“Tvin Piks”, 25 godina kasnije i šta to meni znači



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ja, znate, ne pijem.
Pijem, doduše, na slavljima, ali na slavlja me retko zovu. Valjda me ne zovu zato što ne pijem, jbm li ga.
Međutim, ako bih kojim slučajem rešio da se olešim od pića, činio bih to već nekih nedelju dana bez prestanka.
Toliko ima otkad pratim na netu vesti o snimanju sikvela “Twin Peaks”-a, serije koja mi je obeležila kasno detinjstvo i kompletnu mladost. I srećan sam. Mnogo.
Naravno, uvek će biti onih likova koji žive da bi izgovorili ono “nije to-to”, ali ovaj tekst nije posvećen njima.
Četvrt veka je solidan period, a ljudi danas zaboravljaju i šta su i da li su juče jeli, a kamoli serije iz devedesetih, ali priča o TAJMINGU, koje se dotakoh u svom tekstu o romanu Stephena Kinga, “Dr. Sleep”, NE VAŽI za vanvremenska ostvarenja tipa “Twin Peaks”. Barem za mene.
Prvi ulazak agenta Coopera u malo mesto istočno od Seattle-a, koje samo prividno deluje idilično, mogao bih da uporedim samo sa televizijskim pandanom ulaska “crvenoarmejaca” u Berlin, Muhameda u Medinu (ok, možda će se neko ko praktikuje tu veru uvrediti), lopte u mrežu iza gola Olmete, nakon što je Pančev frljnuo šutem iz penala, ulaskom Dilana (ne Boba) u Invereri…
Ok, shvatili ste. Nema ovde ni “o” od objektivnosti. To potražite u nekom manje iskrenom tekstu.
Ovde sečemo dušu na pola.



Bio sam klinac, moji jedva sastavljali kraj s’ krajem , jer to beše ružno buđenje iz sna o osamdesetim, živelo se (na nivou države) kao u prknu, ubrzo omeđenom sankcijama zapadnog sveta. “Twin Peaks” je možda poslednja dobra stvar koju smo videli na tv pre opšteg raspada nekadašnje velike države. Postoje, čak, poluozbiljne studije o tome da je defetizam agenta Coopera, kad zli duh BOB uđe u njega nekako OLAKŠAO ljudima prihvatanje činjenice da više nemaju razloga da se bore da očuvaju zajedničku državu.
Ma, važi.
Radio televizija Novi Sad (današnji “New Now“), noćni program pod imenom “Boja Noći”, i “Twin Peaks” na njemu…
Keva, stariji burazer i ja opčinjeni zevamo u špicu sa pilanom i jelama na ulazu u Twin Piks, ona ptičica u kadru, muzika Angela Badalamentija, živi san. Mrak u sobi, samo svetlo sa ekrana obasjava troje odanih fanova, plus ćale koji knjava u pozadini jer ne voli fantastiku.
Pamtiću to dok sam živ, a poslednja melodija koja će mi izbledeti iz sećanja biće instrumental “Falling”. Kao i verzija koju peva nezemaljska Julie Cruise, naravno.

 A BOB? Mater mu njegovu mračnu, plašio sam ga se kao smrti same, i potrošio silno vreme ubeđujući burazera da sam video BOBA kako promiče kraj prozora kuće preko puta, jureći dva vrišteća brata Petrovića. Nije mi poverovao.
Audrey Horne? Moja prva prava ljubav, nikad joj nisam oprostio što se nije smuvala sa agentom Cooperom, kad već sa mnom nije htela, niije hteeela, što reče pesma. Još je dala onom tajkunu što ima svoj avion, i tako utrla put svim sponzorušama devedesetih. Neka, neka...
O kraju serije, onom koji nas je sve šokirao, pisao sam ranije na ovoj stranici. Kunem se, godinama nakon toga sam SANJAO nastavak ove serije, i budio se sa osećajem nalik onom kad se trgnete iz sna, a ribe sa kojom ste do malopre bili u maštarijama sa one strane svesnog nema pored vas.
Pisao sam i o tome kako sam jedva izvukao živu glavu ’97 i kako su mi stripovi pomogli da sačuvam sadržaj iste. Da se razumemo, i da ne pomislite da hvatam na patetiku pišući o svojoj borbi za život, da je te, daleke ’97. Cooper ponovo bio na ekranu, u nastavku o kome smo maštali, počupao bih sva ona sranja što su stavili u mene, katetere, braunile, cevčice za vazduh i ostalo, i stao na noge koje tada nisu mogle da hodaju. Povratio bih svih 45 kilograma koje sam izgubio u bolničkoj postelji za tri meseca muka. Naterao bih kostnu srž da proizvodi leukocite, eritrocite, trombocite i šta već treba, a ne 97 posto jebenih blastnih ćelija, koje vas vode u sporu i prilično neprijatnu smrt.
Svih 25 drenova zabodenih u stomak i ispod njega da iscede iz mene težak oblik infekcije, posledicu svega toga.
Ne bih gledao u one koje odvoze sa čaršavima preko glave, i ubeđivao sebe da neću i ja tako, dok medicinska sestra stoji na ulazu u moj boks (na intenzivnoj nezi TOG tipa nema soba, rođaci), pokušavajući da svojim telom zakloni od mene taj prizor. Znam da je neprikladno, ali u situaciji takvog tipa mozak ne razmišlja racionalno, pa sam u tom trenutku mahom gledao njene noge, znajući da onom na kolicima ne mogu nikako da pomognem, a da ona meni može. Ali, neće, jbg.
Zato sam se i borio da ozdravim. Mogućnost da budem opet zdrav, da se oporavim i vratim se, atraktivan i zalizan (čim mi ponovo poraste kosa) kao agent Cooper, da joj dozvolim da mi uzme nevinost (jer shvatih da mi je to misao vodilja za dalji život), davala mi je krila.
Keti (zapravo, zvala se Kimeta, ali kome to smeta?), sa onom dugom kovrdžavom kosom vezanom u rep.
Bila je Šeli, Norma, Dona i još malo pa Audrey Horne za mene.
Ozdravio sam, otišao kući i nikad se nisam vratio da dohvatim Keti za taj rep.
Beše to vreme kad je lupanje o šerpe i lonce označavalo početak bunta protiv BOBU nalik zlog duha, čije se vladavine kraj polako nazirao u zemlji koju zovemo našom. Nije da se zli duh odselio sa ovih prostora nakon njegovog odlaska u Holandiju i zemlju večnih senki, naprotiv.
Zato nam danas i treba opet Cooper, na više različitih načina i nivoa.
Gledao sam reprizu svoje kultne serije na pokojnom “BK” kanalu, godinama kasnije, i svojoj tadašnjoj devojci, a sadašnjoj supruzi, pisao poruke u kojima sam joj se obraćao sa “Diane”.
Valjda ste shvatili, NEMA većeg fana od mene kad je “Twin Peaks” u pitanju.
Bože, koliko samo volim tu seriju – sve od šolja za kafu i slatkih pita, krofni, režisera i glumaca do blago prijatne učmalosti male sredine u kojoj se dešava radnja, a u kakvoj sam i sam odrastao.
Sačekaću još dve godine, da vidim hoće li tih novih devet epizoda ostaviti trag u mom životu kao i onih prethodnih 30, previše godina ranije.
Rekao sam svojoj supruzi da ću teško zadržati suze radosnice kao opet budem čuo tu muziku, i video sve te drage likove, četvrt veka kasnije.
Moja supruga je divna osoba, i njoj su te moje reči zvučale slatko.
Mnogo je kompleksnije od toga.
Ne bih da zvučim kao nesrećna Laura Palmer, kada proročanski kaze Cooperu da će je videti opet za dvadeset pet godina.
Ali, ovim povodom, i nekim novim tekstom na tu temu, videćemo se za dve godine.
Bitno je da se DEŠAVA PONOVO, što reče džin.
A taj zna mnogo toga.


Milan Katić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva