Henri Dardžer, umetnik i zaštitnik dece [*]



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Upoznavanje sa umetnošću Henrija Dardžera bilo je čudno, ali i izuzetno i uzbudljivo iskustvo koje se teško može uporediti sa bilo čime. U jednom od najlepših praških zdanja, Kući sa kamenim zvonom, Gradska galerija češke prestonice je, u leto 2006, priredila izložbu nazvanu jednostavno „Art-brut“.[**] Henri Dardžer bio je jedan od najneobičnijih stvaralaca predstavljenih na toj izložbi. Njegovi radovi, izloženi u zasebnoj prostoriji Galerije, na prvi pogled izgledali su kao dečiji crteži. Ipak, samo trenutak kasnije postalo je jasno da ne postoji dete koje može da osmisli scenu sa tridesetak ljudi i na komadu papira metar i po dugačkom i šezdeset ili sedamdeset santimetra širokom strpljivo je iscrta i pažljivo oboji. Ono što je usledilo posle prvog utiska i prvog promišljanja bila je želja da se sazna nešto više o čudesnim delima i o čoveku koji ih je stvorio. Ispostavilo se da se iza imena Henrija Dardžera krije priča koja je, iako nikada neće biti u potpunosti ispričana, čak i tako krnja, sazdana od pretpostavki i nagađanja – izuzetna, zadivljujuća, ali i toliko neobična da bi, da nije Dardžerove zaostavštine, bilo teško poverovati da nije plod nečije razigrane mašte.

Henri Džozef Dardžer rođen je u Čikagu 1892. godine, najverovatnije 12. ili 17. aprila. Četiri godine kasnije njegova majka je umrla na porođaju, a devojčica koju je donela na svet data je na usvajanje. O sestri Henrija Dardžera ne zna se ništa, čak ni to da li je preživela najranije detinjstvo. Jedino što je izvesno jeste da nikada nije upoznala brata. Henri Dardžer je ostao da živi sa ocem, Henrijem starijim, krojačem, koji mu je u sećanju ostao kao brižan i pažljiv čovek. Dva Henrija živela su zajedno sve do 1900. godine. Iako obeležene siromaštvom i smrću majke, godine života sa ocem su, ma kako se to paradoksalno činilo, bile najsrećnije godine mladosti Henrija Dardžera. Naučio je da čita sa pet godina, radovao se slikovnicama koje je dobijao od oca, uspevao je da uštedi koji novčić i kupi sebi boje… Taj svet, svet detinjstva, bajki, veselih ilustracija – postao je utočište u kome je uvek mogao da nađe zaštitu od nevolja stvarnog sveta, utočište koje, zapravo, nikada nije ni napustio.

Henri stariji je, 1900. godine, bez sredstava za život, nesposoban da se bavi svojim poslom zbog lošeg zdravlja, bio primoran da život nastavi u prihvatilištu za siromašne i bolesne Sveti Avgustin. Poživeo je još samo pet godina. Henri mlađi je dom našao u prihvatilištu za katoličke dečake. Učenje mu je dobro išlo. Iz prvog razreda škole je, zato što je dobro čitao, odmah prebačen u treći. Ali, imao je nevolje zbog zvukova koje je pravio „ustima, nosom i grlom“, želeći, najverovatnije, samo da privuče pažnju, da bude smešan i zabavan. Drugi dečaci u njemu su videli čudaka kojeg je najlakše i najbolje samo pretući. Henri je pokušavao da se odbrani dugim drvenim štapom… Zbog svega toga – ometanja nastave čudnim glasovima i narušavanja reda čestim tučama, isključen je iz škole.

Zatim je, posle lekarskog pregleda, iz prihvatilišta poslat u gradić Linkoln u ruralnom Ilinoisu, u bolnicu za „slaboumnu decu“. Teško da će se ikada naći odgovor na pitanje kako se dogodilo da je u bistrom i maštovitom Henriju Dardžeru neko otkrio „slaboumnog“ dečaka. Sam Dardžer se, mnogo kasnije, prisećao dijagnoze da mu „srce nije na pravom mestu“. Postoji pretpostavka da je u bolnicu upućen zbog „samozlostavljanja“, što je, u ono vreme, bio izraz koji se upotrebljavao da bi se opisalo dečačko otkrivanje sopstvene seksualnosti. A moguće je i da je postavljanje dijagnoze bilo samo opravdanje da se problematični dečak, tek izbačen iz škole, prepusti na brigu nekom drugom.

U ustanovi u Linkolnu ni malo se nije prezalo od surovog fizičkog kažnjavanja dece, a naporan rad bio im je neizbežna obaveza. „Da sam znao šta će mi uraditi, sigurno bih pobegao!“, pisao je Dardžer sećajući se godina u Ilinoisu. Tu je do njega stigla i vest o smrti oca. Ugasila se nada da će se srećne godine života sa ocem vratiti. „Nisam plakao. Uronio sam u nekakvu duboku tugu. […] Nisam mogao da plačem, a bolje bi bilo da jesam. Bio sam u takvom stanju nedeljama.“, opisivao je stari Henri svoja dečačka osećanja.
Tada je odlučio da pobegne. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja, jedan je, 1908. godine, urodio plodom. Henri Dardžer pobegao je iz bolnice i, ako je verovati njemu samome, peške prešao više od dve stotine pedeset kilometara, koliko ga je delilo od Čikaga. U Čikago je stigao u leto 1909.

Bez doma u koji bi se vratio, Henri se snašao našavši posao nastojnika u katoličkoj bolnici Svetog Josifa. Danonoćno je radio. Zabeležio je kako je, klečeći, ribao podove bolničkih soba i trideset metara dugačak hodnik. Prisećao se kako je kažnjavan i kada bi nešto skrivio, ali i bez razloga. Činilo mu se da je, u poređenju sa njegovim tadašnjim životom u Čikagu, čak i život u bolnici u Linkolnu bio pravi raj. Ipak, nije bio zatvoren, nigde nije morao da beži… Svakodnevno je odlazio u crkvu bar jednom, na misu, a subotom i nedeljom i po tri, četiri, pet puta. Stekao je jednog prijatelja, Vilijama Bila Šlodera. Zbližilo ih je to što su i jedan i drugi mislili da je neophodno da postoji bolje uređen sistem zaštite siročića, zlostavljane i zapostavljene dece.

Saznanje da je mnogo dece o kojoj niko ne brine i kojoj je potrebna zaštita, kao što je i njemu bila potrebna samo nekoliko godina ranije, učinilo je da Henri poželi da usvoji dete. Ali takav zahtev usamljenog dvadesetpetogodišnjaka verovatno se članovima crkvene zajednice, kojoj se obratio, mogao činiti samo čudnim. Njegovoj želji, ma koliko je uporno ponavljao, nikada nije udovoljeno.

Sjedinjene Države ušle su u Prvi svetski rat 1917. godine, a među regrutima koji su se spremali za borbu našao se, od septembra te godine, i Henri Dardžer. Vojnički život je upoznao, ali u borbama nije bio. Otpušten je iz vojske 1918. godine zbog oštećenja oka i teškoća sa vidom koje je to oštećenje uzrokovalo. Odmah se vratio na svoj stari posao u bolnici.

I onda, reklo bi se da Henrijeve pustolovine prestaju i da njegov život, do tada nalik planinskoj reci koja svoj put probija kroz tesnace, prinuđena da zaobilazi mnoge prepreke, postaje poput reke u ravnici, i sporo se i jedva primetno kreće ka svome ušću. Posao je menjao tek utoliko što je iz jedne bolnice prelazio u drugu, a i to samo dva puta, 1922. i 1947. godine. I dalje je čistio, prao sudove, obavljao sitne popravke, pakovao sterilisane zavoje… Iz Čikaga nije odlazio. Prebivališta u bolnicama u kojima je radio zamenio je, 1930. godine, malom iznajmljenom sobom na drugom spratu kuće na Zapadnoj Vebster aveniji broj 851, u blizini Linkoln parka na obali jezera Mičigen. U toj sobici živeo je više od četiri decenije. Ona je postala njegovo „Kraljevstvo“.

Susedi se sećaju Henrija Dardžera kao tihog usamljenika. Retko bi, osim pozdrava, prozborio bilo koju reč. Ali, često se iz njegove sobe čuo žamor razgovora, pa bi se nekome ko bi se našao pred vratima moglo učiniti da je unutra veliko društvo koje vodi živu raspravu. Oni koji su malo bolje poznavali Henrija znali su da on, govoreći različitim glasovima, razgovara sam sa sobom. Odeća mu je, iako stara i pohabana, uvek bila čista i uredna. Sakupljao je ilustrovane časopise koje bi drugi bacili.

Kada se Vilijam Šloder, Dardžerov jedini prijatelj, preselio u Teksas, reči izgovorene između njih zamenila su pisma. Njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Vilijamove smrti 1959. godine. „Moja draga prijateljice, gospođo Ketrin Šloder, ni malo se nisam dobro osećao kada sam primio veoma tužnu vest da je moj prijatelj Bil preminuo prošle subote.  […] On mi je bio kao brat, a sada više ništa nije važno…“, pisao je Dardžer, juna 1959, Vilijamovoj sestri.

Zašavši u osmu deceniju života, Henri Dardžer je, 1963. godine, morao da se penzioniše. Iako su mu ionako mali prihodi postali još manji, ni tada se njegov život nije mnogo promenio. Stanodavci Nejtan Lerner, poznati i cenjeni čikaški fotograf, i njegova supruga Kijoko uvek su imali razumevanja za Henrija. Nikada ga nisu ga zamolili da se odseli, iako su to od njih tražili neki stanari gledajući s podozrenjem čudnog starca koji im je ličio na beskućnika. Lernerovi su čak i cenu rentiranja sobe Henriju, sa 40 dolara mesečno, spustili na 30.

Henrija Dardžera ni u starosti nije napustila želja da ima nekoga o kome će se brinuti i kome će pružiti ljubav. Dete nije mogao da usvoji, ali, u jednoj od najdriljivijih scena dokumentarnog filma „U Kraljevstvu Nestvarnom” ("In the Realms of the Unreal") koji govori o Henrijevom životu i stvaralaštvu, Kijoko Lerner seća se radosti koju je starom Henriju donosilo jedno maleno biće: „U to vreme smo imali psića po imenu Juki. Smešio se kada je Juki skakutala pored njega. Nikada nikoga nije zvao po imenu osim Juki. Jednom me je pitao ‘Koliko košta čuvati psa?’. ‘Oko pet dolara mesečno’, odgovorila sam mu. Odmahnuo je glavom i rekao: ‘To je previše novca za mene’. Stvarno je voleo mog psa“.


Pored Lernerovih, i Henrijev najbliži sused, Dejvid Bergland, brinuo je o njemu – pomagao mu je da se popne uz stepenice do drugog sprata, donosio mu je hranu, nosio odeću na pranje… Krajem 1972. godine, osamdesetogodišnji Henri Dardžer je prebačen u bolnicu – prihvatilište za siromašne i bolesne Sveti Avgustin, isto ono u kojem je njegov otac proveo poslednje godine života. Henri je kopneo, i konačno, 13. aprila 1973. godine, napustio je ovaj svet.

Nešto pre smrti Henrija Dardžera, kada je već bilo izvesno da on neće izaći iz bolnice, Nejtan i Kijoko Lerner su ušli u njegovu sobu da bi je raščistili. Doživeli su iznenađenje koje nije preterano uporediti sa onime Hauarda Kartera i lorda Karnarvona, kada su ušli u Tutankamonovu grobnicu. Pred Lernerovima se našlo celokupno Dardžerovo životno delo – rukopis od 15145 stranica nazvan „Priča o Vivijan devojčicama u zemlji poznatoj kao Kraljevstvo Nestvarno i Glandeko-anđelskom ratnom vihoru izazvanom pobunom dece-robova“ ("The Story of the Vivian Girls, in What is Known as the Realms of the Unreal, of the Glandeco-Angelinian War Storm Caused by the Child Slave Rebellion") i oko tri stotine crteža kojima je ilustrovao tu priču! Dejvid Bergland se seća jednog od svojih poslednjih susreta sa Henrijem Dardžerom, u bolnici. Rekao mu je da je video njegove radove i da misli da su predivni. Henrijeve oči su se raširile, uzdahnuo je i odgovorio: „Sad je kasno…“.
Pripovest Henrija Dardžera govori o sedam kćeri Roberta Vivijana – Dejzi, Heti, Vajolet, Džojs, Dženi, Andželin i Ketrin. One, princeze hrišćanskog naroda Abianije, pokreću pobunu protiv zločinačkog režima Džona Menlija koji vlada bezbožničkom Glandelinijom. Zli Glandelinjani prisiljavaju zarobljenu decu Abianije na robovski rad. Deci Abianije su pomagala neobična bića zvana Blengigomeneani, ili, kraće, Blengini. „Ni jedan čovek koji bi naudio detetu, u njihovom prisustvu nije mogao biti siguran.“

Događaji iz života Henrija Dardžera stvarali su i činili njegov roman. Džon Menli je i imenom i karakterom bio odraz dečaka s kojim je Henri živeo u bolnici u Linkolnu. Kapetan Henri Dardžer i njegov prijatelj Vilijam Šloder, „ljudi izuzetno opasni po one koji mrze decu“ i „predsednici Društva za zaštitu dece zvanog ‘Blizanci’“, takođe su likovi koji su se, sasvim očigledno, iz stvarnosti preselili na stranice Henrijeve maštarije. Brutalnost porobljivača preslikana je iz godina života koje je proveo u bolnici za slaboumnu decu u Linkolnu. Krvave bitke bile su odraz svetskih ratova… Za lik pobunjenog deteta-roba Eni Aronberg, zbog čijeg ubistva počinje velika pobuna i rat, Dardžer je inspiraciju pronašao u sudbini devojčice Elsi Paroubek, ubijene aprila 1911. godine u Čikagu. Taj slučaj deteta žrtve, o kojem su novine donosile iscrpne izveštaje, verovatno je potakao Dardžera da počne da piše.

A ilustracije… Bez formalnog obrazovanja, nesiguran i svestan da ne može dovoljno dobro da nacrta sve što poželi, Henri je pronalazio razne načine da svoju maštu što bolje pretvori u slike. Pomoću indigo-papira kopirao je ilustracije i fotografije koje je pronalazio u časopisima, isecao ih i pravio kolaže, odnosio pojedine sličice iz novina da mu se foto postupkom uvećaju ili umanje, kako bi u novoj, odgovarajućoj veličini, mogao da ih precrta… Sve te delove Henri Dardžer je pažljivo uklapao u svoju precizno zamišljenu i, najčešće, izuzetno složenu kompoziciju. Zatim je sve promišljeno i strpljivo bojio živim bojama. Koliko je želeo da sve izgleda dobro svedoči i podatak da je za jedno fotografsko uvećanje plaćao tri dolara, a nedeljno je zarađivao dvadeset i pet! Crtao je na obe strane papira. Kada su bili premali, spajao ih je. Neki od njegovih crteža su i preko tri metra dugački. Na nekima je i više od pedeset ljudskih figura, desetine konjanika, mnoštvo drugih detalja – biljke, oblaci, vatra, dim, Blengini…

Jedna karakteristika čini crteže Henrija Dardžera još neobičnijima – devojčice, koje su često predstavljene bez odeće, imaju polne organe dečaka. Zašto, nikada neće biti odgonetnuto. Nigde u Dardžerovim spisima ne postoji ništa što bi to objasnilo, mada se može zaključiti da je on nagost povezivao, s jedne strane, sa slobodom i nesputanošću, a sa druge – sa telesnim kažnjavanjem. Kijoko Lerner sa osmehom kaže da ćemo odgovor na pitanje o tome morati da potražimo od Henrija, ako do susreta s njim nekada, negde dođe.
Pored toga, Henri Dardžer je ostavio oko 5000 stranica autobiografskog rukopisa „Istorija mog života“ ("The History of My Life") i oko 10000 stranica koje čine nastavak romana o Kraljevstvu Nestvarnom, nazvan „Luda kuća: nastavak pustolovina u Čikagu“ ("Crazy House: Further Adventures in Chicago").
Već 1977. šira javnost se, na izložbi održanoj u galeriji Hajd park art centra, u Čikagu, prvi put upoznala sa umetnošću Henrija Dardžera. Do danas su njegovi radovi izlagani u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, Nacionalnom muzeju američke umetnosti u Vašingtonu, Voker art centru u Mineapolisu… Intuit, centar za intuitivnu i autsajdersku umetnost u Čikagu, kao deo svoje stalne izložbe, od 2008. godine, ima rekonstruisanu Dardžerovu sobu.


Henri Dardžer danas se smatra jednim od najvećih marginalnih umetnika. Čudak i ekscentrik, on je, nagađa se, bolovao od paranoidne shizofrenije ili je bio autističan. Ali je, možda, samo bio dete koje su odrasli povredili i koje se povuklo u svoje utočište, „Kraljevstvo Nestvarno“, zauvek. Dardžer je, nesumnjivo, bio svestan svog života i, iako na margini društva u kojem je živeo, bio je njegov deo. Sa sopstvenim problemima se borio onako kako je jedino znao – pišući i crtajući.
Prvi utisak i prvo promišljanje o radovima Henrija Dardžera su, čini mi se, bili vrlo dobri. Njegova umetnost je umetnost deteta koje je do kraja života ostao, i odrasle osobe koja je toj umetnosti prilazila sa neverovatnom i neponovljivom strašću.
Henri Dardžer je sahranjen u Des Pleinzu, predgrađu Čikaga. Na skromnoj nadgrobnoj ploči stoji natpis:
Henri Dardžer
1892 † 1973
umetnik
zaštitnik dece
Poslednje reči su, verovatno, ono što je njemu samome bilo najvažnije.
Nejtan i Kijoko Lerner su, 1994. godine, poklonili Art-brut muzeju u Lozani,[***] u Švajcarskoj, trideset radova Henrija Dardžera. Susret sa umetnošću Henrija Dardžera u Lozani, leta 2008. godine, bio je poput susreta sa starim prijateljem.

Vladimir Ranković

*    Tekst je u nešto kraćoj verziji objavljen u Politikinom Zabavniku broj 3049, 16. VII 2010. godine
**    Pred kraj Drugog svetskog rata, u leto 1945. godine, inspirisan radom nemačkog psihijatra i istoričara umetnosti Hansa Princhorna i njegovom knjigom „Umeće mentalno obolelih” ("Bildnerei der Geisteskranken") objavljenom 1922. godine, francuski umetnik Žan Dibife skovao je termin Art-brut da njime označi umetnost samoukih stvaralaca koji rade van standarda i granica dominirajućeg kulturnog miljea i institucija kulture zajednica u kojima žive – umetnika neiskvarenih umetničkom kulturom. Art-brut je umetnost psihički obolelih, ali i zatvorenika, ekscentrika, usamljenika, neprilagođenih… sa margina društva. Dibifeova kovanica već je postala deo mnogih jezika, pa i našeg, mada se često prevodi i nešto širom odrednicom – marginalna umetnost. Ili, ređe, bukvalno – sirova umetnost i, pod uticajem engleskog jezika – autsajderska umetnost. 
***    Art-brut muzej u Lozani, jedan od najznačajnijih muzeja marginalne umetnosti u svetu, nastao je 1976. godine. Tada je, na inicijativu upravnika Kantonalnog muzeja Lozane Renea Beržea, pronađen prostor da se izloži deo zbirke koju je Žan Dibife decenijama prikupljao i poklonio tom gradu. Stalnu postavku i tematske izložbe u Art-brut muzeju godišnje vidi oko 40 hiljada posetilaca.

Izvori:
1    Biesenbach, Klaus, "Henry Darger", Prestel, Munich / Berlin / London / New York, 2009
2    Dibife, Žan, „Žan Dibife (Jean Dubuffet)”, u: Likovne sveske 3, Umetnička akademija u Beogradu, Beograd, 1973.
3    Maclagan, David, "Outsider Art From the Margins to the Marketplace", Reaktion Books ltd, London, 2009
4    Thévoz, Michel, "The Art Brut Collection Lausanne", Swiss Museums, Swiss Institute for Art Research, Zurich / BNP Paribas Suisse, Geneva, 2001
5    "In the Realms of the Unreal", režija i scenario: Jessica Yu, Diorama Films | PBS, 2004.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva