na epizodu “Kao muve na med”, iz daleke 1949. koju je crtao Raymond.
Šta je sad ovo? Taman sam “skinuo” način crtanja Prentice-a, naročito način kako je crtao Ripove oči iza stakala naočara, njegov osmeh i zaliske, a sad se pojavljuje neko čiji stil ne mogu čak ni da KOPIRAM?
Bio sam klinac. Trebalo je da znam da čak ni mnogo talentovaniji crtači i mnogo starije osobe od mene ne mogu da kopiraju Raymonda.

Ripa sam video i na TV-u, kao dete sa manje godina nego prstiju na jednoj šaci. I zapamtio ga, keve mi Radice. Kako i ne bih, bila je to (po meni) najbolja emisija u istoriji domaće televizije, “Stripomanija”, i Ripa je glumio član “Idola” i kasnije bivši savetnik bivšeg predsednika države, Nebojša Krstić. Videh ga nedavno opet na TV-u, kako šetnjom pruža podršku onim šarenima, koje od ujedinjenih navijača Srbije čuvaju one oklopljene kornjače sa pendrecima. Verovatno se ni on sam ne seća da je nekad bio Rip Kirby, glavom i bradom.
Ne bih želeo da ovaj tekst završim tamo gde sam ostavio njegovu centralnu ličnost, u provaliji. Ne bih ni da kraj budu moja nebitna sećanja iz prošlosti.
Probaću, umesto toga, da vam naslikam REČIMA sliku koju bih zaista želeo da vidite.
Sećate li se onog broda sa početka teksta? Vidite li ga I dalje?
Ne? Sačekajte da malo izoštrim...
6. avgusta 1945. kapetan američke mornarice je stajao uz ogradu nosača aviona “Gilbert Islands”, odsutno gledajući  ka pučini.
Sunce je lagano tonulo u okean, šaljući svoje krvavocrvene zrake kao da se pozdravlja od ratnih sukoba, ili se žestoko stidi svega čemu je prisustvovalo.
Ne znam koliko mi dobro ide. Vidite li, kapetan zapravo nije stajao sam na brodu?
Do njega stoji markantni mladi čovek u sakou, sa naočarima na licu i lulom u ustima.
Ako samo još malo pustimo mašti na volju, videćemo da možda taj avion “Enola Gay” nikad nije ni iskrcao svoj smrtonosni tovar u nebo nad Hirošimom.
Enola ŠTA?
Možda ni rata nije bilo.
Slika postaje jasnija, zar ne? Pored kapetana Raymonda, koji više ne nosi uniformu (a nije ni kapetan) i Ripa, stoje i Honey Dorian i Desmond, smeju se i mašu nam.
Mahnimo i mi njima.

Milan Katić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva