Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

"Život je jedinstvena i neponovljiva priča" - Vlada Arsić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Vlada Arsić (Beograd, 1963) je poznati novinar, pisac i autor brojnih dokumentarnih filmova i serijala. Svoju novinarsku karijeru gradio je u brojnim dnevnim i nedeljnim listovima (Voždovačke novine, Nacionalna revija, Ilustrovana Politika, Horizont...). Autor je romana „Lopatanje đavola“ (Press Publishing group, 2010), „Izgubljene u magli“ (Laguna, 2012), „Brodolom“ (Laguna, 2014) i „Armagedon“ (B92 Samizdat, 2014). Teme njegovih priča i romana obuhvataju najzarličitije oblasti, od istorijske drame pa do društveno – socijalnih tema. Budući da je kao novinar mnogo putovao u potrazi za dobrom pričom, važi za odličnog poznavaoca mentaliteta, običaja i tajanstvenih predela Srbije.
Upoznajte Vladu Arsića... 


HC: Prva pročitana knjiga?
VA:
Čitao sam i pre polaska u školu, ponajviše zahvaljujući stripovima koje i dan-danas volim. Ne sećam se prve pročitanje knjige, ali znam koja je prva uspela da mi probudi ljubav prema književnosti, još više prema avanturi i boravku u prirodi. Bio je to Henrik Sjenkjevič i njegova knjiga Kroz pustinju i prašumu.

HC: Kada si i gde objavio prvu priču?
VA:
Davno je to bilo, još sredinom osamdesetih. Bila je to obična crtica iz svakodnevnog života naših sugrađana, a objavljena je u Voždovačkim novinama. Izgleda da je bila prilično zanimljiva, jer su je prenele i neke „velike“ dnevne novine. U stvari, tada sam i shvatio da ne postoje velike i male novine, već samo veliki i mali novinari.

HC: Godinama si, kao novinar, pisao o običnim ljudima neobičnih sudbina. U kojoj meri je novinarstvo uticalo na tvoju književnu karijeru?
VA:
Najveći problem većine pisaca je kako da odaberu pravu temu. S te strane, novinari su privilegovani, jer teme neretko jure njih. Radeći kao novinar bio sam u prilici da obiđem celu Srbiju, da čujem i zabeležim najčudnije sudbine, i još jednom shvatim da najbolje priče, i pored truda i mašte samog autora, po pravilu, najbolje ispisuje sam život.

HC: U svojoj karijeri romanopisca, bavio si se širokim spektrom tema, a sve ih povezuje utemeljenost u stvarnim događajima i likovima. Koliko su tebi inspirativne sudbine običnih ljudi?
VA:
Svačiji život je jedna priča, jedinstvena i neponovljiva. I svaka bi se uz pomoć kreativnog autora mogla da pretoči u zanimljivo štivo. Ako ste sumnjičavi ili u to ne verujete, ponajbolje je da još jednom pročitate Hroniku palanačkog groblja, Isidore Sekulić.
HC: Tvoj najnoviji roman „Brodolom“, jedan je od najčitanijih domaćih romana objavljenih u poslednjih nekoliko meseci. Kako si i kada saznao za jednu od najvećih rečnih tragedija na teritoriji Beograda?
VA:
Slučajno. Šetajući Zemunskim grobljem naišao sam na nekoliko humki sa identičnim epitafom. Nisam obraćao previše pažnje dok na isto to, godinu ili dve kasnije, nisam naišao i na Novom groblju, ali u znatno većem broju. Zaključio sam da je reč o nekakvoj velikoj nesreći koja se dogodila u samom centru grada, i prilično se iznenadio kada sam shvatio da se toga više niko ne seća, čak ni sami savremenici. Prve informacije pronašao sam u arhivama Borbe i Politike, a kasnije sam uspeo da pronađem i one retke, preživele putnike, koji i dan-danas mogu živo da posvedoče o tragediji broda Niš.

HC: Svoja poslednja dva romana „Izgubljene u magli“ i „Brodolom“ objavio si kao pisac Lagune, jedne od najvećih izdavačkih kuća kod nas. Kako je došlo do saradnje?
VA:
Bez obzira na sporadične primedbe u javnosti na račun ove izdavačke kuće, pre svega kada je reč o velikoj produkciji i povremenom podleganju komercijalnim potrebama, Laguna je definitivno najveći i najznačajniji izdavač, ne samo u Srbiji već i u celom regionu. Dala je ogroman doprinos stvaranju kulture čitanja kod mlađe populacije i sumnjam da postoji autor u Srbiji kome nije na ponos i čast da iza njegovog dela stoji i jedna ovakva kuća. Do uspostavljanje saradnje došlo je na krajnje regularan način: poslao sam im rukopis Izgubljenih u magli i strpljivo čekao na odgovor. Na moju veliku sreću, reakcije su bile pozitivne, a bio sam još zadovoljniji kada sam shvatio da je knjigu odobrio Igor Marojević, čovek istančanog sluha i urednik koji nema kompromisa u vezi toga da li je neko delo vredno objavljivanja ili ne.
HC: U svoja dva, od tri romana koja si napisao u prethodnih nekoliko godina (Lopatanje đavola i Izgubljene u magli), dotičeš se nekih vrlo bitnih društveno - socijalnih tema, kao što su tretman bivših narkomana u duhovno – rehabilitacionom centru i trgovina ženama. I u svom novom romanu „Armagedon“, baviš se temom pedofilije u Srbiji. Koliko je teško napraviti granicu pisac umetnik/novinar istraživač, prilikom pisanja o temama vezanim za mračniji deo naše socijalne stvarnosti?''
VA:
Sve teme koje ste najbrojali su teške same po sebi, zastrašujuće i mračne, pa se trudim da barem stil pisanja bude zanimljiv i prijemčiv većini čitalaca. Ne opterećujem ih suvislim podacima, faktografijom ili statistikom, pišem onako kako bi pripovedao običan čovek kada govori o najgorim pošastima današnjice, o onome što je zadesilo njega ili članove njegove porodice. Iako u mojim knjigama ima fikcije, zbog samog toka radnje ili naracije, delovi onoga što predstavlja srž i osnovnu poruku romana, zasnovani su na auteničnim iskustvima, na onom što se zaista nekad i nekome dogodilo. A osnovni cilj je da se iskustva žrtava iz romana prepoznaju i preduprede u stvarnom životu.

HC: Koje kriterijume, po tebi, treba da ispuni dobar roman?
VA:
Pre svega, mora da postoji razlog zašto je uopšte napisan. Svaka knjiga bi trebala da ima svrhu, da čitaoce navede na razmišljanje, da im obogati fond reči, da im predstavi nešto novo i nepoznato, da ih motiviše da i sami, u svakodnevnom životu, nešto preduzmu, da im otvori i proširi vidike... Ako baš ništa nema od toga, njena jedina svrha je mentalna mastrubacija samog autora i samozavaravanje da je u nečemu bitan i uspešan. 
HC: Sve veći broj domaćih autora se opredeljuje za tzv. denbraunovske teme, odn. tajanstvene i misteriozne događaje smeštene u pseudoistorijski kontekst. Kakav je tvoj stav o ovoj vrsti pisanja?
VA:
Istorijski događaji su veoma zahvalni za obradu jer pružaju obilje građe ili materijala. Nemam ništa protiv toga da pravimo i neku paralelnu, posve drugačiju i umetnički zamišljenu povesnicu, ali bi s tim morali da budemo veoma obazrivi. Ne bi valjalo da preplićemo stvarne i izmišljene događaje na način koji bi čitaoca doveo u zabludu ili ga naveo da pomisli da je naučio i saznao nešto novo, a da to u osnovi nema nikakve veze sa istorijskim faktima.
HC: Kao novinar obišao si gotovo čitavu Srbiju, pišući o brojnim običajima, verovanjima, ali i o običnim ljudima neobičnih sudbina. Možemo li da očekujemo i neko delo inspirisano fantastikom?
VA:
Upravo ovih dana radim na nečemu što bi se moglo nazvati i nekom vrstom fantastike. Pišem o besanim noćima knjaza Miloša, noćnim morama koje je imao u periodu od pune 43 godine, uvek uoči letnjeg Aranđelovdana i na dan kada je u Radovanjskom lugu ubijen Karađorđe. Pratim sudbinu potomaka Nikole Novakovića, voždovog ubice, ali se bavim i najtragičnijim trenucima članova svih modernih srpskih dinastija, Obrenovića, Karađorđevića i Petrovića. A ono što sam do sada uspeo da saznam toliko je neverovatno da zaista ne mogu pouzdano da tvrdim da li je reč o naučnoj fantastici, hororu, legendi, pukom sujeverju ili, pak, najezivijoj stvarnosti koja bi nas mogla da zadesi u određenim okolnostima.
HC: Tvoja poruka mladim kolegama?
VA:
Osnov svakog pisanja je čitanje. Pre nego što zašiljimo pero i presavijemo tabak, najpre moramo štošta da pročitamo, da sažmemo i saberemo iskustva i znanja prethodnika. Takođe, moraju da budu radoznali, da širom otvorenih očiju gledaju svet oko sebe, da uočavaju detalje i vremenom steknu sposobnost da razluče bitno od nebitnog. Naravno, pretpostavka je i da znaju šta žele da kažu, jer pisanje radi pisanja, u suštini, nema nikakvog smisla.

Sa Vladom razgovarao Mladen Milosavljević



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva